Ekskurs

Isusov status nakon vaskrsenja i jednakost sa Bogom Ocem

Ovaj ekskurs dopunjuje članak Ponovno razmatranje božanstva Hrista u svetlu Carmen Christi (Prvi deo, Drugi deo).

Važno je pomenuti da postoje mnogi tumači Biblije i naučnici koji veruju da odlomak iz Filipljanima 2 zapravo uči da Hristos u izvesnom smislu nije bio jednak Ocu pre ovaploćenja. Ti naučnici tvrde da je Pavle potvrdio da je Isus bio potpuno Bog, a istovremeno učio da je Sin bio podređen Ocu po ulozi i funkciji. Stoga, iako Otac i Sin oduvek dele jednakost suštine i časti, to ne znači da su oduvek bili (ili da jesu) jednaki u pogledu vlasti. George Eldon Ladd je jedan od naučnika koji zastupaju ovo stanovište:

“… Klasičan odlomak jeste Filipljanima 2:6-11, koji je istovremeno jedan od najvažnijih i najtežih Pavlovih odlomaka za egzegezu. Glavne tvrdnje su: Hristos je preegzistirao u morphe Boga. Nije smatrao jednakost sa Bogom harpagmon. Ispraznio je samoga sebe. Uzeo je na sebe morphe roba i rođen je u obličju ljudskih bića. U schema ljudi, ponizio je sebe u poslušnosti do smrti na krstu. Zato ga je Bog uzvisio podigavši ga na status Gospoda nad svim stvorenjem.

“Već smo razmotrili značenje njegovog uzvišenja i Gospodstva i ustanovili da se ono odnosi na čin ili status apsolutnog suverena u Božjoj otkupiteljskoj nameri, koji Hristos ranije nije uživao. U vezi s tim, rasprava o snazi predloga hyper u izrazu ‘uzvisio ga je’ (hyperhypsosen) nije važna; nije bitno da li znači ‘učinio je više nego što ga je uzvisio’ ili ‘podigao ga je na najveću visinu’. Značenje reči objašnjeno je u rečima koje slede. Hristos je uzdignut na ulogu samoga Oca.

“Teška pitanja glase: Šta je morphe theou? Da li je to božanska suština – božanstvo; ili je to način postojanja – Božja slava? Da li je morphe theou nešto što je Hristos posedovao, dok nije posedovao jednakost sa Bogom? Ili morphe theou treba poistovetiti sa jednakošću sa Bogom? Harpagmon može imati aktivno ili pasivno značenje, ali je aktivno značenje, koje označava čin otimanja nečega, tj. čin pljačke, malo verovatno. Ako reč treba razumeti u pasivnom značenju, koje se odnosi na ono što je oteto, ostaju dve mogućnosti: nešto što se ne poseduje pa se otima (res rapienda), ili nešto što se poseduje pa se čvrsto drži (res rapta). Između to dvoje teško je odlučiti.

“Drugo važno pitanje glasi: Čega je Hristos ispraznio samoga sebe? Morphe theou? Ako jeste, da li je ispraznio sebe svoga božanstva, kako drži klasična kenotička teorija, ili načina božanskog postojanja – svoje slave? Ili, ako je morphe theou jednakost sa Bogom, da li je ispraznio sebe jednakosti sa Bogom?

“Dva najverovatnija tumačenja odlomka zavise od prevoda reči harpagmon. Ako se ona razume kao res rapta, verovatno značenje biće: Hristos je postojao u obličju i slavi Boga, ali nije smatrao to stanje jednakosti sa Bogom nečim što treba silom zadržati, nego je ispraznio sebe od toga uzevši obličje roba.

“Drugo tumačenje razume harpagmon kao res rapienda. Postojao je u obličju i slavi Boga, ali nije posedovao jednakost statusa sa Bogom. Ipak, nije smatrao tu jednakost nečim što treba silom zgrabiti; umesto toga, izlio je sebe uzevši obličje roba i ponizivši sebe čak do smrti. Zbog toga ga je Bog uzvisio i učinio ga jednakim sebi darujući mu sopstveno ime, Gospod, da bi sva stvorenja obožavala uzvišenoga Hrista kao što obožavaju samoga Boga.

“Veoma je teško na objektivnoj egzegetskoj osnovi odlučiti između ova dva prevoda. Možda se polazna tačka može uzeti iz činjenice da tekst ne kaže da je Hristos ispraznio sebe od bilo čega. Samoispražnjenje je određeno participom koji sledi: morphen doulou labon – ‘uzevši obličje roba’. Tekst ne kaže da je ispraznio sebe od morphe theou ili od jednakosti. Iz drugih mesta znamo da Pavle Isusa ovaploćenog smatra otelovljenjem božanstva (Kološanima 1:19). Sve što tekst tvrdi jeste da je ‘ispraznio sebe uzevši nešto drugo na sebe, naime, način postojanja, prirodu ili obličje sluge ili roba’. Postavši čovek, stupivši na put poniženja koji je vodio u smrt, božanski Sin Božji ispraznio je samoga sebe.

“Druga smernica može se naći u prećutnom poređenju između Hrista i Adama. Srž Adamovog iskušenja bila je da posegne za jednakošću sa Bogom (Postanje 3:5: „pa ćete postati kao bogovi“). Adam je pokušao da zgrabi jednakost sa Bogom; Hristos nije. Nasuprot tome, Hristos je izabrao put samoispražnjenja umesto samouzvisivanja. Iz ova dva razloga prednost treba dati drugom tumačenju.” (Ladd, A Theology of the New Testament [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI , revidirano izdanje 1993], IV. Pavle, 31. Ličnost Hrista, Isus kao Sin Božji, str. 459-461; podvlačenje naše)

Iz njegovog upućivanja na Pavlovu izjavu u Kološanima 1:19, da je Isus otelovljenje Božanstva, jasno je da Ladd ne veruje da podređena uloga preovaploćenog Sina potkopava njegovo apsolutno božanstvo ili njegovu suštinsku sujednakost sa Ocem. To se dalje može videti iz njegovih sledećih komentara:

“Ključ za značenje Isusa kao Božjeg Sina može se naći u činjenici da njegova misija uključuje uvođenje drugih u status dece Božje, a to je očigledno stvar odnosa. Bog je poslao svoga Sina da bismo primili usinovljenje kao sinovi i kćeri (Galatima 4:5). Međutim, Isusovo sinovstvo je jedinstveno. On je Božji sopstveni Sin (Rimljanima 8:3, 31), Sin njegove ljubavi (Kološanima 1:13). Isusovo sinovstvo pretpostavlja odnos koji je nezavisan od bilo kakvog istorijskog iskustva i koji izgleda da podrazumeva ‘zajedništvo prirode između Oca i Sina’.

“To da je Pavle verovao kako Isus nije bio samo čovek u istoriji nego i božanska ličnost jasno je iz niza mesta. Smatra ga onim koji je preegzistirao pre svog zemaljskog delovanja i koji je čak bio delatan sa Ocem u stvaranju. „Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ (1. Korinćanima 8:6). On je slika nevidljivog Boga, prvorođeni svega stvorenja, onaj u kome je i za koga je sve stvoreno, i onaj u kome sve zajedno stoji (Kološanima 1:15-17). ‘Prvorođeni’ (prototokos) može imati dva značenja: vremensko prvenstvo ili suverenost položaja. David, najmlađi od osam sinova, trebalo je da bude učinjen prvorođencem, najvišim među carevima zemlje (Psalam 89:27). Pošto Pavle ne kaže ništa o rađanju preegzistentnog Sina, i pošto je sam Hristos onaj kroz koga je samo stvaranje nastalo, čini se da je Pavlova misao drugo značenje, status prvenstva. Hristos je i glava nad stvorenjem i posrednik stvaranja. Njegova stvaralačka delatnost obuhvata ne samo fizički kosmos nego i sve redove duhovnih bića, i vidljivo i nevidljivo.

“Upravo je to preegzistentno biće, Božji Sin, koji je delio Božju stvaralačku delatnost, ono koje je Bog poslao u svet (Galatima 4:4; Rimljanima 8:3). Taj događaj odražava se u reči: „Jer znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, da bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite.“ (2. Korinćanima 8:9)…” (Isto, 458-459; podvlačenje naše)

Ladd takođe veruje da Isusovo uzvišenje kao Gospoda nad svim bićima znači da on vlada stvorenjem kao Jahve!

“Ispovedanje Hristovog Gospodstva nije prosto izraz lične pobožnosti, jer je i sama ta lična pobožnost utemeljena na prethodnoj činjenici: kosmičkom Gospodstvu Isusa. U činu ispovedanja, onaj koji ispoveda ne priznaje samo novi lični odnos prema Hristu, nego takođe potvrđuje član vere, naime, da je Isus, na osnovu svoje smrti i vaskrsenja, uzvišen na mesto suvereniteta nad svim ljudskim bićima, i živima i mrtvima (Rimljanima 14:9). Isusa ispovedamo kao Gospoda zato što je Isus zaista uzvišen iznad svih drugih bogova i gospoda, bilo stvarnih bilo zamišljenih (1. Korinćanima 8:5-6).

“Ovo je jasno potvrđeno u velikoj hristološkoj himni u Filipljanima 2:5-11. Šta god da je morphe theou (‘obličje Boga’), čega god da je Isus ispraznio sebe u ovaploćenju, jedna činjenica je jasna u svim tumačenjima odlomka: zbog njegovog samoispražnjenja i poslušnosti do smrti, darovano mu je nešto novo – novo ime koje ukazuje na novu ulogu i status: Kyrios. Pred Isusom, sada uzvišenim kao Gospod, čitav svemir svesnih bića mora prignuti koleno. Božje stvorenje, dosad buntovno, biće dovedeno u pokornost pred noge Božjeg uzvišenoga.

“Značaj titule Kyrios nalazi se u činjenici da je Kyrios grčki prevod tetragrama YHWH, saveznog imena Boga u Starom zavetu. Uzvišeni Isus zauzima ulogu samoga Boga u vladanju nad svetom. Bogu je ugodno da obnovu palog svemira izvrši u ličnosti svoga ovaploćenog Sina, Isusa Hrista. Dok obožava Hrista kao Gospoda, svet će obožavati Boga. (Isto, Isus Gospod, str. 456)

Stoga je izvesno da Ladd nije shvatao Isusovu podređenost Ocu kao poricanje njegovog večnog božanstva.

Ono što ovo gledište podrazumeva jeste da Otac Hrista nije samo nagradio uzdigavši ga na položaj koji je nekada imao, nego je Sinu podario i ravnopravnost statusa. Drugim rečima, iako je Isus bio Jahve i pre i tokom ovaploćenja, i iako je vladao nad stvorenjem pre nego što je došao na zemlju kao čovek da bi preuzeo status roba, bio je podređen Ocu. Nakon Isusovog vaznesenja na nebo posle vaskrsenja, Otac je Hristu dao i njegov status i slavu, kao i to da ga učini jednakim po vlasti, tako da Sin trenutno nije pod njegovom podređenošću.

Međutim, kada Isus uništi sve svoje neprijatelje, ponovo će postati podređen Ocu:

„Onda kraj, kad preda Carstvo Bogu i Ocu, kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer on treba da caruje dok ne položi sve neprijatelje pod noge svoje. Posljednji neprijatelj ukinuće se – smrt. Jer sve pokori pod noge njegove. A kada kaže da mu je sve pokoreno, očigledno, osim Onoga koji mu pokori sve. A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“ 1. Korinćanima 15:24-28, New Living Translation (NLT)

Evo kako neki drugi prevodi prevode 28. stih:

„A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“ Amplified Bible

„A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“ New Century Version (NCV)

Sledeći komentar takođe shvata Isusovu podređenost kao dobrovoljan čin:

28. Sin ... sam ... podređen--ne kao što su stvorenja, nego kao Sin koji je dobrovoljno podređen Ocu, iako mu je sujednak. U posredničkom carstvu Sin je, na izvestan način, bio razlučen od Oca. Sada će se njegovo carstvo stopiti sa Očevim, sa kojim je jedno; time se nimalo ne umanjuje njegova čast, jer sam Otac hoće „Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“ (Jovan 5:22, 23; Jevrejima 1:6). (Jamieson, Fausset, Brown, Commentary Critical and Explanatory on the Whole Bible)

Postoji razlog zašto ovi prevodi i ovaj komentar prevode ili shvataju pasivni glagol koji je Pavle ovde upotrebio, naime hypotagesetai, kao dobrovoljan čin podređivanja sa Hristove strane. Prema nekolicini komentatora i naučnika, taj pasivni glagol nosi snagu medijalnog stanja. Tako se glagol razume u smislu da će se Sin dobrovoljno podrediti Ocu, mnogo nalik tome kako je dobrovoljno ponizio sebe da bi postao sluga pri ovaploćenju.

Jedan takav naučnik bio je Archibald T. Robertson, koji se smatra jednim od najvećih poznavalaca novozavetnog grčkog jezika koji su ikada živeli. On je napisao:

(h) INDIREKTNI MEDIJ. U cvetnom razdoblju jezika ovo je bila daleko najčešća upotreba, ali je na kraju izbledela pred aktivom i intenzivnom (refleksivnom) zamenicom ili pred pasivom. U 1. Korinćanima 15:28 kod hypotagesetai pasiv može nositi medijalnu snagu (Findlay, Expo. Gr. T, in loco)… (Robertson, A Greek Grammar of the New Testament In light of Historical Research [Broadman Press, Nashville, TN 1934], str. 809)

Drugi poznavalac grčkog jezika kaže:

Prevod glagola kao „će se i sam Sin pokoriti Onome“ veoma je obmanjujuć. Uzima se kao pasiv, dok egzegeza zahteva da se uzme kao medijalno stanje, što znači da se Gospod Isus Hristos, po dovršenju svog posredničkog dela, podređuje Onome koji je sve podredio njemu. To je dobrovoljan čin, a ne prisilno potčinjavanje jedne ličnosti Trojstva drugoj. To nije nešto što se dogodilo dok je Gospod Isus bio Bogočovek na zemlji, nego nešto što će se dogoditi u budućnosti, kada svi ljudi budu podređeni Hristu, a on će se onda konačno, sa dovršenim delom iskupljenja, podrediti pred Bogom Ocem. Jedna od najvećih teškoća u prevođenju Novoga zaveta leži u razlučivanju kada pasivni oblik treba uzeti sa pasivnim značenjem, a kada sa značenjem medijalnog stanja, kao, na primer, da li Isus Hristos „biva podređen“ ili „podređuje sebe“. (Spiros Zodhiates, New American Hebrew-Greek Key Word Study Bible [AMG Publishers, Chattanooga, TN, 1990], str. 1530; podebljanje i podvlačenje naše)

Međutim, ovo dobrovoljno podređivanje ne znači da Isus više neće vladati nad stvorenjem, niti da nekako prestaje da bude Bog. Novi zavet je sasvim jasan da će Isus zauvek vladati čitavim stvorenjem zajedno sa Ocem i da će sve stvoreno ostati u potpunoj podređenosti Sinu kroz svu večnost:

„I kakva je neizmjerna veličina sile njegove na nama koji vjerujemo po djejstvu silne moći njegove, Koju učini u Hristu vaskrsavši ga iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima, Iznad svakoga načalstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome vijeku, nego i u budućem; I sve pokori pod noge njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, Koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ Efescima 1:19-23

„Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: Divni, Savjetnik, Bog silni, Otac vječni, Knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama.“ Isaija 9:6-7

„I reče joj anđeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida, oca njegova; I carovaće nad domom Jakovljevim vavijek, i Carstvu njegovu neće biti kraja. A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.“ Luka 1:30-33

„Zato, braćo, postarajte se još većma da svoje prizvanje i izbor utvrdite, jer čineći ovo nećete pogriješiti nikad; Jer će vam se tako izobilno dati ulazak u vječno Carstvo Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista.“ 2. Petrova 1:10-11

„I sedmi anđeo zatrubi, i nastadoše gromki glasovi na nebu koji govorahu: Postade carstvo svijeta Carstvo Gospoda našega i Hrista njegovog, i carovaće u vijekove vijekova.“ Otkrivenje 11:15

„I vidjeh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora nema više. I vidjeh Sveti grad, Jerusalim novi, gdje silazi sa neba od Boga, pripremljen kao nevjesta ukrašena mužu svojemu. I čuh glas gromki sa neba koji govori: Evo Skinije Božije među ljudima, i On će stanovati s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima; I Bog će otrti svaku suzu iz očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni žalosti ni jauka, ni bola neće biti više; jer prvo prođe. I reče Onaj što sjedi na prijestolu: Evo, sve činim novim. I reče mi: Napiši, jer su ove riječi vjerne i istinite. I reče mi: Svrši se! Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života. Koji pobijedi naslijediće sve ovo, i biću mu Bog, i on će mi biti sin. A strašljivima i nevjernima i nečistima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažama, njima je udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom, što je druga smrt. I dođe jedan od sedam anđela, koji imahu sedam čaša napunjenih sa sedam posljednjih zala, i reče mi govoreći: Hodi da ti pokažem Nevjestu, Ženu Jagnjetovu. I odvede me u Duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi Grad, sveti Jerusalim, koji silazi sa neba od Boga, I koji ima slavu Božiju, i svjetlost njegova bijaše slična dragom kamenu, kao kamenu jaspisu koji zrači kao kristal;“… „A hrama ne vidjeh u njemu, jer hram je njegov Gospod Bog Svedržitelj, i Jagnje. I Grad ne potrebuje sunca ni mjeseca da mu svijetle, jer ga slava Božija osvijetli, i svjetlost je njegova Jagnje. I narodi će hoditi u svjetlosti njegovoj, i carevi zemaljski donijeće slavu i čast svoju u njega; I vrata njegova neće se zatvarati danju, jer noći ondje neće biti. I donijeće slavu i čast naroda u njega. I neće ući u njega ništa nečisto, ni koji čini gadost i laž, nego samo zapisani u Jagnjetovoj Knjizi života.“ „I pokaza mi rijeku vode života, bistru kao kristal, koja izvire od prijestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred trga njegova i sa obje strane rijeke Drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakoga mjeseca svoj rod, i lišće od Drveta bijaše za liječenje naroda. I više neće biti nikakvoga prokletstva; i prijesto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i sluge njegove služiće Mu. I gledaće lice Njegovo, i Ime Njegovo biće na čelima njihovim. I noći više neće biti, i neće trebati svjetiljke, ni svjetlosti sunčane, jer će ih obasjavati Gospod Bog, i carovaće u vijekove vijekova.“ Otkrivenje 21:1-9, 22-27; 22:1-5

Ovde vidimo da Isus i Otac dele isti božanski presto i da će Hristos vladati sa svojim Ocem u novom veku koji dolazi, u novim nebesima i novoj zemlji.

„Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden. I dade Mu se vlast i čast i carstvo, i svi narodi i plemena i jezici da Mu služe; vlast Njegova je vlast vječna, koja neće proći, i carstvo Njegovo neće se razrušiti.“ Danilo 7:13-14

Uporedite ovo sa sledećim prikazom Hrista:

„Opet ga prvosveštenik zapita i reče: Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga? A Isus reče: Ja sam taj; i vidjećete Sina Čovječijega gdje sjedi sa desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim.“ Marko 14:61b-62

„A on, pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vidje slavu Božiju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu, I reče: Evo, vidim nebesa otvorena i Sina Čovječijega gdje stoji s desne strane Bogu.“ Dela apostolska 7:55-56

„Evo, On dolazi sa oblacima, i ugledaće ga svako oko, i oni koji ga probodoše; i zaplakaće zbog njega sva plemena zemaljska. Da! Amin.“… „I obazreh se onamo da vidim glas koji govoraše sa mnom, i obazrjevši se vidjeh sedam svijećnjaka zlatnih, I usred sedam svijećnjaka Nekoga nalik na Sina čovječijega, obučena u dugačku haljinu, i opasana po prsima pojasom zlatnim. A glava njegova i kosa bijaše bijela kao bijela vuna, kao snijeg, i oči njegove kao plamen ognjeni; I noge njegove kao sjajni bakar kad se zažari u peći; i glas njegov kao huka velikih voda. I imaše u svojoj desnoj ruci sedam zvijezda, i iz usta njegovih izlažaše mač oštar s obje strane, i lice njegovo bješe kao sunce što sija u sili svojoj. I kad ga vidjeh, padoh k nogama njegovim kao mrtav, i On položi desnu ruku svoju na me govoreći: Ne boj se, ja sam Prvi i Posljednji I Živi; i bijah mrtav i evo živ sam u vijekove vijekova, i imam ključeve od smrti i od pakla.“ Otkrivenje 1:7, 12-18

„I vidjeh, i gle oblak bijeli, i na oblaku sjeđaše Neko sličan Sinu čovječijemu, koji je imao na glavi svojoj vijenac zlatan, a u ruci svojoj srp oštar. I drugi anđeo iziđe iz hrama vičući snažnim glasom Onome što sjedi na oblaku: Zamahni srpom svojim i žanji, jer dođe vrijeme da se žanje, jer se žetva na zemlji osuši. I Onaj što sjeđaše na oblaku baci srp svoj na zemlju, i požnjevena bi zemlja.“ Otkrivenje 14:14-16

Dakle, Isus Hristos jeste onaj božanski Sin Čovečji za koga je Danilo rekao da vlada zauvek!

Imajući prethodno u vidu, važno je da ponovimo svoju tvrdnju. Prema gledištu koje o Filipljanima 2:5-11 zastupaju evangelikalni naučnici poput George E. Ladda, Isus je pri svom vaznesenju ne samo primio status i položaj koji je u jednom trenutku već imao, a dobrovoljno ga ostavio po strani, nego je i postao jednak Ocu u pogledu položaja i vlasti. Pre tog trenutka Sin je, premda je vladao nad svim stvorenjem, bio podređen Ocu u pogledu statusa i vlasti.

Sveto pismo dalje uči da će se Sin potom, na kraju ovoga sadašnjeg veka, dobrovoljno podrediti Ocu, vraćajući se tako u stanje podređenosti koje je imao pre ovaploćenja i pre svog uzvišenja nakon vaskrsenja.

Sledeća ljudska analogija može pomoći našim čitaocima da bolje razumeju ovu tačku. Baš kao što su ljudski sinovi podređeni svojim očevima u pogledu vlasti, iako su im jednaki po prirodi i suštini, na sličan način je Isus kao Božji Sin potpuno jednak Ocu po suštini, dostojanstvu i slavi, dok mu je podređen u pogledu statusa i vlasti. Štaviše, kao što ljudski carevi imaju sinove koji učestvuju u njihovoj vladavini uprkos tome što su im podređeni, na isti način Isus Hristos učestvuje u večnoj vladavini svoga Oca, iako je podređen vlasti svoga voljenog Oca.

Poznati tumač Biblije Charles C. Hodges to je najbolje objasnio:

Ovaj odlomak je očigledno paralelan sa onim u 24. stihu. Podređenost Sina Ocu ovde znači upravo ono što se tamo podrazumeva pod njegovim predavanjem carstva Bogu i Ocu. Ono što se čini, i onaj koji to čini, isti su. Podređenost o kojoj je ovde reč ne pripisuje se večnom Logosu, drugoj ličnosti Trojstva, ništa više nego što je carstvo pomenuto u 24. stihu vlast koja suštinski pripada Hristu kao Bogu. Kao što tamo reč Hristos označava Bogočoveka, tako i ovde reč Sin ne označava Logos kao takav, nego Logos kao ovaploćen. I kao što je predavanje carstva, to jest carske vlasti nad svemirom poverene Hristu posle njegovog vaskrsenja, u saglasnosti kako sa njegovom neprekidnom vlašću kao Boga nad svim stvorenjima, tako i sa njegovim neprekidnim poglavarstvom nad njegovim narodom, tako je i podređenost o kojoj je ovde reč u saglasnosti sa njegovom večnom jednakošću sa Ocem. To nije podređenost Sina kao Sina, nego Sina kao Bogočoveka, o kojoj apostol ovde govori. Učenje o istinskom i pravom božanstvu našega Gospoda tako je jasno otkriveno u Svetom pismu i tako utkano u veru njegovog naroda, da ovakvi odlomci, mada ih protivnici toga učenja navode sa tolikim samopouzdanjem, ne zadaju vernicima ništa više teškoća od pripisivanja ograničenja naše prirode Bogu. Kada Biblija kaže da se Bog kaje, znamo da je to u saglasnosti sa njegovom nepromenljivošću; a kada kaže da je Sin podređen ili niži od Oca, znamo da je to u saglasnosti sa njihovom jednakošću, isto tako sigurno kao što znamo da je tvrdnja da je čovek besmrtan u saglasnosti sa tvrdnjom da je smrtan. Znamo da su obe poslednje pomenute tvrdnje istinite: jer se smrtnost pripisuje čoveku u jednom pogledu, a besmrtnost u drugom pogledu. U jednom smislu on je smrtan, u drugom smislu je besmrtan. Na isti način znamo da su verbalno protivrečne tvrdnje – Sin je podređen Ocu, i Sin je jednak Ocu – obe istinite. U jednom smislu on je podređen, u drugom smislu je jednak. Sin cara može biti jednak svome ocu u svakom svojstvu njegove prirode, iako je po službi niži. Tako i večni Sin Božji može biti sujednak sa Ocem, iako je po službi podređen. Kakva je teškoća u tome? Kakvu senku to baca na puno Božanstvo našeg obožavanja dostojnog Iskupitelja? Podređenost o kojoj je ovde reč, međutim, nije podređenost ljudske prirode Hristove uzete odvojeno, kao kada se kaže da strada, ili da umire, ili da ne zna; nego je to podređenost ovaploćenog Sina Bogu kao Bogu po službi. Reči autos ho huios, sam Sin, ovde označavaju, kao i na toliko drugih mesta, ne drugu ličnost Trojstva kao takvu, nego tu ličnost zaodenutu u našu prirodu. A podređenost o kojoj se govori nije podređenost prvoga, nego drugoga, to jest ne Sina kao Sina, nego Sina kao ovaploćenog; i sama ta podređenost je po službi i stoga savršeno u saglasnosti sa jednakošću prirode.

Postoji još jedna teškoća povezana sa ovim stihom koju je dobro primetiti. Prema Svetom pismu i ispovedanjima vere svih velikih istorijskih crkava (grčke, latinske, luteranske i reformisane), izraz Sin, primenjen na Hrista, označava njegovu božansku prirodu. To je izraz prirode, a ne službe. On je od večnosti bio Sin Božji. Ipak, upravo se Sinu ovde pripisuje podređenost. To se ističe kao argument protiv njegovog večnog sinovstva. Činjenica je, međutim, da se ličnost Hristova može označiti prema jednoj prirodi, dok predikat pripada bilo suprotnoj prirodi, bilo celoj ličnosti. To jest, može se nazvati Bogom kada je ono što se o njemu kaže istinito samo za njegovu ljudsku prirodu ili za njegovu složenu ličnost kao Boga i čoveka; a može se nazvati čovekom kada je ono što se kaže istinito samo za njegovu božansku prirodu. Tako se naziva Sinom Čovečjim kada mu se pripisuju sveprisutnost i sveznanje; a naziva se Bogom, Sinom Božjim, Gospodom slave kada se kaže da umire. Ovi odlomci ne dokazuju da je ljudska priroda Hristova svuda prisutna, niti da je njegova božanska priroda stradala i umrla. Isto tako, izrazi poput onoga u našem tekstu ne dokazuju da je Sin kao takav niži od Oca, niti da izraz Sin nije biblijska oznaka njegove božanske prirode. Načelo na koje se ovde ukazuje toliko je važno i služi objašnjenju tolikih mesta u Svetom pismu, da zaslužuje da se često ponavlja.

„da bude Bog sve u svemu.“ Pre Hristovog vaznesenja Bog je vladao kao Bog; posle toga događaja vladao je i još uvek vlada kroz Bogočoveka; kada dođe kraj, Bogočovek će predati ovo upravno carstvo, i Bog će ponovo biti sve u svemu. Takav je prikaz Svetoga pisma, i takvo se čini da je jednostavno značenje ovoga odlomka. Kada se naš Gospod uzneo na visinu, dana mu je sva vlast na nebu i na zemlji. Tada mu je data, dakle nije je pre toga posedovao. On treba da zadrži tu poverenu vlast u svom svojstvu Posrednika, Bogočoveka, dok njegovi neprijatelji ne budu položeni pod njegove noge. Tada će je on, Bogočovek, predati. I Bog će kao Bog vladati vrhovno… Pavle govori jednostavno o trajanju posredničke vlasti Hristove nad svemirom. Ta vlast mu je data radi određene svrhe; kada se ta svrha ostvari, on će je predati, i Bog će, umesto da vlada kroz Hrista, biti priznat kao neposredni suveren svemira; a njegov sujednaki, sujedno večni Sin, zaodenut u našu prirodu, biće, kao večni poglavar iskupljenih, po službi podređen njemu. Drugim rečima, čitavo pitanje je, da tako kažemo, u čijim rukama treba da budu uzde sveopšte vlasti. One su sada u Hristovim rukama; ubuduće treba da budu u rukama Boga kao takvog. Odlomak nas ne uči nameri iskupljenja, nego onome što će se dogoditi kada iskupljenje Božjeg naroda bude ostvareno. Tada mesijansko carevanje treba da prestane, a Bog da vlada vrhovno nad svemirom vraćenim u red, dok je narod Božji spasen, a konačno nepokajani zatvoreni sa Satanom i njegovim anđelima u tamnicu očajanja… (Hodges, An exposition of the first Epistle to the Corinthians, str. 333-336; podebljanje i podvlačenje naše)

Ili, kako Ladd kaže:

“Ni u jednom tumačenju [Filipljanima 2:5-11] nema nagoveštaja da je Hristos ispraznio sebe svoga božanstva. Čak je moguće da Pavle u retkim prilikama naziva Isusa ‘Bogom’. Rimljanima 9:5 doslovno glasi: „od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“ Ovo se može prevesti tako što se reč Bog stavi u apoziciju sa Isusom (AV, RV), ili se tačka može staviti pre reči Bog, čime poslednje tri reči postaju doksologija (RSV). Doduše, nije Pavlov stil da Isusa naziva Bogom; ali doksologija ovde ne odgovara kontekstu, a stil se razlikuje od Pavlovih čestih doksologija. Pavlovo viđenje božanstva Hrista tako je uzvišeno da on čini sve osim što Hrista ne označava kao Boga, i verovatno je da to ovde zaista i čini, mada ovo može biti samo privremen zaključak. Titu 2:13 govori o našem velikom Bogu i Spasitelju Isusu Hristu.

“Iako je Hristos Sin Božji, posrednik stvaranja i iskupljenja, i, kao i sam Otac, predmet sveopšteg obožavanja, on ne prisvaja Božje mesto. Teško je poreći da Pavle ipak uči neku vrstu konačne podređenosti Sina Ocu (1. Korinćanima 15:28). Ako je tako, to je podređenost domostroja, a ne božanstva, gospodstva, a ne prirode.

“Iako je Hristos kao Božji Sin Bog ovaploćeni, to ne znači da Pavle umanjuje Isusovu čovečnost…” (Isto, 461; podvlačenje i uglaste zagrade u komentarima naše)

Za više o ovoj temi i o značenju 1. Korinćanima 15:28 preporučujemo ovaj članak.