Katehizam o opravdanju
Prenosim ovde ceo odeljak o milosti i opravdanju preuzet iz Katehizma Katoličke crkve. Sav naglasak je moj.
Član 2 MILOST I OPRAVDANJE
1987 Milost Svetoga Duha ima moć da nas opravda, to jest da nas očisti od naših grehova i da nam saopšti „pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista“ i kroz krštenje:34
„Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da ćemo i živjeti sa njime, Znajući da Hristos ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime. Jer što je umro, grijehu je umro jednom za svagda; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem.“35
1988 Silom Svetoga Duha učestvujemo u Hristovom stradanju umirući grehu, i u njegovom vaskrsenju rađajući se za novi život; udovi smo njegovog Tela, koje je Crkva, mladice nakalemljene na čokot koji je on sam:36
(Bog) je sebe dao nama kroz svoga Duha. Učešćem u Duhu postajemo zajedničari božanske prirode…. Iz tog razloga, oni u kojima Duh prebiva bivaju oboženi.37
1989 Prvo delo milosti Svetoga Duha jeste obraćenje, koje ostvaruje opravdanje u skladu sa Isusovim proglasom na početku jevanđelja: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.“38 Pokrenut milošću, čovek se okreće ka Bogu, a odvraća od greha, i tako prihvata oproštenje i pravednost odozgo. „Opravdanje nije samo otpuštanje grehova, nego i posvećenje i obnova unutrašnjeg čoveka.39
1990 Opravdanje odvaja čoveka od greha koji protivreči ljubavi Božjoj i čisti njegovo srce od greha. Opravdanje sledi za milosrdnim Božjim počinom kojim on nudi oproštenje. Ono izmiruje čoveka sa Bogom. Oslobađa od ropstva grehu i isceljuje.
1991 Opravdanje je istovremeno i prihvatanje Božje pravednosti verom u Isusa Hrista. Pravednost (ili „pravda“) ovde znači ispravnost božanske ljubavi. Sa opravdanjem, vera, nada i ljubav izlivaju se u naša srca, i daruje nam se poslušnost božanskoj volji.
1992 Opravdanje nam je zasluženo stradanjem Hrista, koji je sebe prineo na krstu kao živu žrtvu, svetu i ugodnu Bogu, i čija je krv postala sredstvo pomirenja za grehe svih ljudi. Opravdanje se daruje u krštenju, sakramentu vere. Ono nas saobražava pravednosti Božjoj, koji nas silom svoga milosrđa čini iznutra pravednima. Njegova je svrha slava Božja i Hristova, i dar večnoga života:40
„A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvjedočena od Zakona i Proroka; I to pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije, A opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu, Kojega odredi Bog da bude krvlju svojom žrtva pomirenja kroz vjeru, da pokaže pravdu svoju oproštenjem pređašnjih grijeha, U dugotrpljenju Božijem, da se pokaže pravda njegova u sadašnje vrijeme, da je On pravedan i da opravdava onoga koji je od vjere Isusove.“41
1993 Opravdanje uspostavlja saradnju između Božje milosti i čovekove slobode. Sa čovekove strane ono se izražava pristankom vere na Reč Božju, koja ga poziva na obraćenje, i u saradnji ljubavi sa podsticajem Svetoga Duha koji prethodi njegovom pristanku i čuva ga:
Kada Bog dotakne srce čovekovo prosvetljenjem Svetoga Duha, ni sam čovek nije neaktivan dok prima to nadahnuće, jer bi ga mogao i odbaciti; a ipak, bez Božje milosti, ne može se sopstvenom slobodnom voljom pokrenuti ka pravednosti pred Bogom.42
1994 Opravdanje je najizvrsnije delo ljubavi Božje, objavljeno u Isusu Hristu i darovano po Svetome Duhu. Mišljenje je sv. Avgustina da je „opravdanje bezbožnika veće delo od stvaranja neba i zemlje“, jer će „nebo i zemlja proći, ali spasenje i opravdanje izabranih . . . neće proći“.43 On takođe smatra da opravdanje grešnika nadmašuje stvaranje anđela u pravednosti, jer svedoči o većem milosrđu.
1995 Sveti Duh je učitelj unutrašnjeg života. Rađajući „unutrašnjeg čoveka“,44 opravdanje povlači za sobom posvećenje čitavog njegovog bića:
„kao što davaste ude svoje da robuju nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da služe pravdi za osvećenje.“…. „A sad, oslobodivši se od grijeha i postavši sluge Božije, imate plod svoj na osvećenje, a kraj – život vječni.“45
34 Rimljanima 3:22; up. 6:3-4.
35 Rimljanima 6:8-11.
36 Up. 1. Korinćanima 12; Jovan 15:1-4.
37 Sv. Atanasije, Ep. Serap. 1, 24: PG 26, 585 i 588.
38 Matej 4:17.
39 Tridentski sabor (1547): DS 1528.
40 Tridentski sabor (1547): DS 1529.
41 Rimljanima 3:21-26.
42 Tridentski sabor (1547): DS 1525.
43 Sv. Avgustin, In Jo. ev. 72, 3: PL 35, 1823.
44 Up. Rimljanima 7:22; Efescima 3:16.
45 Rimljanima 6:19, 22.
1996 Naše opravdanje dolazi od milosti Božje. Milost je naklonost, slobodna i nezaslužena pomoć koju nam Bog daje da odgovorimo na njegov poziv da postanemo deca Božja, posinjeni sinovi, učesnici božanske prirode i večnoga života.46
1997 Milost je učešće u životu Božjem. Ona nas uvodi u prisnost trojstvenoga života: krštenjem hrišćanin učestvuje u milosti Hrista, Glave svoga Tela. Kao „posinjeni sin“ on odsada može Boga zvati „Ocem“, u jedinstvu sa Jedinorodnim Sinom. Prima život Duha koji u njega udahnjuje ljubav i koji oblikuje Crkvu.
1998 Ovaj poziv na večni život jeste natprirodan. On u potpunosti zavisi od nezasluženog Božjeg počina, jer jedino on može sebe otkriti i darovati. On nadilazi moć ljudskog razuma i volje, kao i svakog drugog stvorenja.47
1999 Hristova milost jeste nezasluženi dar kojim nam Bog daje sopstveni život, koji Sveti Duh uliva u našu dušu da je isceli od greha i da je posveti. To je posvećujuća ili obožujuća milost primljena na krštenju. Ona je u nama izvor dela posvećenja:48
„Stoga, ako je ko u Hristu, nova je tvar, staro prođe, gle, sve novo postade. A sve je od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i koji nam dade službu pomirenja.“49
2000 Posvećujuća milost jeste trajni dar, postojana i natprirodna raspoloženost koja usavršava samu dušu kako bi mogla da živi sa Bogom, da dela po njegovoj ljubavi. Trajna (habitualna) milost, stalna raspoloženost da se živi i dela u skladu sa Božjim pozivom, razlikuje se od aktuelnih milosti, koje se odnose na Božje zahvate, bilo na početku obraćenja bilo tokom dela posvećenja.
2001 Priprema čoveka za primanje milosti već je delo milosti. Ona je potrebna da probudi i održi našu saradnju u opravdanju kroz veru i u posvećenju kroz ljubav. Bog u nama dovršava ono što je započeo, „jer onaj koji dovršava svoje delo sarađujući sa našom voljom, započeo je delujući tako da bismo hteli“:50
Zaista, i mi radimo, ali samo sarađujemo sa Bogom koji dela, jer je njegovo milosrđe pošlo pred nama. Pošlo je pred nama da bismo bili isceljeni, i sledi nas da bismo, jednom isceljeni, bili oživljeni; ide pred nama da bismo bili pozvani, i sledi nas da bismo bili proslavljeni; ide pred nama da bismo živeli pobožno, i sledi nas da bismo uvek živeli sa Bogom: jer bez njega ne možemo činiti ništa.51
2002 Slobodni Božji počin zahteva slobodan odgovor čovekov, jer je Bog stvorio čoveka po svome liku podarivši mu, zajedno sa slobodom, moć da ga poznaje i da ga voli. Duša ulazi u zajednicu ljubavi jedino slobodno. Bog neposredno dotiče i direktno pokreće srce čovekovo. On je u čoveka usadio čežnju za istinom i dobrotom koju jedino on može zadovoljiti. Obećanja „večnoga života“ odgovaraju, mimo svake nade, na tu žudnju:
Ako si se na kraju svojih veoma dobrih dela . . . odmorio sedmoga dana, to je bilo da bi glasom svoje knjige prorekao da ćemo se, na kraju naših dela, koja su zaista „veoma dobra“ jer si nam ih ti darovao, i mi odmoriti u tebi u subotu večnoga života.52
2003 Milost je pre svega i iznad svega dar Duha koji nas opravdava i posvećuje. Ali milost uključuje i darove koje nam Duh daje da bi nas pridružio svome delu, da bismo mogli da sarađujemo u spasenju drugih i u rastu Tela Hristovog, Crkve. Postoje sakramentalne milosti, darovi svojstveni pojedinim sakramentima. Postoje, nadalje, posebne milosti, zvane i harizme, prema grčkom izrazu koji je koristio sv. Pavle, a koji znači „naklonost“, „nezasluženi dar“, „dobročinstvo“.53 Kakve god da su prirode – ponekad su izuzetne, kao dar čudotvorstva ili jezika – harizme su usmerene ka posvećujućoj milosti i namenjene su opštem dobru Crkve. One su u službi ljubavi koja izgrađuje Crkvu.54
2004 Među posebnim milostima treba pomenuti milosti staleža, koje prate vršenje odgovornosti hrišćanskoga života i službi unutar Crkve:
„Imamo pak različite darove po blagodati koja nam je data: ako je proroštvo, neka je po mjeri vjere; Ako je služba, neka je u služenju; učiteljstvo, neka je u učenju; Ako je tješitelj, neka tješi; koji daje, neka daje iskreno; koji upravlja, neka je revnostan; koji čini milostinju, neka čini radosno.“55
2005 Budući da pripada natprirodnom redu, milost izmiče našem iskustvu i ne može se spoznati osim verom. Ne možemo se, dakle, oslanjati na svoja osećanja ni na svoja dela da bismo zaključili da smo opravdani i spaseni.56 Ipak, prema Gospodnjim rečima „I tako, dakle, po plodovima njihovim poznaćete ih.“57 – razmišljanje o Božjim blagoslovima u našem životu i u životima svetitelja pruža nam jemstvo da milost dela u nama i podstiče nas na sve veću veru i na stav pouzdanog siromaštva.
Ugodnu ilustraciju ovog stava nalazimo u odgovoru sv. Jovanke Orleanke na pitanje koje su joj kao zamku postavile njene crkvene sudije:
„Upitana da li zna da je u Božjoj milosti, odgovorila je: ‘Ako nisam, neka se Bogu svidi da me u nju stavi; ako jesam, neka se Bogu svidi da me u njoj sačuva.’“58
46 Up. Jovan 1:12-18; 17:3; Rimljanima 8:14-17; 2. Petrova 1:3-4.
47 Up. 1. Korinćanima 2:7-9.
48 Up. Jovan 4:14; 7:38-39.
49 2. Korinćanima 5:17-18.
50 Sv. Avgustin, De gratia et libero arbitrio, 17: PL 44, 901.
51 Sv. Avgustin, De natura et gratia, 31: PL 44, 264.
52 Sv. Avgustin, Conf. 13, 36, 51: PL 32, 868; up. Postanje 1:31.
53 Up. LG 12.
54 Up. 1. Korinćanima 12
.55 Rimljanima 12:6-8.
56 Tridentski sabor (1547): DS 1533-1534.
57 Matej 7:20.
58 Akta suđenja sv. Jovanki Orleanki.
Ti si proslavljen u saboru svojih Svetih, jer krunišući njihove zasluge krunišeš sopstvene darove.59
2006 Izraz „zasluga“ odnosi se uopšteno na uzvraćanje koje zajednica ili društvo duguje za delo jednog od svojih članova, doživljeno bilo kao korisno bilo kao štetno, dostojno nagrade ili kazne. Zasluga stoji u odnosu prema vrlini pravednosti, u skladu sa načelom jednakosti koje njome upravlja.
2007 Što se tiče Boga, sa čovekove strane ne postoji strogo pravo ni na kakvu zaslugu. Između Boga i nas postoji nemerljiva nejednakost, jer smo sve primili od njega, svoga Stvoritelja.
2008 Zasluga čoveka pred Bogom u hrišćanskom životu proizlazi iz činjenice da je Bog slobodno izabrao da čoveka pridruži delu svoje milosti. Očinsko delovanje Božje prvo je i po sopstvenom počinu, a zatim sledi slobodno delovanje čoveka kroz njegovu saradnju, tako da zaslugu dobrih dela treba pripisati na prvom mestu milosti Božjoj, a potom vernima. Štaviše, čovekova zasluga i sama se duguje Bogu, jer njegova dobra dela proizlaze u Hristu iz predraspoloženja i pomoći koje daje Sveti Duh.
2009 Sinovsko usinovljenje, čineći nas milošću učesnicima božanske prirode, može nam podariti istinsku zaslugu kao posledicu nezaslužene Božje pravednosti. To je naše pravo po milosti, puno pravo ljubavi, koje nas čini „sunaslednicima“ sa Hristom i dostojnima da zadobijemo „obećano nasleđe večnoga života“.60 Zasluge naših dobrih dela jesu darovi božanske dobrote.61 „Milost je pošla pred nama; sada nam se daje ono što nam pripada…. Naše zasluge jesu darovi Božji.“62
2010 Budući da u redu milosti počin pripada Bogu, niko ne može zaslužiti početnu milost oproštenja i opravdanja, na početku obraćenja. Pokrenuti Svetim Duhom i ljubavlju, možemo zatim zaslužiti za sebe i za druge milosti potrebne za naše posvećenje, za uvećanje milosti i ljubavi, i za zadobijanje večnoga života. Čak i vremenita dobra, kao što su zdravlje i prijateljstvo, mogu se zaslužiti u skladu sa Božjom mudrošću. Te milosti i ta dobra predmet su hrišćanske molitve. Molitva se stara o milosti koja nam je potrebna za zaslužna dela.
2011 Hristova ljubav jeste u nama izvor svih naših zasluga pred Bogom. Milost, sjedinjujući nas sa Hristom u delatnoj ljubavi, osigurava natprirodni kvalitet naših dela, a time i njihovu zaslugu pred Bogom i pred ljudima. Svetitelji su oduvek bili živo svesni da su njihove zasluge bile čista milost.
Posle izgnanstva na zemlji, nadam se da ću otići i uživati u tebi u otadžbini, ali ne želim da gomilam zasluge za nebo. Želim da radim jedino iz ljubavi prema tebi…. U veče ovoga života pojaviću se pred tobom praznih ruku, jer te ne molim, Gospode, da brojiš moja dela. Sva naša pravednost okaljana je u tvojim očima. Želim, dakle, da budem odevena u tvoju sopstvenu pravednost i da od tvoje ljubavi primim večno posedovanje tebe samoga.63
59 Rimski misal, Prefatio I de sanctis; Qui in Sanctorum concilio celebraris, et eorum coronando merita tua dona coronas, uz navođenje „Učitelja milosti“, sv. Avgustina, En. in Ps. 102, 7: PL 37, 1321-1322.
60 Tridentski sabor (1547): DS 1546.
61 Tridentski sabor (1547): DS 1548.
62 Sv. Avgustin, Sermo 298, 4-5: PL 38, 1367.
63 Sv. Terezija od Lizjea, „Čin prinošenja“ u Priča o duši, prev. Džon Klark (Vašington: ICS, 1981), 277.
2012
„A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro, njima koji su pozvani po namjeri; Jer koje unaprijed pozna, unaprijed i odredi, da budu saobrazni liku Sina njegova, da on bude Prvorođeni među mnogom braćom. A koje unaprijed odredi, one i prizva; a koje prizva, one i opravda; a koje opravda, one i proslavi.“64
2013
„Svi hrišćani, u bilo kom staležu ili načinu života, pozvani su na puninu hrišćanskoga života i na savršenstvo ljubavi.“65
Svi su pozvani na svetost: „Budite vi, dakle, savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.“66
Da bi dostigli to savršenstvo, verni treba da se služe snagom koju im deli Hristov dar, kako bi . . . vršeći u svemu volju Očevu, svim srcem posvetili sebe slavi Božjoj i služenju bližnjemu. Tako će svetost naroda Božjeg rasti u plodnom izobilju, kao što se jasno pokazuje u istoriji Crkve kroz živote tolikih svetitelja.67
2014 Duhovni napredak teži ka sve prisnijem sjedinjenju sa Hristom. To sjedinjenje naziva se „mističnim“ jer učestvuje u tajni Hrista kroz sakramente – „svete tajne“ – i, u njemu, u tajni Svetoga Trojstva. Bog nas sve poziva na to prisno sjedinjenje sa sobom, čak i ako se posebne milosti ili izuzetni znaci ovoga mističnog života daju samo nekima, radi objavljivanja nezasluženog dara koji je dat svima.
2015 Put savršenstva vodi preko Krsta. Nema svetosti bez odricanja i duhovne borbe.68 Duhovni napredak povlači za sobom askezu i mrtvljenje, koji postepeno vode ka životu u miru i radosti Blaženstava:
Onaj ko se penje nikada ne prestaje da ide od početka ka početku, kroz početke koji nemaju kraja. Nikada ne prestaje da žudi za onim što već poznaje.69
2016 Deca naše svete majke Crkve s pravom se nadaju milosti konačne postojanosti i uzvraćanju od Boga, svoga Oca, za dobra dela izvršena njegovom milošću u zajedništvu sa Isusom.70 Držeći se istoga pravila života, vernici dele „blaženu nadu“ onih koje božansko milosrđe sabira u „Sveti grad, Jerusalim novi, gdje silazi sa neba od Boga, pripremljen kao nevjesta ukrašena mužu svojemu.“71
64 Rimljanima 8:28-30.
65 LG 40 # 2.
66 Matej 5:48.
67 LG 40 # 2.
68 Up. 2. Timoteju 4.
69 Sv. Grigorije Niski, Hom. in Cant. 8: PG 44, 941C.
70 Tridentski sabor (1547): DS 1576.
71 Otkrivenje 21:2.
2017 Milost Svetoga Duha daruje nam pravednost Božju. Sjedinjujući nas verom i krštenjem sa stradanjem i vaskrsenjem Hristovim, Duh nas čini učesnicima njegovoga života.
2018 Kao i obraćenje, opravdanje ima dva vida. Pokrenut milošću, čovek se okreće ka Bogu, a odvraća od greha, i tako prihvata oproštenje i pravednost odozgo.
2019 Opravdanje obuhvata otpuštanje grehova, posvećenje i obnovu unutrašnjeg čoveka.
2020 Opravdanje nam je zasluženo stradanjem Hristovim. Daruje nam se kroz krštenje. Ono nas saobražava pravednosti Božjoj, koji nas opravdava. Za cilj ima slavu Božju i Hristovu, i dar večnoga života. Ono je najizvrsnije delo Božjega milosrđa.
2021 Milost je pomoć koju nam Bog daje da odgovorimo na svoj poziv da postanemo njegovi posinjeni sinovi. Ona nas uvodi u prisnost trojstvenoga života.
2022 Božanski počin u delu milosti prethodi slobodnom odgovoru čoveka, priprema ga i izaziva. Milost odgovara najdubljim čežnjama ljudske slobode, poziva slobodu na saradnju sa sobom i usavršava je.
2023 Posvećujuća milost jeste nezasluženi dar njegovoga života koji nam Bog daje; Sveti Duh je uliva u dušu da je isceli od greha i da je posveti.
2024 Posvećujuća milost čini nas „ugodnima Bogu“. Harizme, posebne milosti Svetoga Duha, usmerene su ka posvećujućoj milosti i namenjene su opštem dobru Crkve. Bog dela i kroz mnoge aktuelne milosti, koje treba razlikovati od trajne (habitualne) milosti, koja je u nama stalna.
2025 Zaslugu pred Bogom možemo imati jedino zbog slobodnoga Božjeg nauma da čoveka pridruži delu svoje milosti. Zaslugu treba pripisati na prvom mestu milosti Božjoj, a na drugom čovekovoj saradnji. Čovekova zasluga duguje se Bogu.
2026 Milost Svetoga Duha može nam podariti istinsku zaslugu, na osnovu našega usinovljenja i u skladu sa nezasluženom Božjom pravednošću. Ljubav je glavni izvor zasluge u nama pred Bogom.
2027 Niko ne može zaslužiti početnu milost koja stoji na izvoru obraćenja. Pokrenuti Svetim Duhom, možemo zaslužiti za sebe i za druge sve milosti potrebne za zadobijanje večnoga života, kao i neophodna vremenita dobra.
2028 „Svi hrišćani . . . pozvani su na puninu hrišćanskoga života i na savršenstvo ljubavi“ (LG 40 # 2). „Hrišćansko savršenstvo ima samo jednu granicu – tu da je nema“ (sv. Grigorije Niski, De vita Mos.: PG 44, 300D).
2029 „Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.“ (Matej 16:24).
ZA DALJE ČITANJE
PRAVA VERA JESTE VERNOST I POSLUŠNOST, 1. DEO
HRISTOVA VERNOST KAO PRIMER SPASONOSNE VERE
BIBLIJSKI STIHOVI O VERNOSTI/POSLUŠNOSTI
Opravdanje vernošću: od početka do kraja
IGNJATIJE, POLIKARP I SOLA FIDE
PREVOD NOVOG ZAVETA N. T. RAJTA