Katolička vera o Sinovljevom znanju
U ovom tekstu navodiću određene katoličke autoritete u vezi sa Sinovljevim neznanjem dana i časa (uporedi Marko 13:32; Matej 24:36). Sva naglašavanja su moja.
PAPA GRIGORIJE
SV. GRIGORIJE I VELIKI 590-604
474 Dz 248 “(Ali) u pogledu onoga što je napisano: „A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“ (uporedi Marko 13:32), zaista je vaša svetost ispravno uvidela da se to najizvesnije ne treba odnositi na samog Sina prema onome što je glava, nego prema njegovom telu, koje smo mi . . . . On [Avgustin] takođe kaže . . . da se to može razumeti i o samom Sinu, jer svemogući Bog ponekad govori na ljudski način, kao što je rekao Avramu: „jer sada poznah da se bojiš Boga“ (Postanje 22:12), ne zato što je Bog tada saznao da ga se boji, nego zato što je u to vreme učinio da Avram sazna da se boji Boga. Jer, kao što kažemo da je dan srećan ne zato što je sam dan srećan, nego zato što nas čini srećnima, tako i svemogući Sin kaže da ne zna dan koji čini da ne bude poznat, ne zato što ga on sam ne zna, nego zato što uopšte ne dopušta da bude poznat. Tako se i za Oca kaže da jedini zna, jer Sin, budući jednosuštan s njim, po svojoj prirodi, kojom je iznad anđela, ima znanje o onome čega anđeli nisu svesni.
475 Tako se, TAKOĐE, ovo može utoliko preciznije razumeti ZATO ŠTO je Jedinorodni, POŠTO SE OVAPLOTIO, i postao savršen čovek radi nas, U svojoj ljudskoj prirodi zaista znao dan i čas suda, ALI IPAK TO NIJE ZNAO IZ SVOJE LJUDSKE PRIRODE. Dakle, ono što je u (prirodi) samoj znao, TO NIJE ZNAO IZ TE ISTE (PRIRODE), JER je BOG-POSTAO-ČOVEK znao dan i čas suda KROZ SILU SVOG BOŽANSTVA. . . . Tako, ZNANJE KOJE NIJE IMAO ZBOG PRIRODE SVOJE ČOVEČNOSTI - PO KOJOJ JE, KAO I ANĐELI, BIO STVORENJE - TO JE PORICAO DA IMA, KAO I ANĐELI, KOJI SU STVORENJA. Dakle, (kao) Bog i čovek on zna dan i čas suda; ali iz tog razloga, zato što je Bog čovek.
476 Ali činjenica je svakako očigledna da onaj ko nije nestorijanac ni na koji način ne može biti agnoit. Jer s kojom svrhom onaj koji ispoveda da je sama Mudrost Božija ovaploćena može reći da postoji išta ŠTO MUDROST BOŽIJA NE ZNA? Napisano je: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ . . . . „Sve kroz njega postade“ (Jovan 1:13). Ako sve, onda bez sumnje i dan suda i čas. Ko je, dakle, toliko bezuman da se usudi tvrditi DA je REČ OČEVA načinila ono što NE ZNA? Napisano je takođe: „Znajući Isus da mu je Otac sve dao u ruke“ (Jovan 13:3). Ako sve, onda svakako i dan suda i čas. Ko je, dakle, toliko glup da kaže da je Sin primio u svoje ruke ono čega nije svestan?”
(https://www.clerus.org/bibliaclerusonline/en/dwv.htm)
Znanje Hristovo (protiv agnoita) *
KATOLIČKI KATEHIZAM
DRUGO POGLAVLJE: VERUJEM U ISUSA HRISTA, JEDINOG SINA BOŽIJEG
Član 3 “ZAČET JE SILOM SVETOGA DUHA, ROĐEN OD DEVE MARIJE”
Odeljak 1. SIN BOŽIJI JE POSTAO ČOVEK
I. ZAŠTO JE REČ POSTALA TELO?
456 Sa Nikejskim simvolom vere odgovaramo ispovedajući: “Radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao je s nebesa; silom Svetoga Duha ovaplotio se od Deve Marije i postao čovek.”
457 Reč je postala telo radi nas da bi nas spasla pomirivši nas s Bogom, koji „što On zavolje nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grijehe naše“: „Otac poslao Sina – Spasitelja svijeta“, i „da se On javi da grijehe naše uzme“:70
Bolesna, naša priroda je zahtevala da bude isceljena; pala, da bude podignuta; mrtva, da ponovo ustane. Izgubili smo posedovanje dobra; bilo je nužno da nam ono bude vraćeno. Zatvorenima u tamu, bilo je nužno da nam se donese svetlost; kao zarobljenici, čekali smo Spasitelja; kao sužnji, pomoć; kao robovi, oslobodioca. Jesu li to sitne ili beznačajne stvari? Nisu li one pokrenule Boga da siđe u ljudsku prirodu i pohodi je, budući da je čovečanstvo bilo u tako bednom i nesrećnom stanju?71
458 Reč je postala telo da bismo tako mogli upoznati Božiju ljubav: „U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svijet da živimo Njime.“72 „Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni.“73
459 Reč je postala telo da bude naš uzor svetosti: „Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene“ „Ja sam Put i Istina i Život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“74 Na gori Preobraženja Otac zapoveda: „njega poslušajte“75 Isus je uzor Blaženstava i norma novog zakona: „da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim“76 Ova ljubav podrazumeva delotvorno prinošenje samoga sebe, po njegovom primeru.77
460 Reč je postala telo da nas učini „postanete pričasnici božanske prirode“:78 “Jer zbog toga je Reč postala čovek, i Sin Božiji postao Sin čovečiji: da bi čovek, ulazeći u zajednicu s Rečju i tako primajući božansko sinovstvo, postao sin Božiji.”79 “Jer Sin Božiji je postao čovek da bismo mi postali Bog.”80 “Jedinorodni Sin Božiji, želeći da nas učini sudeonicima svoga božanstva, uzeo je našu prirodu, da bi on, postavši čovek, učinio ljude bogovima.”81
II. OVAPLOĆENJE
461 Preuzimajući izraz svetog Jovana, „I Logos postade tijelo“,82 Crkva naziva “Ovaploćenjem” činjenicu da je Sin Božiji uzeo ljudsku prirodu da bi u njoj izvršio naše spasenje. U himni koju navodi sveti Pavle, Crkva opeva tajnu Ovaploćenja:
„Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu“83
462 Poslanica Jevrejima ukazuje na istu tajnu:
„Zato ulazeći u svijet, govori: Žrtvu i prinos nisi htio, ali si mi tijelo pripremio. Svespaljenice i žrtve za grijehe nisu ti bile ugodne; Tada rekoh: Evo dođoh, kao što je u početku Knjige pisano za mene, da učinim volju tvoju, Bože.“84
463 Vera u istinsko Ovaploćenje Sina Božijeg jeste prepoznatljivi znak hrišćanske vere: „Po ovome raspoznavajte Duha Božijeg: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je“85 Takvo je radosno uverenje Crkve od samog njenog početka, kad god peva „velika je tajna pobožnosti“: „Bog se javi u tijelu“86
III. ISTINSKI BOG I ISTINSKI ČOVEK
464 Jedinstveni i sasvim neponovljivi događaj Ovaploćenja Sina Božijeg ne znači da je Isus Hristos delom Bog a delom čovek, niti podrazumeva da je on rezultat zbrkane mešavine božanskog i ljudskog. On je postao istinski čovek ostajući istinski Bog. Isus Hristos je istinski Bog i istinski čovek.
Tokom prvih vekova Crkva je morala da brani i razjasni ovu istinu vere protiv jeresi koje su je izopačavale.
465 Prve jeresi nisu toliko poricale Hristovo božanstvo koliko njegovu istinsku čovečnost (gnostički doketizam). Od apostolskih vremena hrišćanska vera insistira na istinskom ovaploćenju Sina Božijeg koji je „u tijelu došao“.87 Ali već u trećem veku Crkva je na saboru u Antiohiji morala da potvrdi, nasuprot Pavlu Samosatskom, da je Isus Hristos Sin Božiji po prirodi, a ne po usvojenju. Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine ispovedio je u svom Simvolu vere da je Sin Božiji “rođen, a ne stvoren, iste suštine (homoousios) s Ocem”, i osudio je Arija, koji je tvrdio da je Sin Božiji “nastao iz onoga što nije postojalo” i da je “iz druge suštine” nego što je Očeva.88
466 Nestorijanska jeres je smatrala Hrista ljudskom ličnošću sjedinjenom s božanskom ličnošću Sina Božijeg. Suprotstavljajući se ovoj jeresi, sveti Kirilo Aleksandrijski i treći vaseljenski sabor, u Efesu 431. godine, ispovedili su “da je Reč, sjedinivši sa sobom u svojoj ličnosti telo oživljeno razumnom dušom, postala čovek.”89 Hristova čovečnost nema drugog subjekta osim božanske ličnosti Sina Božijeg, koji ju je uzeo i učinio svojom, od svog začeća. Iz tog razloga je Efeski sabor 431. godine proglasio da je Marija istinski postala Majka Božija ljudskim začećem Sina Božijeg u njenoj utrobi: “Majka Božija, ne zato što je priroda Reči ili njegovo božanstvo primilo početak svog postojanja od svete Deve, nego zato što se od nje rodilo sveto telo, oživljeno razumnom dušom, koje je Reč Božija sjedinila sa sobom po ipostasi, pa se kaže da je Reč rođena po telu.”90
467 Monofiziti su tvrdili da je ljudska priroda u Hristu prestala da postoji kao takva kada ju je uzela božanska ličnost Sina Božijeg. Suočen s ovom jeresi, četvrti vaseljenski sabor, u Halkidonu 451. godine, ispovedio je:
Sledeći svete Oce, jednodušno učimo i ispovedamo jednog te istog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista: istog savršenog u božanstvu i savršenog u čovečnosti, istog istinski Boga i istinski čoveka, sastavljenog od razumne duše i tela; jednosuštnog s Ocem po božanstvu i jednosuštnog s nama po čovečnosti; “sličnog nama u svemu osim u grehu”. Rođen je od Oca pre svih vekova po božanstvu, a u ove poslednje dane, radi nas i radi našeg spasenja, rođen je po čovečnosti od Deve Marije, Majke Božije.91
Ispovedamo da se jedan te isti Hristos, Gospod i Jedinorodni Sin, ima priznati u dve prirode, bez mešanja, promene, deobe ili razdvajanja. Razlika između priroda nikada nije ukinuta njihovim sjedinjenjem, nego je pre svojstvo koje priliči svakoj od dve prirode sačuvano dok su se sastajale u jednoj ličnosti (prosopon) i jednoj ipostasi.92
468 Posle Halkidonskog sabora, neki su od Hristove ljudske prirode načinili neku vrstu ličnog subjekta. Protiv njih, peti vaseljenski sabor, u Carigradu 553. godine, ispovedio je da “postoji samo jedna ipostas [ili ličnost], a to je Gospod naš Isus Hristos, jedan od Trojstva.”93 Tako se sve u Hristovoj ljudskoj prirodi ima pripisati njegovoj božanskoj ličnosti kao njenom vlastitom subjektu, ne samo njegova čuda nego i njegova stradanja, pa čak i njegova smrt: “Onaj koji je razapet u telu, Gospod naš Isus Hristos, jeste istinski Bog, Gospod slave i jedan od Svetog Trojstva.”94
469 Crkva tako ispoveda da je Isus nerazdvojivo istinski Bog i istinski čovek. On je zaista Sin Božiji koji je, ne prestajući da bude Bog i Gospod, postao čovek i naš brat:
“Ono što je bio, ostao je, a ono što nije bio, uzeo je”, peva rimska liturgija.95 A liturgija svetog Jovana Zlatoustog objavljuje i peva: “Jedinorodni Sine i Reči Božija, besmrtni, koji si radi našeg spasenja blagoizvoleo da se ovaplotiš od svete Bogorodice i uvek Deve Marije, koji si se bez promene očovečio i bio raspet, Hriste Bože naš, koji si smrću smrt pobedio, koji si jedan od Svetog Trojstva, proslavljen s Ocem i Svetim Duhom, spasi nas!”96
IV. NA KOJI NAČIN JE SIN BOŽIJI ČOVEK?
470 Zato što je “ljudska priroda uzeta, a ne apsorbovana”,97 u tajanstvenom sjedinjenju Ovaploćenja, Crkva je tokom vekova bila vođena da ispoveda punu stvarnost Hristove ljudske duše, sa njenim delovanjima razuma i volje, i njegovog ljudskog tela. Uporedo s tim, morala je svaki put da podseti da Hristova ljudska priroda pripada, kao njegova vlastita, božanskoj ličnosti Sina Božijeg, koji ju je uzeo. Sve što Hristos jeste i čini u toj prirodi potiče od “jednog od Trojstva”. Sin Božiji stoga saopštava svojoj čovečnosti sopstveni lični način postojanja u Trojstvu. U svojoj duši kao i u svom telu, Hristos tako na ljudski način izražava božanske puteve Trojstva:98
Sin Božiji. . . radio je ljudskim rukama; mislio je ljudskim umom. Delovao je ljudskom voljom i ljudskim srcem je ljubio. Rođen od Deve Marije, on je istinski postao jedan od nas, sličan nama u svemu osim u grehu.99
Hristova duša i njegovo ljudsko znanje
471 Apolinarije Laodikijski je tvrdio da je u Hristu božanska Reč zamenila dušu ili duh. Protiv ove zablude Crkva je ispovedila da je večni Sin uzeo i razumnu, ljudsku dušu.100
472 Ova ljudska duša koju je Sin Božiji uzeo obdarena je istinskim ljudskim znanjem. Kao takvo, to znanje NIJE MOGLO SAMO PO SEBI BITI NEOGRANIČENO: ono se ostvarivalo u istorijskim uslovima njegovog postojanja u prostoru i vremenu. Zato je Sin Božiji mogao, kada je postao čovek, da „napredovaše u premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi“, 101 pa je čak morao i sam da se raspituje o onome što onaj ko je u ljudskom stanju može saznati samo iz iskustva.102 To je odgovaralo stvarnosti njegovog dobrovoljnog samoispražnjenja, uzimanja „obličje sluge“.103
473 Ali u isto vreme, ovo istinski ljudsko znanje Sina Božijeg izražavalo je božanski život njegove ličnosti.104 “Ljudska priroda Sina Božijeg, ne sama po sebi nego svojim sjedinjenjem s Rečju, znala je i pokazivala u sebi sve što se odnosi na Boga.”105 To je pre svega slučaj s prisnim i neposrednim znanjem koje očovečeni Sin Božiji ima o svom Ocu.106 Sin je u svom ljudskom znanju takođe pokazivao božansko pronicanje koje je imao u tajne misli ljudskih srca.107
474 Svojim sjedinjenjem s božanskom mudrošću u ličnosti ovaploćene Reči, Hristos je u svom ljudskom znanju uživao punoću razumevanja večnih planova koje je došao da otkrije.108 ONO ZA ŠTA JE PRIZNAO DA NE ZNA U OVOJ OBLASTI, na drugom mestu je izjavio da nije poslan da otkrije.109
Hristova ljudska volja
475 Slično tome, na šestom vaseljenskom saboru, Trećem carigradskom 681. godine, Crkva je ispovedila da Hristos poseduje dve volje i dva prirodna delovanja, božansko i ljudsko. One nisu suprotstavljene jedna drugoj, nego sarađuju tako da je ovaploćena Reč ljudski htela, u poslušnosti svom Ocu, sve ono što je božanski odlučila s Ocem i Svetim Duhom za naše spasenje.110 Hristova ljudska volja “ne opire se niti se protivi, nego se pre pokorava njegovoj božanskoj i svemogućoj volji.”111
Hristovo istinsko telo
476 Budući da je Reč postala telo uzimajući istinsku čovečnost, Hristovo telo je bilo ograničeno.112 Stoga se ljudsko lice Isusovo može prikazivati; na sedmom vaseljenskom saboru (Drugom nikejskom 787. godine) Crkva je priznala da je njegovo predstavljanje na svetim ikonama zakonito.113
477 U isto vreme Crkva je oduvek priznavala da u telu Isusovom “vidimo našeg Boga učinjenog vidljivim i tako smo zahvaćeni ljubavlju prema Bogu koga ne možemo videti.”114 Pojedinačne odlike Hristovog tela izražavaju božansku ličnost Sina Božijeg. On je crte svog ljudskog tela učinio svojima, do te mere da im se može ukazivati poštovanje kada su prikazane na svetoj ikoni, jer vernik “koji poštuje ikonu poštuje u njoj ličnost onoga koji je na njoj prikazan”.115
Srce ovaploćene Reči
478 Isus nas je poznavao i ljubio, svakoga i sve, tokom svog života, svoje agonije i svog stradanja, i predao je sebe za svakoga od nas: „Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene“116 Ljubio nas je sve ljudskim srcem. Iz tog razloga se Presveto Srce Isusovo, probodeno našim gresima i radi našeg spasenja,117 “sasvim opravdano smatra glavnim znakom i simbolom one. . . ljubavi kojom božanski Iskupitelj neprestano ljubi večnog Oca i sva ljudska bića” bez izuzetka.118
UKRATKO
479 U vreme koje je Bog odredio, jedini Sin Očev, večna Reč, to jest Reč i suštinska Slika Očeva, ovaplotio se; ne gubeći svoju božansku prirodu, uzeo je ljudsku prirodu.
480 Isus Hristos je istinski Bog i istinski čovek, u jedinstvu svoje božanske ličnosti; iz tog razloga on je jedan i jedini posrednik između Boga i ljudi.
481 Isus Hristos poseduje dve prirode, jednu božansku i drugu ljudsku, nepomešane, ali sjedinjene u jednoj ličnosti Sina Božijeg.
482 Hristos, budući istinski Bog i istinski čovek, ima ljudski razum i volju, savršeno usklađene i podređene njegovom božanskom razumu i božanskoj volji_, koje ima zajedno s Ocem i Svetim Duhom._
483 Ovaploćenje je stoga tajna čudesnog sjedinjenja božanske i ljudske prirode u jednoj ličnosti Reči.
70 1. Jovanova 4:10; 4:14; 3:5.
71 Sv. Grigorije Niski, Orat. catech 15: PG 45, 48B.
72 1. Jovanova 4:9.
73 Jovan 3:16.
74 Matej 11:29; Jovan 14:6.
75 Marko 9:7; uporedi Ponovljeni zakoni 6:4-5.
76 Jovan 15:12.
77 Uporedi Marko 8:34.
78 2. Petrova 1:4.
79 Sv. Irinej, Adv. haeres. 3, 19, 1: PG 7/1, 939.
80 Sv. Atanasije, De inc. 54, 3: PG 25, 192B.
81 Sv. Toma Akvinski, Opusc. 57, 1-4.
82 Jovan 1:14.
83 Filipljanima 2:5-8; uporedi LH, subota, kantik na večernjoj molitvi.
84 Jevrejima 10:5-7, navodi Psalam 40:6-8
([7-9] LXX).
85 1. Jovanova 4:2.
86 1. Timoteju 3:16.
87 Uporedi 1. Jovanova 4:2-3; 2. Jovanova 7.
88 Prvi nikejski sabor (325): DS 130, 126.
89 Efeski sabor (431): DS 250.
90 Efeski sabor: DS 251.
91 Halkidonski sabor (451): DS 301; uporedi Jevrejima 4:15.
92 Halkidonski sabor: DS 302.
93 Drugi carigradski sabor (553): DS 424.
94 Drugi carigradski sabor (553): DS 432; uporedi DS 424; Efeski sabor, DS 255.
95 LH, 1. januar, antifona za jutarnju molitvu; uporedi sv. Lav Veliki, Sermo in nat. Dom. 1, 2; PL 54, 191-192.
96 Liturgija sv. Jovana Zlatoustog, tropar “O monogenes.”
97 GS 22 § 2.
98 Uporedi Jovan 14:9-10.
99 GS 22 § 2.
100 Uporedi Damas I: DS 149.
101 Luka 2:52.
102 Uporedi Marko 6 38; 8 27; Jovan 11:34; itd.
103 Filipljanima 2:7.
104 Uporedi sv. Grigorije Veliki, “Sicut aqua” ad Eulogium, Epist. Lib. 10, 39 PL 77, 1097A i dalje; DS 475.
105 Sv. Maksim Ispovednik, Qu. et dub. 66: PG 90, 840A.
106 Uporedi Marko 14:36; Matej 11:27; Jovan 1:18; 8:55; itd.
107 Uporedi Marko 2:8; Jovan 2 25; 6:61; itd.
108 Uporedi Marko 8:31; 9:31; 10:33-34; 14:18-20, 26-30.
109 Uporedi Marko 13:32, Dela apostolska 1:7.
110 Uporedi Treći carigradski sabor (681): DS 556-559.
111 Treći carigradski sabor: DS 556.
112 Uporedi Lateranski sabor (649): DS 504.
113 Uporedi Galatima 3:1; uporedi Drugi nikejski sabor (787): DS 600-603.
114 Rimski misal, prefacija Božića I.
115 Drugi nikejski sabor: DS 601.
116 Galatima 2:20.
117 Uporedi Jovan 19:34.
118 Pije XII, enciklika Haurietis aquas (1956): DS 3924; uporedi DS 3812.
DŽON HENRI NJUMAN
Teza devet
Tako će se pokazati, i sasvim prikladno, da će — budući da je istina jedna i data Crkvi od početka — čak i one ne sasvim katoličke stvari koje su katolici izneli obično zvučati tako neizvesno i dvosmisleno da se, u svakoj ozbiljnoj stvari, pokažu podložnima pobožnom tumačenju.
Jedan primer treba da bude dovoljan za ovu tezu. Ozbiljnim proučavaocima teologije dobro je poznato da su neki od otaca četvrtog veka govorili o znanju Hristove duše na način koji sugeriše da nisu verovali da je ono bilo savršeno od samog trenutka njegovog začeća u utrobi Marijinoj, nego da je počelo da raste kako je „napredovaše u premudrosti i u rastu“, kako kaže jevanđelist. Katolička je dogma da čovek (ili ljudska priroda) koga je Reč uzela nije imao, apstraktno govoreći ili u prvom aktu, kako kažu, savršeno znanje, ali da ga je stvarno, ili u drugom aktu, imao, jer je taj čovek BIO OBOŽEN u Reči. Tako Hristos, kao čovek, nikada ne bi bio u neznanju O BILO ČEMU ŠTO ČOVEK MOŽE ZNATI. Kako to izražava Grigorije Veliki: “znao je U prirodi, ali ne IZ prirode svoje čovečnosti.” (Ep. x. 39) Šta je Atanasije pisao o dolasku suda? “Taj čas, u kojem će se sve okončati, znao je KAO REČ, ALI KAO ČOVEK NIJE GA ZNAO Jer neznanje je svojstvo čoveka.” (orat. iii. contr. Arian. 43) Imajući na umu ovaj i slične tekstove Atanasija i drugih, Petavije piše: “Neki katolici, uključujući i neke velike slave i ugleda u Crkvi, pripisivali su neznanje ČOVEKU HRISTU, naročito neznanje o poslednjim danima i poslednjem sudu.” Primeri su “Atanasije, Evstatije Antiohijski, Grigorije Nazijanzin, Kirilo, Ilarije i Amvrosije.” Nešto dalje, dodaje upozorenje da je to mišljenje, “iako je nekada bilo prihvatljivo nekim veoma istaknutim ljudima, kasnije okarakterisano kao jeres, a jeretici osuđeni pod tim nazivom nazvani su agnoiti.” (de Incarn. XI, I, #5. 15)
Ali ako pažljivije pogledamo tekstove ovih otaca, neće nam biti teško da ih protumačimo u katoličkom smislu. Potrebno je samo da uz te tekstove dodamo napomenu da su oni, budući da se nalaze u spisima onih koji su došli pre razvijene dogme o Hristovom znanju, ocrtavali istinu jevanđelja u širim potezima. Ima mnogo razloga da se veruje da su ti oci, kada su rekli da Hristos, KAO ČOVEK, nije znao dan suda, mislili da nije znao IZ****, a ne U svojoj ljudskoj prirodi. To jest, njegovo neznanje nije bilo stvarno nego samo ekonomijsko, KAKO JE PRILIČILO SAMOJ ČOVEČNOSTI, ili kako je priličilo službi ili ulozi koju je preuzimao, kao kada je upitao: „Odakle da kupimo hljeba da ovi jedu?“ iako „sam znađaše šta će činiti“ Jer Atanasije piše da Hristovo neznanje “NE PRIPADA REČI, NEGO LJUDSKOJ PRIRODI, ČIJE JE SVOJSTVO NEZNANJE” (ibid.) “Pošto je postao čovek, ne stidi se da, ZBOG NEZNALAČKOG TELA, kaže NE ZNAM, pokazujući time da zna KAO BOG, ali da ne zna PO TELU.” (ibid.) Opet: “Priznajmo da je Reč, budući da nije bila u neznanju UKOLIKO JE BILA REČ, rekla ne znam, a ipak je zaista znala.
Ali to je bilo da bi pokazao ono što je ljudsko, jer neznanje JE SVOJSTVENO ČOVEKU i, obukavši ljudsko telo, budući da je bio u njemu, rekao je, U SKLADU S NJIM, ne znam.” (ibid., 45) “Da bi poučio da KAO ČOVEK nije znao, rekao je: „ni Sin“.” (ibid., 46).” “Raspitivao se, kao čovek, o Lazaru, iako će ga potom podići iz mrtvih.” (ibid.) Tu se svakako podrazumeva da je i čovek Hristos znao za Lazara. Nije važno što #47 poredi Hristovo neznanje s neznanjem koje je apostol priznao u pogledu nečega što tada zaista nije znao. Jer on dalje piše: “To je učinio, kako mi se čini, nama na korist.” #48-50. (Dešava se da je sama reč “ekonomijski” dvosmislena kod Vasilija, gde raspravlja o Hristovom neznanju dana suda. Odnosi se i na Gospodnje ovaploćenje, Ep. 236. I, i na ono snishođenje kojim se prilagodio ljudskom razumevanju. (Ep. 8. 6) Isto važi i za Kirila, Trin., str. 623. Thesaur. str. 224 – (isto je i s rečju “domostroj” kod Ilarija. (Trin. X. 8. ed. Maur.) U Ep. 8 Vasilije sugeriše da je Hristos “vršio domostroj hinjenim neznanjem”. Isto tako i Kirilo, iako je prethodno rekao: “Kao što je primio to da, postavši čovek, deli s ljudima glad i žeđ, po istom osnovu niko ne treba da prigovori ako, KAO ČOVEK U ZAJEDNICI S LJUDIMA, KAŽE DA NIJE ZNAO”. (Thesaur, str. 221) Malo kasnije, štaviše, dodao je da je “Sin znao sve, iako je ekonomijski govorio da neke stvari ne zna.” str. 224. A u Trin. iv. str. 629, čini se da ukazuje na ono razlikovanje koje je kasnije načinio Grigorije Veliki, prema kojem čovek Hristos nije znao IZ UZETE PRIRODE, ali jeste znao U toj prirodi. Kao i Atanasije, kaže: “Ispoveda neznanje radi nas.” (Thesaur., str. 221, 223) A Ilarije, koji je — ako je tekst Trin. ix, na kraju, autentičan — tako jasno ustanovio neznanje čoveka Hrista, malo pre toga je tvrdio da bi dan suda trebalo da bude poznat njemu kao čoveku koji je, kao čovek, i sam bio sudija. “A pošto je on sam Tajna, da vidimo da li je, u onome što ne zna, zaista u neznanju.” Navodi i razloge zašto je Hristos ispovedio da ne zna. 67. Naime (da upotrebimo Avgustinove reči), “Hristos je sebe nazvao neznajućim u pogledu onoga u čemu je, prikrivanjem, druge činio znajućima” (Ep. 180, 3) Ili, kako Avgustin kaže na drugom mestu, “On ne zna ono u pogledu čega druge čini neznajućima” (de Trin. 1, 23).Ali toliko o ovoj temi.(Njuman, Roman Catholic Writings on Doctrinal Development [Sheed & Ward; revidirano izdanje, 1997], str. 48-50)
Čini se očiglednim da tvrdnje kako je Hristos znao u svojoj ljudskoj prirodi, ali da nije znao iz nje, znače to da je Sin i u svom ovaploćenom stanju, dok je postojao kao čovek, i dalje bio savršeno sveznajući, budući da nije prestao da bude Bog. A ipak, Sinovljevo neznanje proističe iz ograničenja ljudske prirode koju je posedovao u svoj njenoj punoći, jer je bio istinski čovek u svakom pogledu osim u grehu.