Apologetizam by Sam Shamoun

JUDA SVEDOČI: ISUS NIJE MIHAILO!

· Božanstvo HristaJehovini svedociAnđeliNovi zavetApologetika

Ovaj tekst proširuje sledeći članak koji sam napisao na ovu temu: Mihailov sukob sa Satanom.

Kao što sam pokazao u svom prethodnom tekstu, ono što Juda kaže o Isusu i Mihailu jasno pokazuje da oni ne mogu biti jedno te isto Biće. Dok je Mihailo prikazan kao moćno duhovno stvorenje i anđeo vladar, Isus je, s druge strane, opisan kao JHVH Bog Svemogući.

Juda iznosi arhanđela Mihaila kao primer bića koje se ne bi usudilo da prekorači granice svoje vlasti izričući sud samom đavolu. Umesto toga, suprotstavio se Satani prizivajući Onoga koji zaista ima pravo i moć da osudi i sudi, naime, Gospoda Boga Svemogućeg:

„Slično, dakle, i ove sanjalice skvrnave tijelo i preziru Gospodstvo (Božije), a na slave hule. A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ (etolmesen) „izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ Judina 1:8-9 New International Version (NIV)

Obratite pažnju na neke od različitih prevoda ključnog teksta o kome je reč:

„A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ Judina 1:9 New International Reader’s Version (NIRV)

„A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ Contemporary English Version (CEV)

„A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ EasyEnglish Bible (EASY)

„A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ J.B. Phillips New Testament (PHILLIPS)

„A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ The Message (MSG)

LEKSIČKA DEFINICIJA

Reč koja je prevedena kao „usuditi se“, etolmesen, dolazi od tolmao. Obratite pažnju na to kako grčki leksikoni definišu ovaj termin:

5111. tolmaó

Strong’s Concordance

tolmaó: imati hrabrosti, biti smeo

Izvorna reč: τολμάωVrsta reči: GlagolTransliteracija: tolmaóFonetski izgovor: (tol-mah’-o)Definicija: imati hrabrosti, biti smeoUpotreba: usuđujem se, izdržavam, smeo sam, imam hrabrosti, odlučujem se.

HELPS Word-studies

5111 tolmáō (od tolma, „smela hrabrost“) – u pravom smislu, pokazati smelu hrabrost potrebnu za opravdan rizik („staviti sve na kocku“); hrabro krenuti napred ostavljajući strah za sobom i prihvatajući plod koji predstoji zbog preuzimanja nužnog rizika.

NAS Exhaustive Concordance

Poreklo rečiod tolma (smelost)Definicijaimati hrabrosti, biti smeoNASB prevodsmeo sam (1), smeo (2), hrabar (1), usuditi se (4), usudio se (1), skupio hrabrost (1), imati hrabrosti (1), imam…hrabrosti (1), usuđivati se (1), odvažiti se (2), odvažio se (1).

Thayer’s Greek Lexicon

STRONGS NT 5111: τολμάωτολμάω, τολμῶ; imperfekat 3. lice jednine ἐτόλμα, množine ἐτόλμων; futur τολμήσω; 1. aorist ἐτόλησα; (τολμᾷ ili τόλμῃ (`smelost’; Curtius, § 236)); od Homera nadalje; usuditi se;

a. ne strahovati niti izbegavati iz straha: praćeno infinitivom, Matej 22:46; Marko 12:34; Luka 20:40; Jovan 21:12 (Winer’s Grammar, § 65, 7b.); Dela apostolska 5:13; Dela apostolska 7:32; Rimljanima 15:18; 2. Korinćanima 10:12; Filipljanima 1:14; Judina 1:9; τολμήσας εἰσῆλθεν, skupio je hrabrost i ušao, Marko 15:43 (Herodijan, 8, 5, 22; Plutarh, vit. Cam. 22, 6).

b. podneti, izdržati; navesti sebe na nešto; (uporedi Winer’s Grammar, kao gore): praćeno infinitivom, Rimljanima 5:7; 1. Korinćanima 6:1.

c. apsolutno, biti smeo; smelo se držati, smelo postupati: 2. Korinćanima 11:21; ἐπί τινα, protiv nekoga, 2. Korinćanima 10:2.

(Uporedi: ἀποτολμάω.) [SINONIMI: τολμάω, θαρρέω: θαρρέω označava pouzdanje u sopstvenu snagu ili sposobnost, θαρρέω smelost ili odvažnost u poduhvatu; θαρρέω se više odnosi na karakter, a τολμάω na njegovo ispoljavanje. Uporedi Schmidt, poglavlje 24, 4; poglavlje 141. Ove reči se zajedno nalaze u 2. Korinćanima 10:2.]

Strong’s Exhaustive Concordance

budi smeo, usudi se

Od tolma (smelost; verovatno i samo od osnove reči telos preko ideje o krajnjem ponašanju); odvažiti se (objektivno ili u delu; dok je tharrheo pre subjektivno ili u osećanju); posredno, biti hrabar — budi smeo, smelo, usuditi se, usudio se.

vidi GRČKI telos

vidi GRČKI tharrheo

Judina upotreba reči etolmesen potvrđuje činjenicu da se Mihailo ne bi usudio da izrekne sud u svom sporu sa Satanom, jer je znao da ne sme prekoračiti granice koje mu je Bog odredio.

Imajući sve navedeno u vidu, kako bi uopšte bilo zamislivo da Isus bude ovako prikazan? Kako bi Hristos mogao biti opisan kao neko ko se ne usuđuje da iznese pogrdnu optužbu ili ko odbija da izrekne sud Satani, svom protivniku, naročito kada se za njega izričito kaže da je On taj koji vrši sav sud?

Biblija je izričito jasna da je Otac sav sud poverio Isusu, zbog čega je On taj koji dolazi da sudi živima i mrtvima i da svakome uzvrati prema onome što je zaslužio:

„Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“… „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživjeće. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi; I dade mu vlast i da sudi, jer je Sin Čovječiji. Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda.“ Jovan 5:22-23, 25-29

„Jer će doći Sin Čovječiji u slavi Oca svojega sa anđelima svojim, i tada će uzvratiti svakome po djelima njegovim.“ Matej 16:27

„Riječ koju posla sinovima Izrailjevim, blagovjesteći mir kroz Isusa Hrista: On je Gospod sviju.“… „I zapovjedi nam da propovijedamo narodu i svjedočimo da je on određeni od Boga Sudija živih i mrtvih. Za njega svjedoče svi proroci da će Imenom njegovim primiti oproštenje grijeha svako ko vjeruje u njega.“ Dela apostolska 10:36, 42-43

„Ali ne gledajući Bog na vremena neznanja, sad zapovijeda svima ljudima svuda da se pokaju; Jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni po pravdi preko Čovjeka kojega odredi i dade svima vjeru vaskrsnuvši ga iz mrtvih.“ Dela apostolska 17:30-31

„Na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po Jevanđelju mojemu kroz Isusa Hrista.“ Rimljanima 2:16

„Jer zato Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima. A ti, zašto osuđuješ brata svoga? Ili ti, zašto nipodaštavaš brata svoga? Jer ćemo svi predstati sudu Hristovom. Jer je pisano: Živ sam ja, govori Gospod, pokloniće mi se svako koljeno, i svaki jezik ispovijediće Boga. Dakle, svaki će od nas dati Bogu odgovor za sebe.“ Rimljanima 14:9-12

„Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u tijelu učini, bilo dobro ili zlo. Znajući, dakle, strah Gospodnji, uvjeravamo ljude, a Bogu smo poznati, a nadam se da smo poznati i vašim savjestima.“ 2. Korinćanima 5:10-11

„Ja te, dakle, zaklinjem pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima javljanjem svojim i Carstvom svojim:“… „Sad me čeka vijenac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju Dolazak njegov.“… „I izbaviće me Gospod od svakoga zla djela i spasti za Carstvo svoje nebesko; Njemu slava u vijekove vijekova. Amin.“ 2. Timoteju 4:1, 8, 18

„Evo, dolazim uskoro, i plata moja sa mnom, da svakome dam po djelima njegovim. Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Posljednji, Početak i Svršetak.“… „Ja, Isus, poslah anđela svojega da vam posvjedoči ovo u Crkvama. Ja sam Izdanak i Rod Davidov, sjajna Zvijezda Danica.“… „Govori Onaj koji svjedoči ovo: Da, doći ću skoro. Amin, da dođi, Gospode Isuse! Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima svetima. Amin.“ Otkrivenje 22:12-13, 16, 20-21

Štaviše, ovo je isti onaj Isus koji je neprestano ukoravao demonsko carstvo apsolutnom vlašću zbog koje su demoni drhtali od užasa, i koji je Satanu prozvao onim što on zaista jeste:

„I dođoše u Kapernaum; i odmah u subotu ušavši u sinagogu učaše. I divljahu se nauci njegovoj; jer ih učaše kao onaj koji vlast ima a ne kao književnici. I bijaše u sinagogi njihovoj čovjek s duhom nečistim i povika Govoreći: Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji. I zaprijeti mu Isus govoreći: Umukni i iziđi iz njega! I strese ga duh nečisti, i povika iza glasa i iziđe iz njega. I svi se zaprepastiše tako da pitahu jedan drugoga govoreći: Šta je ovo? I kakva je ovo nauka nova, da s vlašću zapovijeda i duhovima nečistim, i slušaju ga?“ Marko 1:21-27

„Jer mnoge iscijeli, tako da navaljivahu na njega koji imahu rane da ga se dotaknu. I nečisti duhovi kad god bi ga vidjeli, pripadahu k njemu i vikahu govoreći: Ti si Sin Božiji. I mnogo im prijećaše da ga ne razglašavaju.“ Marko 3:10-12

„I doploviše u zemlju Gadarinsku koja je prema Galileji. A kad on iziđe na zemlju, srete ga neki čovjek iz grada u kome bijahu demoni dugo vremena, i u haljine ne oblačaše se, i ne življaše u kući, nego u grobovima. A kad vidje Isusa, uzviknuvši pade pred njim i iz svega glasa reče: Šta hoćeš od mene, Isuse, Sine Boga Višnjega? Molim te, ne muči me! Jer on zapovjedi duhu nečistome da iziđe iz čovjeka; jer ga mučaše mnogo godina, i vezivahu ga verigama i lancima čuvajući ga, i kidaše veze, i tjeraše ga demon po pustinjama. A Isus ga zapita govoreći: Kako ti je ime? A on reče: Legion; jer mnogi demoni bijahu ušli u njega. I moljahu ga da im ne zapovjedi da idu u bezdan.“ Luka 8:26-31

„Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. I postivši dana četrdeset i noći četrdeset, naposljetku ogladnje. I pristupi k njemu kušač i reče: Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hljebovi. A on odgovori i reče: Pisano je: Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih. Tada ga đavo odvede u Sveti grad i postavi ga na krilo hrama, Pa mu reče: Ako si Sin Božiji, skoči dolje, jer je pisano: Anđelima svojim zapovijediće za tebe, i uzeće te na ruke, da kako ne zapneš za kamen nogom svojom. A Isus mu reče: I ovo je napisano: Nemoj kušati Gospoda Boga svojega. Opet ga uze đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu, I reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. Tada mu Isus reče: Idi od mene, Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi! Tada ga đavo ostavi, i gle, anđeli pristupiše i služahu mu.“ Matej 4:1-11

„Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on bješe čovjekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži.“ Jovan 8:44

Kako onda iko može zamisliti da Juda poistovećuje Hrista sa Mihailom, s obzirom na to da je ovaj potonji znao da nema vlast da se suprotstavi Đavolu i osudi ga, nego je morao prizvati vlast Onoga koji je ima?

A taj neko nije niko drugi do sam Gospod Isus!

Jasno je, dakle, da stih iz Judine poslanice dokazuje da Isus ne može biti arhanđel Mihailo. Ovu nadahnutu činjenicu jednostavno je nemoguće zaobići.

BIBLIJSKI TUMAČI

Ovaj tekst zaključujem navođenjem pojedinih tumača koji se svi slažu da je suštinska poenta koju je Juda hteo da iznese ta da se Mihailo nije usudio da izrekne sud protiv Satane, jer to nije bilo na njemu. Sav naglasak je moj.

đavo:—Teško da možemo pretpostaviti da je razgovor između Mihaila i Satane svetom Judi saopštio Sveti Duh, jer bi takvo novo otkrivenje pre zapanjilo njegove čitaoce nego što bi ilustrovalo istinu koju im je izlagao. Smatrati to bajkom bez stvarnog osnova oslabilo bi apostolov argument. Neki misle da se to odnosi na Zahariju 3:1.—„Poslije mi pokaza Isusa, poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i Sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. A Gospod reče Sotoni: Gospod da te ukori, Sotono“ itd. Ali tada nije bilo nikakvog pomena o Mojsijevom pogrebu, a sličnost u izrazu suviše je slab temelj da bi se to dvoje povezalo. Origen pominje apokrifnu knjigu pod nazivom Ἀναληψις τοῦ Μωσέως, koja je postojala u njegovo vreme. Nije neverovatno da je apostol citirao tu knjigu, mada u pripovesti koja je pred nama nema ničega što bi opravdalo takvo uverenje. Tu je i druga pretpostavka da je među predanjima koja su Jevreji držali postojalo jedno o sporu između dvojice poglavara suprotstavljenih anđela oko Mojsijevog pogreba. Budući da su se ta predanja u to vreme uveliko poučavala, moguće je da apostol lažnim učiteljima jednostavno očitava lekciju iz njihovog sopstvenog učenja. Oni su iznosili pogrdne optužbe protiv apostola, što se ni arhanđeo nije usudio, jer sve čeka viši i konačni sud. Apostol stoga svojim pominjanjem spora oko Mojsijevog tela prenosi samo jednu pouku, naime, da je konačni sud zadržan u Božjim rukama. 1. Tekst uči da postoje dva reda duhova u sukobu oko stvari koje se tiču ljudskog roda. Ne samo da anđeli služe potrebama svetih, a đavoli koriste svoj uticaj da ih unište, nego je u tekstu podignut i ugao zavese, kako bismo umom mogli videti bojno polje na kome se ovi moćni duhovi susreću da bi se borili za svoju stranu. Ta činjenica doprinosi snazi naše vere. 2. Tekst uči da se spor mora držati u svojim propisanim granicama. Mihailo je bio u pravu, ali nije išao dalje od spora. Ma koliko neko bio siguran da se bori za istinu, ne sme izgovarati kletve na glavu svog protivnika. 3. Tekst uči da sud pripada jedino Gospodu. Izraz ukoriti podrazumeva mnogo više od ispravljanja ili opomene: znači osuditi. Ovde ga uzimamo kao pokazatelj da jedino Bog ima moć konačne odluke. Njemu pripadaju sveznanje, nepristrasnost i sila. 4. Tekst uči i još jednu dragocenu pouku, naime, da je najjača strana svakog spora poziv upućen Bogu. Izvedi svog protivnika pred njegovog Tvorca i ostavi ga na Božanskoj vagi. (T. Davies, M.A.)

… A iznoseći nam to, apostol želi da nas navede da zapazimo prirodu onog otpora koji je, čak i u tim okolnostima, čisti duh smatrao opravdanim. Da li ga je odlikovalo nasilje, pogrdan i besan jezik gneva? Da li je optužba (koju je arhanđeo s toliko prava mogao izneti) bila pogrdna optužba? Naprotiv, u svakom pogledu. Optužujući, on nije mešao uvrede sa svojom pravednom osudom. Njegovo strahopoštovanje prema Bogu i njegov obzir prema uzvišenosti i svetosti istine zadržali su ga od toga. Njegov razlog bio je dobar i nije mu bila potrebna sporedna podrška. Njegova sopstvena priroda bila je čista i bila bi suštinski okaljana da se zlim strastima u drugome suprotstavio prepuštanjem sličnim strastima u sebi. Iznad svega — Bog je Sudija „kome pripada osveta“ — i zato se Bogu mora uputiti poziv. Otuda se, iz svakog razloga, „arhanđeo“ uzdržao od iznošenja „pogrdne optužbe protiv“ svog protivnika. A osobeni apostolov argument, uveden u primeni na osobe koje je imao toliko razloga da prekori, glasi ovako:—Ako se ni u sporu sa palim i izopačenim duhom — priznatim neprijateljem Boga i dobrote — nije upotrebljavao bučan ili pogrdan jezik, nego je rečeno jednostavno, a ipak dostojanstveno: „Gospod neka ti zaprijeti“ — ako se tako arhanđeo predao Bogu i prepustio da konačnu odluku donese vrhovna vlast; u takvoj stvari i sa takvim protivnikom, ako je „Mihailo“ tako postupio, recite koliko li mora biti teža krivica onoga ko „pogrdno govori“ protiv samih svetih stvari i vređa sve one čiji se uticaj koristi za njihovu podršku? (Joseph S. Exell, The Biblical Illustrator: Jude (London: James Nisbet & Co., n.d.), 36–37)

Nakon svake grupe od tri starozavetna primera (stihovi 5–8, 11–13), Juda navodi epizodu iz života jedne starozavetne ličnosti koje nema u našim Biblijama (stihovi 9–10, 14–16). Mnogim hrišćanima to je bilo uznemirujuće i teško; to je bio jedan od razloga za žustru raspravu o uvrštavanju ove poslanice u Bibliju. Svaki primer razmotrićemo na njegov sopstveni način, ali kao pripremu vredi ispitati kako možemo razumeti te teške delove Biblije.

Prvo, nema ničeg neobičnog u tome što se biblijski pisci pozivaju na knjige kojih nema u našim Biblijama ili ih citiraju. U Starom zavetu nalazimo pominjanja „Knjige ratova Gospodnjih“, zapisa proroka Natana i vidioca Gada, letopisa careva Izrailjevih i letopisa careva Judinih. U Novom zavetu Luka je zabeležio da su „Budući da su mnogi pokušali izložiti kazivanje o događajima koji su se dogodili među nama,“,2 a Pavle je podsetio svoje čitaoce na neke Isusove reči koje nisu zabeležene u četiri jevanđelja: „Blaženije je davati nego primati.“ Još upečatljivije, Pavle se služi vanbiblijskim predanjem da bi imenovao Janija i Jamvrija, i citira paganske grčke pisce Kleanta, Arata i Menandra.4 Čak kritskog pesnika Epimenida naziva „prorokom“, što bi trebalo da nas upozori na činjenicu da je reč upotrebljena ovde i u Judinoj 14 slaba, „upotrebljena samo jednom u Novom zavetu za navod iz Starog zaveta“. Ako je to tačno, Judini čitaoci ne bi pretpostavili da je on ovaj materijal smatrao ravnim starozavetnom Svetom pismu, nego delom opštepoznate mudrosti.

Kada, dakle, Juda citira knjige koje su u vreme njegovog pisanja bile u opštem opticaju među njegovim čitaocima, ne treba da budemo uznemireni. To je nalik na to kada savremeni propovednik citira Banjana ili neku savremenu pesmu. Judini navodi ne znače ni da bismo njegove izvore trebalo da uvrstimo u naše Biblije, niti da bismo njegovu poslanicu trebalo da iz njih isključimo. Naravno, teorijski je moguće da je Juda ove priče poznavao bilo iz nezavisnog predanja bilo neposrednim otkrivenjem od Boga, ali nije neophodno zastupati nijedan od tih stavova da bi se verovalo u nadahnutost Svetog pisma.

Drugo, Juda pažljivo prilagođava svoj materijal tako da on ne izlazi izvan okvira starozavetnog učenja. Reči koje su ovde u Mihailovim ustima potiču iz sličnog događaja u Zahariji 3, a opis u Judinoj 14–15 onoga što će se dogoditi kada se Isus vrati počiva na dugom nizu starozavetnih proročanstava.

Treće, Judini apokrifni primeri slede tri starozavetna teksta i svaki od njih ilustruje tačku koju je on prethodno označio kao značajnu. Pozivanja na apokrifne stihove ne dodaju ništa argumentu i nećemo pogrešno razumeti glavni tok Judine poslanice ako ne poznajemo tu pozadinu (položaj većine Judinih čitalaca kroz istoriju crkve). Izgleda kao da se namerno poziva na materijal za koji je znao da ga njegovi čitaoci čitaju i cene, podstičući ih da u njemu vide iste pouke koje ih je učio iz Starog zaveta.

1. Mihailo, Mojsije i đavo (9)

Priča o Mihailu, Mojsiju i đavolu seže do Mojsijeve smrti, zabeležene u Ponovljenim zakonima 34:5–6: „I umrije ondje Mojsije sluga Gospodnji u zemlji Moavskoj po riječi Gospodnjoj. A pogrebe ga Gospod u dolini u zemlji Moavskoj prema Vet-Fegoru; i niko ne dozna za grob njegov do današnjega dana.“ Vremenom je dirljiva priča o Bogu koji kopa grob svome sluzi razrađena u priču o tome da li je opravdano da Mojsiju bude dopušten ulazak u nebo. Prema ranohrišćanskom piscu Origenu, Juda se ovde poziva na priču ispričanu u knjizi pod naslovom Uznesenje Mojsijevo. Ona i dalje postoji, ali nažalost nedostaje deo knjige koji Juda citira. Na nju upućuje niz drugih ranohrišćanskih dela, a Ričard Bokam je pokušao njenu rekonstrukciju. Iako nam je ta priča strana, Judinim čitaocima bila bi veoma poznata.

U toj priči Satana obavlja posao po kome s pravom nosi ime „Tužitelj“, jer optužuje Mojsija, verovatno za ubistvo Egipćanina i njegovu kasniju gnevnu neposlušnost.11 Mojsije je optužen za greh i stoga mu (u Satanim očima) ne bi trebalo dozvoliti ulazak u Božje sveto prisustvo posle smrti. Od Mihaila (slavnog anđela čije ime znači „ko je kao Bog?“ i koji vrši najuzvišenije delo za Boga) očekivalo bi se da deli Satanino gledište o nemogućnosti prisustva greha na nebu, mada bez Satanine demonske zluradosti. Ali on odbija da iznese klevetničku optužbu protiv Mojsija i umesto toga prepušta Bogu da ostane zakonodavac i sudija. Čak ni osudu Satane nije mogao izreći sopstvenom vlašću. Naprotiv, rekao je: „Gospod neka ti zaprijeti!“ Ako Božji sopstveni zakon nalazi da je Mojsije kriv, i ako Satana može taj zakon navoditi protiv Mojsija u Božjem prisustvu, samo Bog sam ima pravo da protera Tužitelja i ukloni prokletstvo zakona.

Ovo tumačenje uzima sve elemente priče onako kako to čini Judino starozavetno pozivanje. U Zahariji 3:1–2 prorok izveštava da mu je anđeo „Poslije mi pokaza Isusa, poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i Sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. A Gospod reče Sotoni: Gospod da te ukori, Sotono, Gospod da te ukori, koji izabra Jerusalim. Nije li on glavnja istrgnuta iz ognja?“ Isus ovde nije Isus Navin, Mojsijev naslednik, nego mnogo kasniji prvosveštenik koji je pomagao Zorovavelju u pokušaju reforme i obnove hrama nakon povratka iz izgnanstva. Paralele u Judinom umu su jasne, jer ovde opet Satana optužuje čoveka da nije dostojan da vrši Božje delo (što je u sledećem stihu simbolizovano njegovom „prljavom odećom“). I ovde se anđeo visokog ranga povlači u stranu i prepušta Bogu da odluči ko je dostojan da mu služi, grešnik ili ne. Samo „Gospod“ ima pravo da odbaci Satanovu pravno ispravnu optužbu.

Ovo tumačenje priče primerenije je Judinim čitaocima nego ono uobičajenije, koje tvrdi da je Satana (a ne Mojsije) onaj protiv koga Mihailo odbija da iznese klevetničku optužbu. To tumačenje vidi Judu kako svojim čitaocima govori da budu svesni vlasti čak i palih anđela i da izbegavaju da se prema njima odnose podrugljivo ili uvredljivo. Većina tumačenja polazi od te pretpostavke, ali doslovniji prevodi14 čuvaju dvosmislenost koju niv dobro iznosi na videlo. U Judinom tekstu nije jasno protiv koga se Mihailo nije usudio da iznese klevetničku optužbu, i lako je, ali veoma zbunjujuće, pomisliti da misli na Satanu. Ali aluzija na Isusa prvosveštenika iz Zaharije to čini izvesnim. Juda misli da se Mihailo uzdržava od optuživanja Mojsija.

Niv dobro iznosi teškoće Judine suptilne igre rečima. Ipak, važno je primetiti da izraz preveden kao izneti klevetničku optužbu nema nikakve veze sa grubošću ili uvredljivošću**. To je pravni izraz, koji znači „doneti sud ili odluku o kleveti“. Satana je očigledno optuživao Mojsija za klevetu. Čak se ni Mihailo** nije usudio da u ovom slučaju donese pravnu odluku o Mojsiju, nego je odluku predao Bogu i ukorio Satanu zbog njegove drskosti. Mihailov pokorni stav sasvim se razlikuje od ležernog načina na koji zabludeli hrišćani slede Satanin lak obrazac. Poput njega, misle da svoju duhovnu nadmoć dokazuju načinom na koji „a na slave hule“ (stih 8).

Dok ovu priču čitamo kroz Judine starozavetne naočari, ona gubi svoju nejasnoću i dobija oštar fokus. Judini protivnici su pogrešno razumeli celokupnu prirodu hrišćanskog spasenja jer nisu shvatili kako je veličanstveno delo Bog izvršio kada je odbacio pravne optužbe protiv nas. Ni Mihailo ne može proglasiti Mojsija nevinim, i ni Mihailo ne može ukloniti optužbe zakona; on se jednostavno nije usudio. Samo suvereno milostivi Bog to može učiniti, i učiniće to na dan suda. Ali trivijalizujući ono što je Bog učinio, lažni učitelji se usuđuju da „koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat“ (stih 4).(R. C. Lucas i Christopher Green, The Message of 2 Peter & Jude: The Promise of His Coming, The Bible Speaks Today (Leicester, England; Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 1995), 191–192)

Oni su prkosili vlasti (st. 8), što bi se moglo definisati kao odbacivanje ljudske vlasti. Ako je tako, možda je reč o državnoj vlasti, ali verovatnije o vlasti crkvenih vođa koji su im govorili da greše. Ali reč ovde nije uobičajena reč za „vlast“, nego kuriotēs [2963, 3262], „gospodstvo“, i najverovatnije se odnosi na vlast i Boga i Hrista (što je bolje od onih koji tvrde da se misli na jedno ili na drugo). Prema Isusovom učenju i Božjoj reči, nemoralno delovanje je greh. Opravdavajući svoje razuzdano ponašanje, lažni učitelji su odbacili gospodstvo Boga i Hrista.

Naposletku, oni su „ismevali natprirodna bića“, doslovno, „klevetali (blasphēmeō [987, 1059]) slavne“ (vidi takođe st. 10, 18; 2. Petrova 2:2, 10–12). „Slave“ su bila nebeska bića ili anđeli, ponekad nazivani „slavnima“ (2. Enoh 22:7; Vaznesenje Isaijino 9:32; 1QH 10:8) zato što prebivaju na nebu i služe slavnom Bogu. Juda nam ne kazuje tačno kako su „hulili“ na ta bića. Ipak, možemo pretpostaviti verovatno razumevanje (vidi napomenu uz st. 8). Mislim da su to verovatno zli anđeli (na osnovu st. 9; Petar to sledi u 2. Petrovoj 2:10–11). Teškoća je u tome zašto bi Juda pale anđele nazvao „slavnima“, ali oni su i dalje bili nebeska bića i kosmičke sile, pa je taj naziv prikladan. Jeretici su verovatno ismevali pale anđele kao nemoćne da deluju protiv njih ili da utiču na njihovo ponašanje (budući da su učili da je Bog kroz vizije nadahnuo njihov nemoral). Njihova izopačena shvatanja nisu ostavljala mesta za stvarnost greha ni suda u njihovim životima.

Nasuprot budalastoj razmetljivosti lažnih učitelja u obeščašćivanju zlih sila, Juda je izneo susret koji je Mihailo imao sa Satanom (st. 9). Ovo je težak stih, jer se ta priča ne pojavljuje u Starom zavetu. Najbliža paralela je Zaharija 3:1–2, gde „anđeo Gospodnji“ „ukorava“ Satanu kada je ovaj pokušao da iznese optužbe protiv prvosveštenika Isusa. Mojsijeva smrt i pogreb opisani su u Ponovljenim zakonima 34:1–12, gde se Mojsije penje na goru Nevo u Moavu, Bog mu pokazuje Obećanu zemlju, a on zatim umire i tamo biva sahranjen. Priču koja stoji iza Judinih tvrdnji (očigledno iz Zaveta Mojsijevog; vidi napomenu uz st. 9) sažima Dejvids (2006:60):

Nakon Mojsijeve smrti Mihailo je došao da sahrani njegovo telo. Đavo (Sama’el, jedno od raznih jevrejskih imena za đavola) došao je i tvrdio da telo treba predati njemu, jer je Mojsije bio ubica (tj. ubio je Egipćanina, Izlazak 2:12–14) i stoga nije zasluživao časnu sahranu. Kada se Mihailo pozvao na Božji sud rečima „Gospod da te ukori“ đavo se povukao, znajući da će Bog presuditi u prilog Mojsijeve časti i protiv njegove klevete.

Mihailo se u Starom zavetu pominje tri puta (Danilo 10:13, 21; 12:1) kao „glavni knez“ i zaštitnik Izraela, a u Otkrivenju 12:7 pominje se kao vođa nebeske vojske koja izbacuje Satanu i njegove sledbenike s neba. U Judinoj poslanici on je „arhanđel“ (NLT, „jedan od najmoćnijih anđela“), jedan od četiri (****1. Enohova 40:1–4) ili sedam (****1. Enohova 20:1–7) glavnih anđela koji, kako se čini, predsedavaju nebeskim većem i često se nazivaju „anđelima Prisutnosti.“ U jevrejskoj književnosti Mihailo izgleda kao vođa te grupe. Njegovo prisustvo ovde, u sporu oko Mojsijevog tela, ima smisla u svetlu činjenice da je on čuvar Izraela (Danilo 12:1). Jezik je jezik pravnog spora, pri čemu đavo pokušava da dokaže da je Mojsije kriv i stoga nedostojan časne sahrane, kako bi Satana mogao da polaže pravo na telo (tako Bokam, Dejvids, Šrajner).

Mihailov odgovor pokazao je onu vrstu doličnog poštovanja prema kosmičkim silama kakvu lažni učitelji nisu imali. On se „nije usudio [niti drznuo] da đavola optuži za hulu“ (st. 9), nasuprot lažnim pretpostavkama o nadmoći koje su jeretici pokazivali. Kako objašnjava G. Grin (2008:83), jezik se ovde takođe odnosi na pravne optužbe, tako da „nije reč o tome da se Mihailo nije usudio da iznese ‘klevetničku optužbu’ (NIV), nego o tome da nije izrekao samu presudu ni sud.“ Lažni učitelji su bili ti koji su izricali klevetničke primedbe; Mihailo je prihvatio svoje dolično mesto i odbio da postane sudija u toj stvari. To je prepustio Bogu i prosto je izgovorio: „Gospod da te ukori“, upravo ono što je rekao anđeo Gospodnji u Zahariji 3:2. Prema Zahariji 3, Satana je izneo optužbe da bi obeščastio prvosveštenika Isusa; ali Bog je odgovorio oproštenjem — upravo onim odgovorom koji je Bog dao i Mojsiju. To je poenta ove priče. Mihailo je sud prepustio Bogu; bio je važan božanski ukor, a ne Mihailov. Greh je bio u drskosti Satane i lažnih učitelja da na sebe preuzmu Božji autoritet. Samo Bog može da oprašta i samo Bog može da izrekne sud. (Grant R. Osborne, „Jude“, u Cornerstone Biblical Commentary: James, 1–2 Peter, Jude, Revelation, ur. Philip W. Comfort, Cornerstone Biblical Commentary (Carol Stream, IL: Tyndale House Publishers, 2011), 375–376)

9. Njihova drskost prema anđelima stoji u oštrom kontrastu sa arhanđelom Mihailom. On se nije drznuo da đavola osudi za klevetu, kada se s njim prepirao oko Mojsijevog tela. U onome što sledi, čini se da Juda crpe ilustrativni materijal iz apokrifnog Uznesenja Mojsijevog. Tako nas uveravaju Kliment, Origen i Didim, iako se pojedinosti koje se ovde navode ne nalaze u onome što je sačuvano od Uznesenja. Reč je o priči koja je očigledno bila veoma rasprostranjena u usmenom predanju i koja potiče od nagađanja o tome šta se dogodilo s Mojsijevim telom. Juda je koristi kao delotvoran ad hominem argument prema ljudima koji su bili duboko upućeni u apokrifnu književnost. Sholijast uz Judinu poslanicu navodi pojedinosti.32 Kada je Mojsije umro, Bog je poslao arhanđela Mihaila da ga sahrani. Ali đavo je osporavao njegovo pravo da to učini, jer je Mojsije bio ubica (Izlazak 2:12), pa je njegovo telo, da tako kažemo, pripadalo đavolu. Štaviše, đavo je tvrdio da ima vlast nad svom materijom, a Mojsijevo telo je, naravno, spadalo u tu kategoriju. Ali čak i pod takvim izazovom, kako priča kaže, Mihailo nije bio nepoštovan prema đavolu. „ne usudi se izreći hulnoga suda“. Prosto je stvar prepustio Bogu, rekavši: „Gospod da te ukori“. Upravo je tu poenta priče. Ako je anđeo bio toliko pažljiv u onome što govori, koliko tek smrtni ljudi treba da paze na svoje reči.35

Takvo je uobičajeno objašnjenje ove izuzetne apokrifne priče. Ali Bokam je posebno proučio Judin 9. stih i Zavet Mojsijev i tvrdi da kontrast koji Juda povlači nije između Mihailovog uzdržanog govora, čak i prema đavolu, i hula koje su zastupnici zablude izgovarali protiv anđela. Ne, poenta je mnogo oštrija. Zastupnici zablude želeli su da budu autonomni, da ugađaju svojim razuzdanim sopstvima i da nemaju nikakva posla sa Zakonom i njegovim anđeoskim čuvarima. Priča o Mihailu pokazuje da čak ni arhanđel nije autonoman. Đavo je zacelo iznosio klevetničku i zlonamernu optužbu protiv Mojsija, ali arhanđel nije uzeo na sebe da je odbaci. Mojsije jeste bio ubica, pa Mihailo nije pokušao da njegovu optužbu sopstvenim autoritetom odbaci kao neosnovanu. Mogao je samo da se obrati Gospodu za sud i da kaže: „Gospod da te ukori“ (reči preuzete iz Zaharije 3:2). Kakav kontrast u odnosu na Judine protivnike, koji su se postavili nasuprot Zakonu i Bogu koji ga je dao.

Mihailo se u Novom zavetu pojavljuje samo ovde i u Otkrivenju 12:7. Pojam arhanđela (samo ovde i u 1. Solunjanima 4:16) kasno je ušao u judaizam. U Danilu 12:1 Mihailo se imenuje kao čuvar Izraela (upor. Danilo 10:13, 21). 1. Enohova ima razvijenu hijerarhiju od sedam arhanđela. (Michael Green, 2 Peter and Jude: An Introduction and Commentary, vol. 18, Tyndale New Testament Commentaries (Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 1987), 196–197)

Koliko god to našim ušima moglo zvučati čudno, ovo klevetanje anđela i njihovog autoriteta bilo je za Judu veoma važna stvar. U 9. stihu on stoga razrađuje poslednju optužbu ponovo se oslanjajući na predanje — ovog puta reč je o priči o sporu arhanđela Mihaila s đavolom — pre nego što zaključi primenom na lažne učitelje (st. 10).

Mihailo nam je poznat iz Danila 10:13 i 12:1, gde se naziva „glavnim knezom“ i „velikim knezom“. Prema predanju 1. Enohove, koje je Juda poznavao, on je bio jedan od četiri (ili sedam) anđela koji su nosili taj čin, a ponekad je prikazivan kao njihov vođa (20:7; vidi Vaznesenje Isaijino 3:16). Grčki izraz za „arhanđela“ (archangelos) određuje tu nadređenu ulogu (vidi i 1. Solunjanima 4:16), i on se u hrišćanskom predanju jasno pojavljuje u tom svojstvu (Otkrivenje 12:7), suprotstavljajući se đavolu u ime Gospoda.

Priča na koju se Juda oslanja, međutim, za savremene čitaoce predstavlja svojevrsnu zagonetku — kako zato što (opet) potiče iz devterokanonskog izvora, tako i zbog svoje primene na lažne učitelje. Većina naučnika smatra da su pozadina i izvor epizode koju Juda prepričava Zavet Mojsijev, čiji je završetak za nas izgubljen i rekonstruisan u nekoliko drugih, kasnijih spisa. U toj priči đavo je prikazan, slično kao u priči o Jovu (poglavlja 1–2), kao tužilac u pravnoj sceni. Tvrdio je da Mojsije, budući da je prekršio zakon počinivši ubistvo (Egipćanina), stoga nema pravo na dostojnu sahranu i da on (đavo) može da polaže pravo na Mojsijevo telo. Jezik koji Juda koristi („kada prepirući se sa đavolom“) ponovo stvara pravnu scenu. U predanju je ova priča o borbi za Mojsijevo telo imala za cilj da naglasi njegovo herojsko mesto poštovanja u svetoj priči o nastanku i spasenju Izraela. Ali Juda, aludirajući na tu epizodu, nije zainteresovan za taj širi obuhvat.

Ono na šta Juda skreće pažnju jeste Mihailovo držanje i njegov postupak u sukobu s đavolom. Ako se đavolova uvredljiva optužba protiv Mojsija dopuni iz predanja, vidi se da Juda ovde misli ili da se Mihailo uzdržao od toga da iznese klevetničku optužbu protiv đavola (niv; vidi i rsv), ili pak da se uzdržao od toga da đavola osudi za klevetu ili hulu (nrsv; vidi i nlt). U prvom slučaju, prevod prikazuje Judu kako opštije hvali Mihaila zbog samosavladavanja u obraćanju đavolu. U drugom slučaju, prevod naglašava da se Mihailo uzdržao od toga da đavola optuži upravo za hulu na Boga. Potonje verovatno bolje odgovara tradicionalnom kontekstu (priči o sporu u Zavetu Mojsijevom). Ali u oba slučaja Mihailo se navodi kao primer zato što je pitanje optužbe i osude uputio na autoritet Gospoda: Mihailo je rekao: „Gospod da te ukori“.

Više nego što je to puko pitanje protokola ili poštovanja, odluka Mihaila da taj ukor prepusti Bogu naglašava težinu stvarne bitke za koju se smatralo da se odigrava. Pozadina ovog jezika je Zaharija 3:2: „A Gospod reče Sotoni: Gospod da te ukori, Sotono“ Na um padaju i brojni Isusovi susreti s demonskim (na primer, Matej 17:18; Marko 1:25). U svakom od tih slučajeva ukor je duboko eshatološko objavljivanje Božje vrhovne vlasti i pobede nad demonskim carstvom (Ki 1968:238–39; Bokam 1983:62). Zato njemu pripada da povede u toj stvari suđenja.

Ali kakva je primena ove priče na lažne učitelje koji uznemiravaju Judine slušaoce? Namera da se uspostavi veza između priče i tadašnjeg problema jasna je iz veznika koji povezuje 9. i 10. stih (ipak, niv; „ali“, nrsv). Ipak, odgovor na pitanje primene mora ležati u scenariju viđenja i hule na anđele na koji se aludira u 8. stihu. Možda Juda, opet sa pitanjem anđeoskog nadzora nad zakonom kao ključnim, cilja na nadmeni prezir prema anđeoskom autoritetu koji ovi smutljivci pokazuju. To ih je dovelo do odbacivanja moralnih zahteva zakona, a Juda ih ovde opisuje kao lišene razumevanja: „A ovi hule na ono što ne znaju“ (st. 10). Reč je, kao i u 8. stihu, o klevetničkom (ili huliteljskom) govoru. Dakle, povezujući 8. stih, preko aluzije na predanje, sa 10. stihom, Juda ih optužuje (1) za ponašanje u koje se nije usudio da se upusti ni arhanđel Mihailo, i (2) za to što tako postupaju u potpunom neznanju o teološkim stvarnostima. Bokam smatra da je glavna poenta sveobuhvatan napad na lažne tvrdnje o duhovnom/teološkom znanju stečenom kroz viđenja (1983:63). U jednom smislu, dakle, sama smelost ovih protivnika u iznošenju nepromišljenih tvrdnji i sudova protiv anđela demantuje njihove tvrdnje o boljem znanju (vidi 1. Timoteju 1:7 za sličan izazov). (Robert Harvey and Philip H. Towner, 2 Peter & Jude, ed. Grant R. Osborne, vol. 18, The IVP New Testament Commentary Series (Downers Grove, IL; Nottingham, England: InterVarsity Press, 2009), 198–200)

9 Primer koji Juda navodi nije starozavetna priča, već međuzavetno proširenje takve priče. Biblijska priča o Mojsijevoj smrti i sahrani u Ponovljenim zakonima 34:1–12 poznata je, ako već ne i sasvim bliska. Bitni podaci nalaze se u prvih šest stihova tog poglavlja, tačnije u st. 1 i 4–6:

„Tada izide Mojsije iz polja Moavskoga na goru Navav, na vrh Fazge, koja je prema Jerihonu; i pokaza mu Gospod svu zemlju od Galada do Dana;“ … „I reče mu Gospod: Ovo je zemlja za koju sam se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu govoreći: Sjemenu tvojemu daću je. Pokazah ti je da je vidiš očima svojima, ali u nju nećeš ući. I umrije ondje Mojsije sluga Gospodnji u zemlji Moavskoj po riječi Gospodnjoj. A pogrebe ga Gospod u dolini u zemlji Moavskoj prema Vet-Fegoru; i niko ne dozna za grob njegov do današnjega dana.“

Jasno je da ta priča ne pominje ni „arhanđela Mihaila“ (koji se u Starom zavetu nalazi samo u Danilu 10:13, 21; 12:1) ni đavola (što je grčki izraz koji se u grčkom Starom zavetu javlja dvadeset dva puta, ali samo u prevodu poslezarobljeničkih knjiga, tj. Jestire, Jova, Zaharije, i po jednom u 1. Dnevnika, Psalmima [108:6], 1. Makavejskoj i Premudrostima Solomonovim; kada prevodi određeni jevrejski izraz, obično prevodi „Satanu“). Prema crkvenim ocima, počev od Klimenta Aleksandrijskog (Fragmenti o Judinoj poslanici)****, razlog za to je što Juda ne citira Stari zavet, nego Uznesenje Mojsijevo. (Kliment je pisao: „„A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu“ Ovde on potvrđuje Uznesenje Mojsijevo. Ovde se Mihailom naziva onaj koji je preko anđela bliskog nama raspravljao s đavolom.“) Tako postoji opšta saglasnost da Juda citira apokrifno delo.

Problem nastaje pri pronalaženju tog dela, a time i konteksta na koji Juda upućuje. Iako nijedan sačuvani spis ne sadrži priču na koju Juda upućuje, takozvani milanski rukopis sadrži najveći deo dela iz prvog veka pod naslovom Zavet Mojsijev, i Bokam tvrdi da upravo izgubljeni završetak te knjige čini osnovu Judine priče. Na osnovu drugih upućivanja na to delo izgubljeni završetak može se rekonstruisati: Nakon Mojsijeve smrti Mihailo je došao da sahrani njegovo telo. Đavo (Sama’el, jedno od raznih jevrejskih imena za đavola) došao je i tvrdio da telo treba predati njemu, jer je Mojsije bio ubica (tj. ubio je Egipćanina, Izlazak 2:12–14) i stoga nije zasluživao časnu sahranu. Kada se Mihailo pozvao na Božji sud rečima „Gospod da te ukori“ đavo se povukao, znajući da će Bog presuditi u prilog Mojsijeve časti i protiv njegove klevete.

S obzirom na tu pozadinu, sada možemo istražiti šta Juda pokušava da saopšti. Prvo, počev od Starog zaveta, Mihailo se navodi kao anđeosko biće (u Danilu nazvano „knezom“) koje je zaštitnik Izraela (Otkrivenje 12:7; 1 QM 17; upor. b. Hagigah 12b; b. Menahot 110a za rabinska upućivanja na Mihaila). On se prepoznaje kao jedan od četiri ili sedam glavnih anđela (npr. 1. Enohova 20:5; 40:9), a često i kao poglavar te grupe. Izraz „arhanđel“ u Novom zavetu javlja se samo ovde i u 1. Solunjanima 4:16; inače se taj izraz javlja samo u pseudepigrafskim delima (trideset osam puta), kao što su grčki tekst 1. Enohove 20:7; Jub. 10:7; Život Adama i Eve 1; 22:1; 37:4; Test. Abr. 1:4, 6; 10:1. Javlja se i u kasnijim hrišćanskim spisima. „Arhanđel“ označava glavnog anđela i tako je ekvivalent Danilovom „glavnom knezu“ ili rabinskim „anđelima Prisutnosti.“ Mihailo je, dakle, predstavljen kao lik poznat Judinim čitaocima koji je jedan od glavnih Božjih anđela.

Drugo, u našoj priči Mihailo je uključen u spor s đavolom. Postoji dugo predanje o sporovima između đavola i anđela, počev od „anđela Gospodnjeg“ u Zahariji 3:2, pa sve do svitaka s Mrtvog mora (CD 5:17–18; 1QS 3:18–25), pseudepigrafa (T. Ash. 6:4–6) i ranohrišćanskih dela (Jerma, Man. 6:2:1). Ovaj konkretan spor tiče se Mojsijevog tela. Mojsije je, dakle, već mrtav, a sporno je šta će biti s njegovim telom. Iako Ponovljeni zakoni 34:6 kažu da ga je Bog sahranio, do vremena grčkog prevoda ovog teksta to je tumačeno kao „sahranili su ga“, što verovatno ukazuje na anđele koji postupaju po Božjoj zapovesti. Stoga čitaoca grčkog Starog zaveta ne bi iznenadilo da u toj sceni zatekne Mihaila. Ono što bi ga možda malo iznenadilo jeste prisustvo đavola. Tačno pitanje spora između Mihaila i đavola nije navedeno; možemo pretpostaviti da je Juda očekivao da su njegovi čitaoci upoznati s tom pričom. Štaviše, samo to pitanje ne igra ulogu kod Jude, pa ga nije potrebno izričito pominjati.

Treće, poenta ovog navoda jeste Mihailov odgovor. Taj odgovor ima dva dela. Prvi je ono što nije učinio, a drugi je ono što je, nasuprot tome, učinio. Ono što nije učinio jeste: „ne usudi se izreći hulnoga suda“. Ovo je izuzetno teška fraza koju treba raščlaniti. Glagol „usuditi se“ javlja se šesnaest puta u Novom zavetu. On označava preuzimanje rizika, a naročito rizika u pogledu časti ili sramote. Tako u Mateju 22:46 (par. Marko 12:34; Luka 20:40) ljudi se više nisu usuđivali da Isusu postavljaju pitanja (koja su dovodila u pitanje njegovu čast), jer su videli šta se dogodilo u prethodnom slučaju. U Marku 15:43 Josif rizikuje svoju čast time što odlazi i traži Isusovo telo od Pilata, kao što to čine i Filipljani propovedajući jevanđelje u Filipljanima 1:14. U svakom od ovih slučajeva ljudi su rizikovali sramotu prekoračivši granice društvene pristojnosti, ali su od pisaca odgovarajućih knjiga primili čast. U Delima apostolskim 7:32 Mojsije se ne usuđuje, što ukazuje na to da je zadržao svoje dolično mesto u odnosu prema Bogu. Isto tako Pavle zadržava svoje dolično mesto u Rimljanima 15:18; upor. 2. Korinćanima 10:2, 12; 11:21. Tako je Mihailo ovde prikazan kako zadržava svoje dolično mesto, što je u kontrastu s anđelima iz st. 6, koji nisu ostali na svom doličnom mestu.

Fraza „izneti sud klevete“ (u doslovnom prevodu) javlja se u Novom zavetu samo ovde i u 2. Petrovoj 2:11, za koju verujemo da zavisi od ovog odlomka. Najbliže tome LXX dolazi u Isaiji 42:3, ali taj odlomak ne sadrži ključni izraz „kleveta“ (blasphēmia). Stoga je malo verovatno da Juda zavisi od nekog nama poznatog teksta. Trenutno se zastupaju dva tumačenja ovog odlomka kod Jude. Prvo, koje zastupa Keli, jeste tumačenje NIV-a: „ne usudi se izreći hulnoga suda“ protiv đavola. To se uklapa u kontekst utoliko što bi bilo u kontrastu s postupcima lažnih učitelja koji „klevetaju (blasphēmou sin) nebeska bića“. Problem s tim je što je (1) teško videti kako bi neko mogao da kleveće đavola, a naročito u situaciji u kojoj se on suprotstavljao Božjoj zapovesti, i (2) nije svojstveno Svetom pismu da vodi računa o đavolovom ugledu (upor. Jovan 8:44; Dela apostolska 13:10; 1. Jovanova 3:8; Otkrivenje 12:9, koji svi govore negativno o đavolu).

Drugo tumačenje, koje zastupaju Bokam i Nejri, jeste tumačenje NRSV-a: „izreći hulnoga suda“. To bi bilo paralelno Delima apostolskim 19:40, gde se pominje optužba za pobunu. Iako se ovo tumačenje ne uklapa jednako dobro u optužbe protiv uljeza iz prethodnih stihova — što bi značilo da su stihovi povezani vezom preko ključne reči — ono se ipak uklapa u tok argumenta. Lažni učitelji klevetaju anđele, verovatno ih optužujući da su Mojsiju nametnuli zakon s njegovim moralnim zahtevima. Nasuprot tome, Mihailo, čiji je položaj bio neosporan, dok se prepirao s đavolom u pripovesti u kojoj je đavo klevetao Mojsijev karakter, nije hteo da tog palog anđela, za koga se svi slažu da je zao, optuži za klevetu. Time je Mihailo odbio da prekorači svoje dolične granice i da zauzme Božje mesto u suđenju zlu.

Upravo to potonje stanovište, izgleda, ima najviše dokaza u svoju korist. Prvo, ono izbegava problem da se mora dokučiti kako bi neko mogao da kleveće đavola. Drugo, ono pruža uverljiv razlog zašto Juda navodi baš onaj događaj koji navodi, naime događaj u kojem đavo kleveće Mojsija. Treće, ono pruža protivprimer lažnim učiteljima utoliko što Mihailo ne prekoračuje svoje granice u pogledu teme u kojoj bi njegova optužba bila opravdana, dok oni prekoračuju svoje u oblasti u kojoj njihove optužbe nisu opravdane.

Judina odrična tvrdnja vodi opisu onoga što je Mihailo učinio; rekao je: „Gospod da te ukori“ Ta fraza je i sama citat Zaharije 3:2. Tamo, u još jednoj sudskoj sceni, Satana (član pokazuje da je kod Zaharije satana naziv službe, a još ne lično ime) stoji spreman da ispuni svoju funkciju tužioca Isusa, koji je tu prisutan u prljavoj odeći, što ukazuje bar na kultnu nečistotu, a možda i na moralnu krivicu. Prisutan je i „anđeo Gospodnji“, koji izgovara frazu „Gospod da te ukori“ i zatim obaveštava Isusa da je njegova krivica uklonjena. Ta fraza je, dakle, poziv na Božji sud. Umesto da nad Satanom nametne sopstveni autoritet, Mihailo poziva Boga da izrekne odgovarajući sud. Ne može se biti dalje od oholosti lažnih učitelja koji zauzimaju Božje mesto u svojim klevetničkim optužbama protiv njegovih anđela. Jasno je da Juda, poput Jakova (4:11–12; 5:9), veruje da je osuđivanje drugih potpuno neprimereno ponašanje za Isusovog sledbenika. Oni treba da budu poput Mihaila, koji se uzdržava od takvog ponašanja.

10 Nasuprot Mihailu, koji nije hteo da protiv Satane iznese opravdan sud o kleveti, ovi (naglašeno „ovi“ preuzeto je iz Jude 8 i ponavlja se u 12, 16. i 19. stihu dok Juda niže svoje optužbe protiv lažnih učitelja) učitelji klevetaju „na ono što ne znaju“, misleći na anđele. Najverovatnije su svoje ponašanje opravdavali nekakvim „višim“ znanjem o ustrojstvu duhovnog sveta (ovo upućivanje na nerazumevanje verovatno nije dovoljno određeno da bi se odnosilo na sodomsko nepoznavanje anđela koji su posetili Sodomu, kao u T. Ash. 7:1). Daleko od toga da pokazuju više znanje, tvrdi Juda, oni u svom neznanju klevetaju anđele. (Peter H. Davids, The Letters of 2 Peter and Jude, The Pillar New Testament Commentary (Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans Pub. Co., 2006), 59–63)

9 Deveti stih je težak stih, pa bismo na samom početku trebalo da iznesemo njegovu glavnu poentu. Protivnici su vređali slavne anđele koji su bili demoni, ali Mihailo je bio toliko ponizan da se nije drznuo da osudi đavola, nego je zamolio Gospoda da ga ukori. Izraz „arhanđel“ označava Mihailov autoritet i istaknutost. U Danilu 10:13, 21 on je označen kao „knez“ (archōn) — kao „veliki knez“ (ho archōn ho megas, Teodotion) u Danilu 12:1. U Otkrivenju on predvodi bitku protiv aždaje i zlih anđela (Otkrivenje 12:7). Njegova istaknutost nastavlja se i u drugoj jevrejskoj književnosti (1QM 9:16; 1. Enohova 9:1; 10:11; 20:5; 24:6).

Iako Stari zavet kaže da je Gospod sahranio Mojsija (Ponovljeni zakoni 34:6), nastala su nagađanja o njegovoj sahrani jer nijedno ljudsko biće nije videlo mesto sahrane. Zbunjujući element kod Jude jeste pominjanje prepirke oko Mojsijevog tela između Mihaila i đavola. Upotrebljeni izrazi upućuju na pravni spor oko Mojsijevog tela. Utvrđivanjem Mojsijeve krivice đavo bi ga lišio prava na časnu sahranu i verovatno polagao pravo vlasništva nad njegovim telom. Činilo bi se da je Mihailo imao svako pravo da kritikuje đavola, budući da je đavo bio zao i da su njegovi motivi bili zli, ali Mihailo se nije drznuo da kritikuje đavola i da protiv njega izgovori „pogrdnu presudu“ (krisin blasphēmias).

Reči koje je Mihailo izgovorio, „Gospod da te ukori“ aluzija su na Zahariju 3:2. Starozavetni kontekst kod Zaharije je značajan, jer izveštaj kod Zaharije predstavlja još jedan slučaj u kojem je Satana pokušao da utvrdi krivicu jednog od Jahvinih slugu. Isus, prvosveštenik, bio je u Gospodnjem prisustvu, ali ga je Satana optuživao pred Gospodom (Zaharija 3:1). Mogli bismo pomisliti da je Satana s pravom optuživao Isusa, budući da su njegove „prljave haljine“ predstavljale njegov greh (Zaharija 3:3–4). Ali Jahve je izrekao sud protiv Satane rekavši „Gospod da te ukori“ (Zaharija 3:2). Božja reč donosi oproštenje, što je oslikano čistim haljinama u koje je Isus bio obučen. Kao što je Ki pokazao, Gospod nije samo prekoravao Satanu, tako da bi se priča završavala pukim verbalnim ukorom. Naprotiv, Gospodnja presuda bila je delotvorna: zapečatila je Satanin poraz u sudnici i objavila Isusovo opravdanje. Oni koje je Gospod izabrao opravdani su u njegovim očima (Zaharija 3:2, 4–5).

Mihailove reči kod Jude, slično tome, ne označavaju tek želju da Gospod verbalno prekori Satanu zbog toga što je izneo optužbu protiv Mojsija, kao da bi Satana dobio samo verbalno „očitavanje bukvice“. Gospodnji ukor bi delovao kao delotvoran odgovor na Sataninu optužbu, tako da bi Mojsije bio opravdan, a to opravdanje bi mu obezbedilo dolično sahranjivanje. Đavo je verovatno polagao pravo na Mojsijevo telo zbog Mojsijevog greha ubistva Egipćanina. Mihailo nije poricao da je Mojsije sagrešio niti je branio njegovo ponašanje. Pozvao se na Gospodnji ukor s pouzdanjem da će Mojsije primiti oproštenje po Božjoj reči, tako da će Bog ukloniti njegovu nečistotu (upor. Zaharija 3:3–5).

Odakle je Juda preuzeo ovu priču? Nažalost, izveštaj nije sačuvan ni u jednom spisu. Do nas su došla predanja o tom izveštaju, a ta predanja Bokam pažljivo prosejava u jednom ekskursu. Priča navodno potiče iz knjige pod naslovom Uznesenje Mojsijevo. Odnos između Uznesenja Mojsijevog i Zaveta Mojsijevog predmet je žustre rasprave. U svojoj temeljnoj studiji Bokam smatra da u ta dva različita dela postoje dva odvojena predanja. To pitanje ne mora biti rešeno u ovom komentaru budući da više ne posedujemo izvornu verziju priče. Ono što iz predanja koja je Bokam sabrao ipak saznajemo **jeste da je đavo osporavao Mojsijevo „pravo na časnu sahranu“, optužujući ga za ubistvo Egipćanina.**57 Mihailo je zamolio Gospoda da ukori đavola, i đavo je pobegao tako da je Mihailo mogao da dovrši sahranu.

Moje tumačenje razlikuje se od Bokamovog u jednom značajnom pogledu. Bokam odbacuje uobičajeno gledište da je Mihailo odbio da kleveće đavola. U svojoj pažljivoj i zanimljivoj studiji predanja o tom izveštaju on tvrdi da je priča na koju se Juda oslonio učila da je đavo klevetao Mojsija zato što je Mojsije ubio Egipćanina. Ključ za razumevanje onoga što je Juda mislio, sugeriše Bokam, jeste poznavanje predanja koje je on preuzeo. Otuda poenta priče, prema Bokamu, nije u tome da je Mihailo odbio da kleveće đavola. Mihailo se, prema Bokamu, nije drznuo da odgovori na đavolovu optužbu protiv Mojsija, nego se pozvao na Gospodnji sud, a ne na sopstveni autoritet vođe anđela, da bi se suprotstavio Satani. Bokamov predlog je zanimljiv, ali ne verujem da je to najprirodniji način razumevanja ovog stiha.61 Kada se kaže da se Mihailo nije drznuo da iznese „pogrdnu presudu“, najverovatnije je reč o presudi protiv đavola****, u smislu da se Mihailo nije drznuo — iako je izgledalo da ima svako pravo na to — da govori protiv đavola. Iako je Bokamovo tumačenje domišljato, reči „ne usudi se izreći hulnoga suda“ najprirodnije se razumeju tako da kažu da je Mihailo odbio da izgovori reč suda protiv đavola. Stih, dakle, sadrži jednostavan kontrast. Mihailo se nije usudio da nad đavolom izrekne osuđujuću presudu. Sud nad Satanom prepustio je Božjim rukama, moleći Boga da mu on konačno sudi. Takvo čitanje stiha uklapa se i u naše razumevanje 2. Petrove 2:10–11.

Judino upućivanje na nekanonsku knjigu zbunjujuće je za mnoge hrišćane danas. Da li je verovao da je izveštaj istorijski tačan, ili ga je naveo da bi izneo poentu? Teško je biti siguran, ali izgleda verovatno da je Juda verovao da je priča ukorenjena u istoriji. Nigde drugde nije nagovestio da su navedena predanja neistorijska. Ali da li to vodi zaključku da bi kanon Svetog pisma trebalo proširiti, ili da je Juda smatrao da je Uznesenje Mojsijevo nadahnuto? To su mučna pitanja, ali ne bi trebalo da izvlačimo zaključak da navođenje iz neke knjige znači da je cela knjiga nadahnuta. Pavle je navodio grčke pesnike i izreke ne sugerišući da je celo delo autoritativno Sveto pismo (Dela apostolska 17:28; 1. Korinćanima 15:33; Titu 1:12). Juda nije nameravao da Uznesenju Mojsijevom udari kanonski pečat prosto zato što ga je naveo. On je ovu priču smatrao istinitom ili korisnom, ili je verovao da je ona ilustracija istine koju je želeo da pouči.

10 Mihailo je potpuno razumeo đavolovu zloću pa ipak se nije drznuo da izrekne sud protiv njega, nego je zamolio Gospoda da mu sudi. Ipak, ovi ljudi su pogrdno govorili protiv „na ono što ne znaju“. Reč blasphēmousin (st. 10, koju NIV prevodi kao „pogrdno govoriti protiv“, a u st. 8–9 kao „klevetati“ i „klevetnička optužba“) povezuje ova tri stiha: uporedi blasphēmousin u st. 8 i blasphēmias u st. 9. Kada je Juda rekao da ovi ljudi klevetaju ono što ne shvataju, ponovo je imao na umu slavne anđele iz st. 8. Uljezi su verovali da razumeju nebeske stvari, ali su daleko prevazilazili svoje mogućnosti. Jedino što su, međutim, razumeli bila je snaga telesnih apetita. Njihove telesne želje svakodnevno su ih gonile i, poput nerazumnih životinja, njima je upravljao polni nagon, a ne razum. Judin jezik je ovde krajnje ironičan, jer su uljezi navodno tvrdili da poznaju nebeske stvari, a njihovo shvatanje istine nije nadmašivalo shvatanje životinja. Zaista, sledeći svoje nagone, biće uništeni (phtheirontai). Zamišljeno uništenje nije vremensko (upor. 1. Korinćanima 3:13; 2. Petrova 2:12). Juda je mislio na njihov večni sud, kada će platiti posledice zbog toga što su bili robovi svojih grešnih želja — jedino što su ti ljudi dobro razumeli. (Thomas R. Schreiner, 1, 2 Peter, Jude, vol. 37, The New American Commentary (Nashville: Broadman & Holman Publishers, 2003), 458–461)

Ako nije drugačije naznačeno, biblijski navodi preuzeti su iz New International Version (NIV).

DALJE ČITANJE

JUDA SVEDOČI DA JE ISUS JHVH SVEMOGUĆI!

ISUS: JEDINI I JEDINSTVENI ADONAJ JHVH

Kuran potvrđuje da Juda identifikuje Isusa Hrista kao Boga u telu!