Katolički komentar Jovanovog jevanđelja

U ovoj objavi citiraću delo Catholic Commentary on Sacred Scripture: The Gospel of John, autora Fransisa Martina i Vilijama M. Rajta IV, koje je objavio BakerAcademic, ogranak izdavačke kuće Baker Publishing Group, Grand Rapids, Mičigen, 2015. godine. Sve naglašavanje je moje.

Autorstvo

Jevanđelje izričito ne imenuje svog autora, te je stoga nužno upustiti se u nagađanje na osnovu dokaza iz samog jevanđelja i iz rane hrišćanske tradicije.

Sve rasprave o autorstvu ovog jevanđelja tiču se anonimnog lika nazvanog „onaj učenik, koga ljubljaše Isus“ (21:7), koji se obično naziva voljeni učenik**. Jevanđelje kaže da je bio očevidac Isusovog života (19:26, 35) i da je njegovo svedočanstvo sačuvano u jevanđelju (21:24–25), bilo od njega samog bilo od pisara**. Prvi put se pojavljuje na Poslednjoj večeri, kao onaj koji je bio naslonjen pored Isusa (13:23), a zatim je prikazan u još tri prizora: sa Isusovom majkom pod krstom (19:25–27), sa Petrom kod praznog groba (20:2–10) i prilikom Isusovog vaskrsnog javljanja u Galileji (21:1–23). On bi mogao biti „drugi učenik“ koji je sa Petrom u Aninoj kući nakon Isusovog hapšenja (18:15–16; ako je tako, ima veze sa jerusalimskim sveštenstvom). Neki su tvrdili da je on neimenovani učenik koji prvi dolazi Isusu sa Andrejem, nakon što je sledio Jovana Krstitelja (1:35, 40). Jevanđelje sadrži dokaze da je njegov autor poznavao geografiju Svete zemlje, naročito Jerusalima, pre rimskog razaranja Jerusalima 70. godine nove ere (4:3–6; 5:2; 8:20; 9:7; 10:23) i da je bio veoma upoznat sa jevrejskim verskim običajima, bogosluženjima i tradicijama tumačenja Biblije (2:6; 7:37–39; 8:12).

Postoje dve glavne teorije o identitetu ovog učenika.2 Preovlađujuće mišljenje od hrišćanske starine do devetnaestog veka bilo je da je voljeni učenik apostol Jovan, sin Zevedejev.3 Ovaj poznati član Dvanaestorice pominje se u †sinoptičkim jevanđeljima (npr. Marko 1:19–20; 3:16–17; 9:2), Delima apostolskim (3–4) i kod Pavla (Galatima 2:9), ali se u Četvrtom jevanđelju nigde izričito ne pominje, premda se u 21:2 pominju „sinovi Zevedejevi“. Snažan dokaz za poistovećivanje voljenog učenika sa apostolom Jovanom jeste saglasnost hrišćana drugog veka po tom pitanju. Na primer, sveti Irinej, koji je pisao osamdesetih godina drugog veka, izjavio je da je Jovan, „Gospodnji učenik koji je takođe počivao na [Isusovim] grudima, izdao jevanđelje dok je živeo u maloazijskom Efesu“.4 Irinej je o Jovanu saznao od svetog Polikarpa, episkopa koji je poznavao apostola Jovana i bio njegov učenik.5 Novija nauka smestila je pripisivanje Četvrtog jevanđelja apostolu Jovanu u „tradicije prezvitera“, odnosno staraca, koje potiču s kraja prvog ili početka drugog veka.6

Mnogi današnji naučnici nisu skloni da tradicijama iz drugog veka o autorstvu jevanđelja pridaju veliku istorijsku težinu. Preovlađujuće naučno mišljenje danas jeste da voljeni učenik nije bio član Dvanaestorice apostola. Prema tom gledištu, autor je bio drugi Isusov učenik iz vremena njegove službe, verovatno nekadašnji sledbenik Jovana Krstitelja (anonimni učenik u 1:35, 40), koji bi mogao biti i Jovan Prezviter, autor 2–3. Jovanove (o odnosu jevanđelja prema Jovanovim poslanicama vidi dole).7 Oni koji zastupaju ovaj stav ističu da jevanđelje ne beleži nijednu od sinoptičkih priča u kojima se pojavljuje apostol Jovan, kao što je preobraženje. Jevanđelje takođe postavlja voljenog učenika uz Petra kako bi istaklo njegov poseban položaj: samo voljeni učenik zna ko je Isusov izdajnik (13:24–26); on je prisutan kod krsta, dok se Petar odrekao Isusa (18:17, 25–27; 19:25–27); pretiče Petra na putu ka praznom grobu i prvi dolazi do izvesnog stepena vaskrsne vere (20:2–8); on prvi prepoznaje vaskrslog Isusa koji sa obale govori učenicima (21:7). Ako je on onaj drugi učenik u 18:15–16, on dobija pristup kući prvosveštenika i potom uvodi Petra. Ovo isticanje uloge voljenog učenika navodi neke naučnike na zaključak da on nije pripadao Dvanaestorici.8 Ova teorija, međutim, zahteva objašnjenje zašto bi ovo jevanđelje bilo pogrešno povezano sa apostolom Jovanom tako rano i to od strane ljudi koji tvrde da su ga lično poznavali (npr. Polikarp). Ko god da je voljeni učenik bio, on možda nije bio jedina osoba uključena u sastavljanje ovog jevanđelja. Unutrašnje napetosti u tekstu ukazuju na to da je jevanđelje možda nastajalo tokom dužeg vremena, uz učešće više ruku u tom procesu. Jovan 3:22 kaže da su Isus i njegovi učenici krštavali, ali 4:2 kaže da sam Isus nije krštavao. U Jovanu 16:5 Isus kaže: „niko me od vas ne pita: kuda ideš?“ Ipak, Petar je upravo to pitanje postavio u 13:36. Štaviše, Jovan 21:22–23 pobija pogrešno verovanje, rasprostranjeno među nekim hrišćanima, da će voljeni učenik doživeti †Parusiju, a potreba da se takvo verovanje pobije možda je proistekla iz činjenice da je voljeni učenik već bio umro u vreme konačne redakcije jevanđelja. Poput drugih antičkih pisaca, i novozavetni autori su ponekad koristili pisare koji su obavljali stvarno pisanje dela (vidi Rimljanima 16:22; 1. Petrova 5:12). Moguće je da je voljeni učenik bio autoritativni učitelj čije je svedočanstvo u jevanđelju zabeležio jedan ili više njegovih učenika.

Antički dokazi su složeni i dvosmisleni i ne dopuštaju nam da dođemo do konačnih zaključaka o identitetu voljenog učenika niti o autorstvu jevanđelja. Zanimljivu mogućnost, koju je predložio K. K. Baret a razvio Džon Pejnter, jeste da je voljeni učenik apostol Jovan, sin Zevedejev, čije je predanje i delo u Četvrto jevanđelje oblikovao jedan od njegovih učenika.9 Ova hipoteza objašnjava drevne tradicije o autorstvu, a istovremeno objašnjava i dokaze da je jevanđelje tokom svoje istorije nastanka prošlo kroz izvesnu redakciju. Za autora jevanđelja, „Jovana“, ono što je na kraju važno nije njegova sopstvena ličnost, već vaskrsli Gospod o kome svedoči kroz svoje jevanđelje, i „znamo da je istinito svjedočanstvo njegovo“ (21:24).

Jovanova trinitarna hristologija

Postoji naročita snaga u rečima kojima Jovan započinje svoje jevanđelje. Ono što ovaj himnični Prolog Četvrtog jevanđelja čini tako dubokim jeste Jovanova vizija Reči Božje, u odnosu na koju sve stvorenje i istorija postoje i imaju smisao (vidi Kološanima 1:15–17). Božanska Reč bila je sa Bogom Ocem od sve večnosti, delovala je u stvaranju i u istoriji Izrailja, a zatim se †ovaplotila u Isusu.

Prolog je stoga sažetak Božjeg delovanja prema svetu pre ovaploćenja Reči, Isusa, i u njemu. Prolog počinje večnošću Boga (1:1–2) i prelazi na stvaranje sveta (1:3–5). Jovan zatim pripoveda o delovanju božanske Reči u svetu, a naročito u istoriji njegovog naroda Izrailja (1:6–13). Zatim nam je dato da razmatramo ovaploćenje: Reč Božja postaje ljudsko biće u Isusu bez gubitka svoga božanstva. Ovaploćena Reč dovršava Očev plan spasenja kada, kroz svoj krst i vaskrsenje, potpuno otkriva Oca i otvara čovečanstvu put ka ulasku u večni život sa Bogom (1:14–18). Ostatak jevanđelja razrađuje ove teme uvedene u Prologu.

Uvodne reči jevanđelja predstavljaju neizrecivu tajnu Boga: „U početku bješe Logos (Riječ)“. Kroz čitav Stari zavet nalazimo mnoge odlomke o Božjoj reči. U knjizi proroka Isaije Gospod kaže:

[1:1–2]

„Jer kako pada dažd ili snijeg s neba i ne vraća se onamo, nego natapa zemlju i učini da rađa i da se zeleni, da daje sjemena da se sije i hljeba da se jede, Tako će biti riječ moja kad izide iz mojih usta: neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti što mi je drago, i srećno će svršiti na što je pošljem.“ (Isaija 55:10–11)

Prorok Jeremija govori o svom pozivu: „I dođe mi riječ Gospodnja govoreći: Prije nego te sazdah u utrobi, znah te“ (Jeremija 1:4–5). U Postanju Bog stvara svet govoreći (Postanje 1:1–5), a drugi tekstovi predstavljaju Boga kao onoga koji stvara kroz svoju reč: „Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova.“ (Psalam 33:6).

Reč je takođe počela da se poistovećuje sa Božjom mudrošću: „Bože otaca i Gospode milosti, Koji si sve stvorio riječju Svojom, I koji si Premudrošću svojom sazdao čovjeka“ (Premudrosti Solomonove 9:1–2). Neki biblijski tekstovi personifikuju Božju mudrost kao nebesku ličnost koja je bila prisutna kada je Bog stvarao (Priče Solomonove 8:27–31; Premudrosti Solomonove 9:4). Jovan nas poziva da imamo na umu stvaranje time što svoje jevanđelje započinje istim rečima kojima počinje izveštaj o stvaranju u Postanju 1: „U početku“

Nedugo pre Isusovog rođenja, mnogi jevrejski pobožni ljudi i mistici razmišljali su o Gospodu u svetlu njegovog stvaranja sveta i upravljanja njime — dela koja se mogu smatrati „stopama“ koje Bog ostavlja u svetu.1 Jevreji su znali Gospoda (†JHVH) kao Boga, tvorca i vladara svega, i žestoko su branili njegovu jedinstvenost kao jedinoga koji je dostojan obožavanja. Gore navedeni biblijski tekstovi takođe pokazuju razmišljanje o Božjoj Reči: božanska Reč može poučavati proroka, biti poslata na zadatak ili biti uključena u stvaranje. Pa ipak, Božja Reč nije stvorenje, poput anđela ili sluge. U Starom zavetu Reč je veća od njih, ali nije zasebno božanstvo. Mogli bismo reći da reč deli Božji jedinstveni identitet (ono što Bog jeste) na takav način da Božje jedinstvo nije narušeno.2

Kada se puna stvarnost Isusovog identiteta otkrije, najpre kroz njegove sopstvene tvrdnje, a zatim konačno kroz njegovo vaskrsenje i izlivanje Svetoga Duha, sve postaje jasno. Ono što se u Starom zavetu i u jevrejskoj misli različito pripisivalo Božjoj Reči, mudrosti ili †Tori (zakonu), sada se sagledava kao nešto što pripada božanskoj Reči, koja je jedno sa Bogom Ocem, a ipak se od njega razlikuje.

Iako Jovan svakako misli na Božju Reč u jevrejskoj tradiciji, njegova grčka reč za „Reč“, logos, imala je ustaljenu istoriju u grčkoj filozofskoj misli.3 Platon i Aristotel koristili su termin logos za misao i govor koji su racionalni.4 Za stoike, logos je bio onaj deo svemira koji ga je činio razumnim i time razumljivim ljudima. Kombinujući elemente grčke filozofije i jevrejske religije, jevrejski teolog Filon Aleksandrijski, savremenik novozavetnih pisaca, pisao je o Božjem Logosu kao posredniku između materijalnog sveta i Boga, koji je apsolutno iznad sveta.

Prizivajući stvaranje iz Postanja 1, Jovan nam kaže da je Reč već bila. U stvari, Jovan kaže: „Bez obzira na to kada je bio početak svega stvorenoga, u tom trenutku Reč je već bila. On je večan kao Bog. Postojao je pre svih stvorenih stvari“.5 Jovan izražava odnos između Boga i Reči kao odnos razlikovanja i jedinstva.6 S jedne strane, „i Logos bješe u Boga“; doslovno, Reč beše „ka Bogu“. U početku je postojao taj odnos, nezamisliva vatra ljubavi, između Boga i njegove Reči: Reč je bila okrenuta „ka“ Božjem licu, i to okretanje bilo je uzvraćeno. Dakle, postoje dvojica. S druge strane, postoji jedinstvo: „Logos bješe Bog“. Sve što Bog jeste, to je i Reč: oni su jedno — a ipak su dvojica. Ponovo pokazujući tajnu božanskog zajedništva, Jovan zaključuje: Reč „On bješe u početku u Boga.“.

[1:3]

Božanska Reč je posrednik kroz koga je Bog sve stvorio: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“ (Premudrosti Solomonove 9:1; 1. Korinćanima 8:6; Kološanima 1:16; Jevrejima 1:2). Izraz „kroz njega“ ukazuje na saradnju u činu stvaranja.7 Bog Otac gleda u svoju Reč, koja je njegov savršeni izraz, „ikona Boga nevidljivoga“ (Kološanima 1:15), „On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga“ (Jevrejima 1:3). Reč savršeno odražava sve što Otac jeste, izražavajući sve što ikada može biti stvoreno. Bog Otac stvara ono što vidi oslikano u svojoj Reči, i stoga ništa nije postalo bez Reči.

[1:3c–4]

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život“. Postoje različiti nivoi života u svetu: biljke, životinje, ljudi i anđeli. Iako ljudski život ima nešto zajedničko sa životinjama, mi smo stvoreni „po obličju Božijemu“ (Postanje 1:27). Ljudska bića oživljava svetlost Logosa, tako da imamo dušu sposobnu da bude u odnosu sa Bogom time što ga poznaje i voli: „U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“.8 Slika svetlosti javlja se kroz čitavo Sveto pismo da bi ukazala na Božji blistavi sjaj (Izlazak 13:21; Psalam 4:7; 36:10; Isaija 60:19–20) i na njegova uputstva za život (Psalam 119:105, 130). Jovanovo jevanđelje koristi simboliku svetlosti da bi predstavilo Isusa kao „Ja sam svjetlost svijetu“ (8:12; 9:5), koji otkriva Oca i njegovu volju i nudi dar večnoga života.

[1:14]

Jovan predstavlja srce hrišćanske tajne i uzrok našeg postajanja „decom Božjom“: „I Logos postade tijelo“. To je tajna †ovaploćenja: božanska Reč, koja je od sve večnosti okrenuta ka Bogu i koja je i sama Bog, postala je potpuno čovek u Isusu.18 Bog, tvorac i vladar svih stvari, sada je postao deo stvorenja. Božanska Reč, koja beše „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge“ (Filipljanima 2:6–7).

U ovaploćenju, božanska Reč „nastani se među nama“. Izraz „nastani se“ (grčki skēnoō) priziva jezik kojim se u Starom zavetu označavalo Božje „prebivanje“ među njegovim narodom (†LXX skēnē). Bog je prebivao sa svojim narodom u šatoru u pustinji (Izlazak 25:8–9) i u prvom jerusalimskom hramu, koji je sagradio car Solomon (1. Carevima 8:10–13). Božja mudrost je načinila dom u Izrailju (Sirah 24:8), a Jezekilj je govorio o budućem hramu koji će biti podignut u vezi sa Božjim krajnjim, ili †eshatološkim, delom spasenja (Jezekilj 37:27–28; 48:10). Tako je Bog prebivao među svojim narodom u ranija vremena, ali sada to čini na do tada nezamisliv način: prebiva među nama kao čovek, Isus iz Nazareta.

Kao novo, neuporedivo mesto Božjeg prebivanja, ovaploćena Reč jeste punoća Božjeg otkrivenja. Jovan iznosi ovu tvrdnju svojom izjavom: „vidjesmo slavu njegovu“. Sveto pismo govori o Gospodnjoj „slavi“ kao o čulno opažljivom očitovanju njegovog silnog prisustva. Govoreći o tome da vidi njegovu slavu, Jovan misli na čulno otkrivenje samoga Boga u Isusu, ovaploćenoj Reči.

Slava Gospodnja

Sveto pismo često govori o „slavi Gospodnjoj“, opažljivom i sasvim zastrašujuće veličanstvenom očitovanju Boga. Slava je „sam Bog ukoliko se otkriva u svom veličanstvu, svojoj sili, sjaju svoje svetosti, dinamici svoga bića“.a „Slava“ je bila neodoljiv prizor; jevrejska reč za „slavu“ (kabod) povezana je sa glagolom koji znači naslagati težinu na nešto (kabad). Slava Gospodnja se često pojavljivala u obliku ognja i oblaka na mestima Božjeg prebivanja. Slava se očitovala na gori Sinaju (Izlazak 24:17), a kada je šator u pustinji bio dovršen, „napuni se šator slave Gospodnje“ (40:34). Kada je car Solomon sagradio jerusalimski hram, „se slave Gospodnje napuni dom Gospodnji“ (1. Carevima 8:11). Jezekilj je imao viđenje slave Gospodnje kako napušta Solomonov hram pre nego što je razoren (Jezekilj 10:18–19; 11:22–23) i viđenje Gospodnje slave kako se vraća da prebiva u novom hramu u poslednja vremena (Jezekilj 43:1–5).

a. Donatien Mollat, „Glory“, u Dictionary of Biblical Theology, ur. Xavier Léon–Dufour, 2. izd. (Gaithersburg, MD: Word Among Us; Boston: St. Paul’s Books and Media, 1995), 202.

[1:18]

„Boga niko nije vidio nikad“, „živi u svjetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti“ (1. Timoteju 6:16). Čak i Mojsije, nakon što se molio da mu bude dopušteno da vidi Boga (Izlazak 33:18), dobio je samo prolazan pogled na njegova „leđa“ (33:23), jer je Bog izjavio: „nećeš moći vidjeti lica mojega, jer ne može čovjek mene vidjeti i ostati živ“ (33:20). Bog je toliko veličanstven i strahopoštovanja dostojan da bi nas neposredan pogled na njega toliko obuzeo da bismo umrli. Ali sada, „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“, otkrio ga je. Sin, koji je Božja Reč i Mudrost, postao je ljudsko biće u Isusu iz Nazareta bez ikakvog gubitka svoga božanstva. U Isusu ljudi mogu neposredno videti, čuti i dodirnuti samoga Boga. Kao što je učio papa sveti Jovan Pavle II, u Isusu vidimo „ljudsko lice Boga“.19 Primajući njegovo otkrivenje, možemo početi da spoznajemo istinu Isusovih reči: „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ (14:9).

Razmišljanje i primena (1:1–18)

Jovanov Prolog predstavlja tajnu ovaploćenja: Bog je postao čovek u Isusu. Ova tajna beskrajno prevazilazi ljudsko poimanje. Istorija hrišćanstva pruža mnoge primere intelektualnih i duhovnih brodoloma do kojih je došlo kada ta tajna nije bila poštovana. U ranoj Crkvi, s jedne strane, neki su bili toliko zaneti božanstvom Reči da su umanjivali ili poricali istinitost Isusovog čovečanstva. Ti gnostici (koji imaju savremene nastavljače u Nju ejdžu) pokušavali su da spiritualizuju Isusa i da od njega načine neku vrstu blagotvorne sile u svemiru, poričući tako njegovo stvarno čovečanstvo. S druge strane, neki nisu prihvatili Isusovo božanstvo, već su ga smatrali dobrim čovekom, velikim verskim učiteljem među mnogim drugima.

Da bismo se držali i božanstva i čovečanstva Isusovog, treba da se bolje upoznamo sa njegovom živom stvarnošću, onakvom kakva je prisutna u našem svakodnevnom životu. Možemo ojačati svoje razumevanje njegovog ovaploćenja i produbiti iskustvenu dimenziju svoje vere preduzimajući nekoliko jednostavnih koraka. Prvo, možemo svakoga dana provoditi vreme u molitvi i tokom tog vremena čitati Bibliju (moliti se Jovanovim Prologom odlično je polazište). Drugo, možemo čuvati svoj um od užurbanosti i brige koje nas ometaju, tako što ćemo u svom danu naći vremena za tišinu. Smanjivanje konzumiranja masovnih medija pomaže nam da izbegnemo obilje informacija koje samo zbunjuje um i paralizuje volju. Treće, možemo se otvoriti Božjoj volji, jer kao što apostol Pavle izjavljuje: „Jer je ovo volja Božija: svetost vaša“ (1. Solunjanima 4:3). Četvrto, možemo živeti život koji ozbiljno shvata ovaploćenje našega Boga, tako što ćemo prisustvovati misi, često pristupati svetim tajnama i naći način da se brinemo o siromašnima, jer su oni na poseban način Hristos među nama: „Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“ (Matej 25:40).

[4:26]

Kao odgovor, Isus otvoreno objavljuje svoj identitet, otkrivajući ne samo svoj mesijanski poziv nego mnogo više: „Ja sam – koji govorim s tobom“. Izraz „ja sam to“ prevodi grčki izraz (egō eimi) koji doslovno znači „ja jesam“. Isus ne priznaje samo da je Mesija; on takođe poistovećuje sebe sa božanskim imenom.

Imena i božansko ime

Kroz čitavu Bibliju ime osobe bilo je više od sredstva za označavanje. Ono je na dubok način izražavalo identitet i ulogu osobe. Kada je Bog otkrio svoje ime Mojsiju na gori Sinaju, to je bilo duboko, lično otkrivenje njega samoga.a Bog otkriva da je njegovo ime „Ja sam onaj što jest“ (Izlazak 3:14), što je jezički povezano sa ličnim imenom „Jahve“ (ili †JHVH).b Postoje slučajevi u kojima Bog sebe označava rečima „ja sam JHVH“, a to se obično prevodi kao „ja sam Gospod“ (Izlazak 6:2–8; Levitska 19:10). Ima mesta u Isaiji gde Bog sebe označava jednostavnom jevrejskom formulom ’ani hu’ („ja sam to“ ili „ja jesam“) kao naslovom (Isaija 43:10; 52:6).

Kada je oko 200. godine pre nove ere nastao grčki prevod zvani †Septuaginta, jevrejsko ime JHVH prevedeno je na grčki kao kyrios („Gospod“), a Božje reči o sebi samom u Izlasku 3:14 („Ja sam onaj što jest“) i naslov ’ani hu’ prevedeni su kao egō eimi („ja jesam“). Nekoliko puta u Jovanovom jevanđelju Isus poistovećuje sebe ovom jednostavnom formulom „JA JESAM“ (egō eimi).c Kada Isus sebe označava kao „ja jesam“ ili kada ga hrišćani nazivaju „Gospodom“ (kyrios), uspostavlja se poistovećivanje između Isusa i JHVH, Boga Izrailja.d

a. Katihizis 446.

b. I „ja jesam onaj koji jesam“ i †JHVH zasnovani su na jevrejskom glagolu hayah, koji znači „biti“.

c. Kao u Jovanu 4:26; 6:20; 8:24, 28, 58; 13:19; 18:5–6, 8. NABRE ponekad piše „JESAM“ velikim slovima u ovim Isusovim izjavama „ja jesam“ da bi ukazao na to da on koristi božansko samooznačavanje aluzijom na božanske izjave „ja jesam“ u Starom zavetu. Slično tome, engleski prevodi tradicionalno prevode jevrejsko †JHVH kao LORD velikim slovima. Za raspravu vidi Rudolf Schnackenburg, The Gospel according to St. John, tom 2, Commentary on Chapters 5–12, prev. Cecily Hastings, Francis McDonagh, David Smith i Richard Foley, SJ (Njujork: Seabury, 1980), 79–89.

d. Katihizis 590.

[5:17–18]

Isus odgovara na optužbu vlasti još snažnijom tvrdnjom: „Otac moj do sada djela, i ja djelam.“. Jevrejsko razmišljanje o prirodi Božjeg subotnjeg počinka (Postanje 2:2–3) dovelo je do zaključka da je Bog subotom nastavljao da vrši dve glavne radnje: da daje život i da izriče sud nad mrtvima, što je izgledalo očigledno iz činjenice da se ljudi rađaju i umiru subotom. Ova pozadina baca svetlo na Isusov odgovor. Isus je iscelio uzetog čoveka i izjavljuje da može raditi subotom, u ovom slučaju da bi dao život. Isus tako vrši silu koja pripada jedino Bogu i koja ne prestaje subotom. Vlasti razumeju ozbiljnost ove tvrdnje: „što i Boga nazivaše svojim Ocem gradeći se jednak Bogu.“. U očima vlasti, Isus je puki čovek koji tvrdi da je Bog, a tu tvrdnju oni smatraju bogohuljenjem. Pošto je bogohuljenje zločin koji se kažnjava smrću (Levitska 24:10–23), „još više tražahu Judejci da ga ubiju“.

Isusovi postupci subotom izazvali su pravni spor. Vlasti smatraju da je Isus prekršio subotu i pohulio na Boga, a atmosfera je kao u sudnici. Isus na te optužbe odgovara besedom (5:19–47), braneći svoje reči i dela na osnovu svog identiteta kao Sina. Isus objašnjava da je njegovo isceljenje uzetog čoveka subotom †znak, koji otkriva da on poseduje jedinstvene božanske sile da daje život i da sudi — dve sile koje Bog ne prestaje da vrši subotom.

[6:20]

Razlog zbog koga prizor Isusa koji hoda po moru izaziva strah nalazi se u Isusovim rečima: To sam ja — doslovno, „ja jesam“. Isusova upotreba izraza „ja jesam“ ovde verovatno ima isto snažno značenje kao i na drugim mestima kod Jovana, gde Isus poistovećuje sebe sa božanskim imenom (vidi okvir na str. 89). Poistovetivši sebe kao „ja jesam“, Isus se učenicima otkriva kao Gospod.6 Njegovo hodanje po moru jeste †teofanija. Da prizor treba razumeti kao teofaniju potvrđuje nekoliko pojedinosti. Prvo, odgovor učenika na to što vide Isusa jeste strah, a biblijske teofanije često izazivaju strah jer ljudi gledaju Božje zastrašujuće, silno veličanstvo (Izlazak 3:6; 20:18). Drugo, Isus ih podstiče: „ne bojte se“, a ohrabrenje da se ne boje često je prvo što se ljudskim bićima kaže u teofaniji (vidi Postanje 15:1; 26:24; Danilo 10:11–12; Otkrivenje 1:17). Treće, pored toga što sebe označava kao Gospoda rečima „ja jesam“, Isus „hoda po moru“ — što je aluzija na Jova, koji opisuje †JHVH kao onoga „gazi po valima morskim“ (Jov 9:8 LXX, naš prevod).7

[8:56]

Nadovezujući se na 8:52–53, Isus razrađuje svoj odnos prema Avraamu: „Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vidje i obradova se.“ (vidi 8:40). Isus aludira na †teofanije Avraamu u Postanju 15 i 17. U Postanju 17:17 Avraam se nasmejao na Božje reči da će on i Sara u starosti začeti dete. Glagol „obradova se“ u Jovanovom jevanđelju tumači Avraamov smeh kao radost, a ne kao zaprepašćenje. U Postanju 15:13–16 Bog se javio Avraamu i otkrio mu buduće događaje izlaska. Neki drevni Jevreji tumačili su Božje otkrivenje budućnosti Avraamu tako da ono sadrži više od samog izlaska, a Jovan 8:56 izgleda podrazumeva da je to otkrivenje Avraamu uključivalo i saznanje da će †Mesija biti njegov potomak.22

[8:57]

Isusovi protivnici smatraju ovu tvrdnju sasvim neverovatnom i na to ukazuju pozivajući se na Isusove godine: „Još nemaš ni pedeset godina, a Avraama si vidio?“ Ponovo, oni o Isusu razmišljaju u potpuno zemaljskim okvirima i ne shvataju da u njemu ima više od njegovog ljudskog porekla, naime, njegovo božanstvo.

[8:58–59] Rasprava se gromoglasno okončava Isusovom svečanom izjavom: „Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“. Koristeći božansko ime, JA JESAM, Isus poistovećuje sebe sa Bogom Izrailja. Isus može reći da je postojao pre Avraama zato što je on božanska Reč koja „On bješe u početku u Boga.“ (1:2).23 Isusov identitet kao JA JESAM temelj je svih tvrdnji u čitavoj raspravi: njegove povezanosti sa Ocem, njegovog govorenja Očevih reči i njegovog spasavanja ljudi od duhovne smrti. Nakon mnogih nesporazuma, Isusovi protivnici prepoznaju značenje ove tvrdnje. Oni misle da je on samo ljudsko biće, a ne Bog Izrailja koji hodi po zemlji kao čovek. Stoga smatraju da huli time što iznosi takvu tvrdnju. Prema Levitskoj 24:16, hula na Božje ime bila je zločin koji se kažnjava smrću, i to kamenovanjem. Posledično, „Tada uzeše kamenje da bace na njega; a Isus se sakri, i iziđe iz hrama“.

23. Neki drevni hrišćanski tumači čitali su Postanje 17 kao †teofaniju božanske Reči Avraamu; vidi Irinej, Protiv jeresi 4.7.1–4; Tertulijan, Protiv Prakseja 22.

[12:41]

Ovi tekstovi iz Isaije govore o Isusovoj službi zato što je prorok „kada vidje slavu njegovu i govoraše o njemu“. Jovan upućuje na Isaijin poziv, u kome je prorok primio viđenje †JHVH i izjavio: „cara Gospoda nad vojskama vidjeh svojim očima“ (Isaija 6:5). Kada Jovan kaže da je Isaija video „njegovu slavu“, „njegovu“ se odnosi na božansku Reč, koja je posedovala božansku slavu sa Ocem „prije nego svijet postade“ (Jovan 17:5). Kao što Prolog uči, božanska Reč bila je prisutna i delatna u biblijskoj istoriji pre svog †ovaploćenja u Isusu (1:9–13).17 Tako je Isaija video božansku Reč prilikom svog poziva i prorekao o njoj.

[12:44–45]

„Ko vjeruje u mene, ne vjeruje u mene, nego u Onoga koji me je poslao.“. Kroz čitavu svoju službu Isus je neprestano govorio o svom identitetu i delu u okvirima svog odnosa sa Ocem. Božanska Reč, koja beše sa Ocem od sve večnosti (1:1), sišla je s neba (3:13) i †ovaplotila se u Isusu. Isus je Sin Očev (5:19–23; 11:4), i on i Otac „jedno su“ (10:30), budući da obojica poseduju božansku vlast nad životom i smrću i vlast da sude (5:21–23). Isus je Očev savršeni izaslanik, i stoga je odgovor Isusu odgovor Ocu (5:30, 36–37). Pošto savršeno otkriva Oca i vrši njegovo spasiteljsko delo, Isus može reći: „I ko vidi mene, vidi Onoga koji me je poslao.“. On i Otac su toliko sjedinjeni da verovati u Isusa znači priznati ga kao Sina, koga je Otac poslao da vrši njegovo spasiteljsko delo.

[13:19]

Isus obaveštava učenike o ovoj izdaji „prije nego se zbude, da, kada se zbude“, kako bi to potvrdilo, a ne potkopalo, njihovu veru. Jovan je naglasio da je Isus „znao da je došao njegov †čas“ (13:1) i da je bio „potpuno svestan“ svoje vlasti nad tim događajima (13:3). Nagoveštavajući Judinu skoru izdaju, Isus pokazuje svoje božansko znanje kako o svojim učenicima tako i o Božjem planu datom u Svetom pismu. Na drugim mestima u Oproštajnoj besedi Isus slično predskazuje loše stvari koje će se dogoditi učenicima (14:29; 16:1–4), ali opet, sama činjenica da ih predskazuje ima za cilj da poveća njihovu veru i pouzdanje u njega. Otkrivajući da poseduje znanje koje može imati samo Bog, Isus poziva svoje učenike da „vjerujete da Ja jesam“, da je on Bog Izrailja. Isusove reči ovde prizivaju reči Gospodnje iz Isaije 43:9–10 †LXX: „Svi narodi neka se skupe, i neka se saberu plemena; ko je između njih naprijed kazao to ili nam kazao što je bilo prije? Neka dovedu svjedoke svoje i opravdaju se; ili neka čuju, i reku: Istina je. Vi ste moji svjedoci, veli Gospod, i sluga moj kojega izabrah, da biste znali i vjerovali mi i razumjeli da sam ja; prije mene nije bilo Boga, niti će poslije mene biti.“5

[18:5–6]

Grupa koja dolazi da ga uhapsi traži „Isusa Nazarećanina“, a Isus sebe označava božanskim imenom: JA JESAM (vidi okvir na str. 89). Isusovo samooznačavanje kao „JA JESAM“ pojavljuje se tri puta u izveštaju o hapšenju (18:5–6, 8) da bi se potvrdio Isusov identitet kao Gospoda. Odgovor Jude i onih koji ga hapse na Isusovu izjavu jeste tipičan odgovor na †teofaniju: „odstupiše nazad i popadaše na zemlju“. _Izgovarajući svoje božansko ime, Isus pokazuje svoj božanski identitet i suverenitet, pred kojim su njegovi protivnici sasvim nemoćni._5 Tako se psalmista moli: „Glas je Gospodnji silan“ (29:4). Slično tome, apostol Pavle piše: „Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom“ (Filipljanima 2:10; vidi Isaija 45:22–24).

[20:21–22]

Nakon što je ponovio svoje reči Mir, Isus uvodi učenike u svoju sopstvenu misiju: „Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas.“. Jevanđelje je često govorilo o Isusu kao Očevom izaslaniku, poslatom da ga otkrije i izvrši njegovo spasiteljsko delo (npr. 12:44–50). Sada vaskrsli Isus postavlja učenike za svoje izaslanike i šalje ih u svet (vidi 17:18). Zajednica Isusovih učenika, Crkva, jeste produžetak dela Oca i Sina u svetu.

Da bi bili produžetak Isusovog dela, učenici treba da budu sjedinjeni s njim, kao loze sa čokotom (15:4–5), i da prime njegovu božansku pomoć i silu (vidi Luka 24:49). Stoga Isus „dunu i reče im: Primite Duha Svetoga!“ Ovaj prizor je Jovanovo predstavljanje stvarnosti Pedesetnice: vaskrsli Isus šalje Svetoga Duha na svoje učenike (vidi Dela apostolska 2:1–4, 33).

Kao što primećuje Rejmond Braun, Sveti Duh „posvećuje“ učenike za njihovu misiju, kao što je i sam Isus bio „posveti i posla na svijet“ od strane Oca (10:36).18 Kroz Duha, učenici su sjedinjeni sa vaskrslim Isusom i primaju udeo u njegovom sopstvenom životu, a time i u božanskom zajedništvu. Sveti Duh koji prebiva u njima znak je njihovog udela u Božjem eshatološkom spasenju, jer Duh čini učenike „novim stvorenjem“ (vidi okvir na str. 47). Grčki glagol za „dunu“ priziva Postanje 2:7 i Jezekilja 37:9, koji govore o Bogu koji udahnjuje život svojim stvorenjima pri prvom stvaranju i u eshatološkom novom stvorenju.

[20:23]

Vaskrsli Isus povezuje Svetoga Duha sa vlašću Crkve da oprašta grehe: „Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su.“. Isus je u jevanđelju najpre pozdravljen kao „Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta“ (1:29). Izjavio je da njegovo spasiteljsko delo oslobađa čovečanstvo od ropstva sili greha (8:34–36). Uključujući učenike u sopstvenu misiju, Isus im daje i vlast da odnose grehe ljudi, to jest, da udeljuju Božju milost, kroz silu Svetoga Duha. Kao što je već razmotreno (uz 20:7), pasivni oblik („oprošteni“, „zadržani“) ukazuje na to da ovde Bog dela kroz svoju Crkvu. Stoga oproštaj koji Crkva udeljuje na zemlji važi i na nebu (vidi Matej 18:18).

[20:28]

Vaskrsli Isus je dovršio delo svoga †časa i vratio se Ocu u slavi.19 Tomino ispovedanje priziva uvodni stih jevanđelja, koji objavljuje da „Logos bješe Bog“ (1:1). Pre nego što je došao u svoj čas, Isus se molio: „proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade“ (17:5). Međutim, presudno je uvideti da Isusovo proslavljenje u njegovom času nije jednostavan povratak njegovoj preegzistentnoj slavi kao Reči, jer je „I Logos postade tijelo“ (1:14). Proslavljenje Isusa u njegovom času jeste proslavljenje njegovog čovečanstva. Proslavljeno čovečanstvo Isusovo pruža put njegovim učenicima, koji će imati udela u njegovom vaskrsenju, da uđu u „Očev dom“ (14:2). Toma iznosi ovo ispovedanje vere zato što rane na proslavljenom telu Isusovom prepoznaje kao †znak, otkrivanje njegovog božanstva kroz njegovo proslavljeno čovečanstvo.

Dodatna literatura

Zaključni okvir Jovanovog Prologa