Hristos: vrhovni Bog nad svima · Apologetizam by Sam Shamoun

Sledeći odlomak preuzet je iz monumentalnog dela pod naslovom The Incarnate Christ and His Critics: A Biblical Defense, autora Roberta M. Bowmana Jr. i J. Eda Komoszewskog, koje je 2024. objavio Kregel Academic, Grand Rapids, MI, Deo 3: Ime Isusovo: Isusova božanska imena, 24. Isus kao „Bog" u ostatku Novog zaveta, str. 444–448.

Po mojoj proceni, ovo je najbolje i najsveobuhvatnije izlaganje i odbrana biblijskog temelja za božanstvo Hrista. Svaki ozbiljan hrišćanin trinitarac koji proučava Sveto pismo, svaki apologeta i/ili teolog mora imati ovu knjigu u svojoj biblioteci. Sva isticanja su moja.

BOG NAD SVIMA (RIMLJANIMA 9:5)

Ako Rimljanima 9:5 naziva Isusa Bogom, onda je to najranije hrišćansko delo koje to čini. Za grčki tekst ne postoje značajne tekstualne varijante. Međutim, naučnici raspravljaju o tome kako stih treba interpunkcijski razdeliti (jer su najraniji rukopisi po pravilu sadržali malo ili nimalo interpunkcije, a u Rimljanima 9:5 nikakvu doslednu interpunkciju). Razmotrimo sledeća tri engleska prevoda, koja predstavljaju tri glavne mogućnosti za interpunkciju ovog stiha.4

. . . „Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ (NABRE)

„Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ (ESV)

. . . „Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ (NASB)

Ako stih razlomimo na redove i prevedemo ga reč po reč, redom, bez interpunkcije, to će nam pomoći da uočimo glavne mogućnosti:

(a) čiji [su] oci

(b) i od kojih [je] hristos po telu

(d) bog blagosloven u vekove amin

(1) Možemo staviti tačku na kraju reda (b), tako da redovi (c) i (d) čine zasebnu rečenicu, te stih onda Hrista ne naziva ni „nad svima" ni „Bogom", ovako (npr. CEV, GNT, NABRE, NEB/REB, RSV i, što ne iznenađuje, NWT):

Čiji [su] oci,

I od kojih [je] Hristos po telu.

Onaj koji je nad svima, Bog, [neka je] blagosloven doveka! Amin.

(2) Sva četiri reda možemo tretirati kao delove iste rečenice (koja u grčkom počinje u 3. stihu), pri čemu redovi (c) i (d) čine jednu jedinu klauzu. To bi značilo da stih kaže da je Hristos „Bog nad svima", ovako (npr. CSB, ESV, LEB, NET, NIV, NLT):

Čiji [su] oci,

I od kojih [je] Hristos po telu,

Koji je Bog nad svima, blagosloven doveka! Amin.

(3) Sva četiri reda možemo tretirati kao delove iste rečenice, pri čemu redovi (c) i (d) čine dve klauze koje opisuju Hrista. Ovakva interpunkcija stiha tretirala bi „koji je nad svima" i „Bog" kao dva odvojena opisa Hrista, ovako (npr. CEB, KJV, NASB, NJB, NKJV, NRSV):

Čiji su oci,

I od kojih je Hristos po telu,

Koji je nad svima, [i jeste] Bog, blagosloven doveka! Amin.

Neki ugledni naučnici, ponajpre Gordon Fee, brane prvo gledište, prema kojem Rimljanima 9:5 ne naziva Isusa Bogom.5 S druge strane, mnogi naučnici tvrde da Rimljanima 9:5 ipak naziva Hrista „Bogom". Jedni su skloni drugoj mogućnosti, „Bog nad svima", drugi trećoj mogućnosti, „koji je nad svima, Bog", a neki jednostavno tvrde da tekst naziva Hrista Bogom, ne opredeljujući se za jednu od tih mogućnosti nauštrb druge. Pošteno je reći da je u proteklih pola veka većina komentara i studija koje su o tom pitanju raspravljale u pojedinostima zaključila da Rimljanima 9:5 zaista naziva Hrista Bogom.6

Glavni prigovor razumevanju da Rimljanima 9:5 naziva Isusa Bogom jeste to što Pavle nigde drugde tako ne čini. Zaista, naučnici koji prigovaraju ovom tumačenju slažu se da bi ono bilo egzegetski najprirodniji, čak i uverljiv zaključak, da nije njihovog uverenja da Pavle nikada ne bi primenio naziv Bog na Isusa.7

Pretpostavka da Pavle nikada (drugde) nije nazvao Hrista Bogom netačna je ako je Pavle napisao poslanicu Titu i ako Titu 2:13 naziva Isusa Hrista „velikoga Boga i Spasa našega“. Naše sopstveno gledište jeste da Titu 2:13 zaista naziva Isusa Bogom, kao što ćemo pokazati kasnije u ovom poglavlju. Pavla takođe smatramo autorom Pastirskih poslanica, uključujući i Titu, nasuprot većini nejevanđeoske nauke.8 Međutim, čak i da Pavle nije bio autor te poslanice, njen autor bi očigledno bio teološki „pavlovski" i stoga malo verovatno da bi nazvao Isusa Bogom ako je to bilo protivno Pavlovoj teologiji. **Ista primedba važi ako se drži, kao što nam se čini vrlo verovatnim, da je Pavle imao nekoga ko je poslanicu pisao u njegovo ime, a čiji su se sopstveni prepoznatljivi rečnik i stil razlikovali od onih u drugim Pavlovim poslanicama.**9 Da je Pavle smatrao neprikladnim nazvati Isusa Bogom, ne bi odobrio niti prihvatio poslanicu koja upravo to čini.

S druge strane, zapravo nam i nije potrebno da pronađemo neki drugi tekst u kojem je Pavle nazvao Isusa Bogom da bismo bili opravdani u zaključku da je to učinio u Rimljanima 9:5. Svi se slažu da su novozavetni pisci naziv „Bog" za Isusa upotrebljavali štedljivo. Kao što ćemo videti, knjige Jevrejima i 2. Petrova nazivaju Isusa Bogom po jednom (Jevrejima 1:8; 2. Petrova 1:1). Čak i Jovanovi spisi nazivaju Isusa Bogom najviše četiri puta. Svaka takva referenca mora se procenjivati na osnovu sopstvenih zasluga, umesto da se pitanje unapred prejudicira insistiranjem da neki autor mora naziv „Bog" upotrebiti za Isusa više puta da bi se dokazi za bilo koju pojedinačnu referencu shvatili ozbiljno.

U ovom konkretnom slučaju, više linija dokaza stiče se u prilog zaključku da Rimljanima 9:5 naziva Isusa Bogom.

1. Reči „onaj koji je nad svima", gramatički gledano, najprirodnije se odnose na „Hrista" iz prethodnog dela stiha: „i od kojih je Hristos po telu, onaj koji je nad svima". Reči „koji je" ili „onaj koji je" (ho ōn) gramatički se slažu sa „Hristos" (ho Christos), navodeći čitaoca da „koji je nad svima" razume kao nastavak izjave o Hristu.

Tačno je da se ho ōn može upotrebiti za početak nove rečenice, bez upućivanja na nekoga ko je već pomenut, a takva upotreba javlja se dvaput u Jovanovim spisima (Jovan 3:31; 8:47). Međutim, u oba ta teksta stvar je gramatički nedvosmislena: nemoguće je ho ōn u bilo kojem od njih shvatiti kao upućivanje na nekoga ko je upravo pomenut. To očigledno nije slučaj u Rimljanima 9:5. Štaviše, nijedan od tih tekstova kod Jovana ne koristi ho ōn da bi uveo doksološku izjavu bilo koje vrste. Ti tekstovi, dakle, ne potkrepljuju uverljivost tumačenja ho ōn u Rimljanima 9:5 kao početka nove rečenice.

2. Pavlova formulacija u Rimljanima 9:5 blisko je paralelna sličnom izlivu hvale upućenom Ocu u jednoj drugoj Pavlovoj poslanici: „Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji je blagosloven vavijek, zna da ne lažem.“ (2. Korinćanima 11:31 NET). Ovo je jedino drugo mesto u Pavlovim poslanicama gde se koristi ho ōn****, i reč je o istoj vrsti izjave, koja se u velikoj meri služi istim rečima kao Rimljanima 9:5, „onaj koji je . . . blagosloven doveka" (ho ōn . . . eulogētos eis tous aiōnas). Ova upadljiva paralela snažno potvrđuje prirodno razumevanje da se ho ōn u Rimljanima 9:5 odnosi na svoj prirodni gramatički antecedent, a to je u ovom slučaju ho Christos.

3. Položaj reči „blagosloven" (eulogētos), koja u grčkom stoji iza reči za „Bog" (theos), naročito je jak dokaz da se cela izjava odnosi na Hrista. U biblijskim doksologijama koje stoje kao zasebne rečenice i koje koriste ovu reč, „blagosloven" (hebrejski barûk****, grčki eulogētos****) uvek prethodi božanskom imenu ili nazivu (Bog, YHWH itd.) u rečenici. Evo nekoliko tipičnih primera iz Septuaginte10 i Novog zaveta:

„Blagosloven da je Gospod“ . . . (Izlazak 18:10; Ruta 4:14; Psalmi 27:6 [28:6]; 30:22 [31:21]) „Blagosloven Gospod uvijek!“ (Psalam 88:53 [89:52])

„Da je blagosloven Gospod Bog Izrailjev“ . . . (1. Samuilova 25:32; Psalmi 40:14 [41:13]; 105:48 [106:48]; Luka 1:68)

„Blagosloven Bog“ . . . (Psalmi 65:20 [66:20]; 67:36 [68:35])

„Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista“ . . . (2. Korinćanima 1:3; Efescima 1:3; 1. Petrova 1:3).

Postoji preko šezdeset primera ove sintakse sa eulogētos u doksologijama grčke Biblije, i nijedan jasan izuzetak. Jedini sporan izuzetak jeste Psalam 67:19 LXX, koji odstupa od hebrejskog teksta i pritom udvostručuje reč za „blagosloven". Uporedimo sledeće prevode hebrejskog i grčkog teksta:

. . . „da ovdje nastavaš, Gospode Bože! Blagosloven Gospod svaki dan! Ako nas ko pretovara, Bog nam pomaže.“ . . . (Psalam 68:18b–19a ESV)

. . . „da ovdje nastavaš, Gospode Bože! Blagosloven Gospod svaki dan!“ . . . (Psalam 67:19b–20a LES)

U septuagintskom prevodu reč za „blagosloven" udvostručena je i javlja se u dvema nezavisnim klauzama: „Gospod Bog je blagosloven" (kyrios ho theos eulogētos), što se ne uklapa u uobičajeni obrazac, a zatim „Blagosloven je Gospod" (eulogētos kyrios), što se u obrazac uklapa. Kako god da se ova neobična nepravilnost objasni, Psalam 67:19–20 LXX svakako nije presedan za tumačenje jedne jedine upotrebe reči eulogētos u Rimljanima 9:5 kao odstupanja od uobičajenog obrasca. Nekadašnji Jehovin svedok, autor Greg Stafford, greši kada ovu anomaliju navodi kao pokazatelj „da je oba položaja prihvatljivo".11

Još jedan prigovor razumevanju da Rimljanima 9:5 naziva Isusa Bogom jeste da „slična Pavlova pripisivanja hvale uvek imaju Boga Oca za svoj predmet", uz navođenje triju Pavlovih tekstova koji koriste eulogētos (Rimljanima 1:25; 2. Korinćanima 11:31; Efescima 1:3; kojima možemo dodati i 2. Korinćanima 1:3).12 Međutim, četiri upotrebe jedne reči prosto nisu dovoljne da se na njima zasnuje uopštavanje o tome kako bi neki autor tu reč koristio ili ne bi koristio. To očigledno nije dovoljno podataka da bi se nadjačao dokaz o doslednom redu reči („Blagosloven Bog", a ne „Bog blagosloven") u doksologijama koje koriste tu istu reč, i to ne samo u dva takva teksta kod Pavla (2. Korinćanima 1:3; Efescima 1:3) nego i u više od šezdeset tekstova širom Starog i Novog zaveta. Ukazali bismo i na to da Pavle Hrista blisko povezuje sa Bogom u doksologiji drugačijeg oblika na kraju iste poslanice (Rimljanima 16:25–27), kao i na to da je Hristos jedina božanska ličnost koja se hvali ili slavi u nekoliko drugih doksologija u Novom zavetu (2. Timoteju 4:18; 2. Petrova 3:18; Otkrivenje 1:5b–6; 5:12).13 Stoga je sasvim moguće da je Pavle reč poput eulogētos primenio na Hrista u Rimljanima 9:5.

Moglo bi se reći još mnogo toga, ali gornja razmatranja dovoljna su da objasne zašto je većina hrišćana kroz istoriju razumela Rimljanima 9:5 kao stih koji Isusa naziva Bogom i zašto se s tim slaže jasna većina savremenih biblista koji o tom pitanju govore. Čak se i Bart Ehrman slaže, mada objašnjava da tekst naziva Isusa Bogom u smislu uzvišenog, anđeoskog bića.14 Ali to ne može da opstane, i to upravo iz onih razloga zbog kojih su se neki egzegete i većina kritičara pravovernog gledišta o Hristu toliko trudili da poreknu da Rimljanima 9:5 naziva Isusa Bogom. Šta god drugo da se kaže, jasno je da Pavle koristi jezik za koji bismo obično očekivali da ga pobožan Jevrejin objedinjeno upotrebi samo u odnosu na Boga Izrailja. Ako Pavle kaže da je Hristos „nad svima", „Bog" i „blagosloven doveka", i to sve u jednom dahu, onda očigledno govori o Hristu kao Bogu u najvišem smislu!

Rimljanima 9:5 utoliko je značajniji kada uzmemo u obzir da se javlja u najranijem hrišćanskom spisu koji Isusa naziva Bogom (datiranom u oko 57. godinu n. e., otprilike četvrt veka nakon Isusove smrti i vaskrsenja). Štaviše, u Rimljanima 9:5 vidimo tri od pet elemenata o kojima govorimo u ovoj knjizi, a koji se tiču božanstva Isusa: on prima božansku čast večne hvale; nosi božansko ime „Bog"; i deli Božje sedište, zauzimajući najviši položaj vladavine nad svim stvorenjem.

4. Četvrta mogućnost, u kojoj se Hristos naziva „onaj koji je nad svima", ali ne i „Bog", ne zastupa se ni u jednom od većih prevoda i ima malo branilaca. Postoji i nekoliko drugih teorija još manjeg značaja, a sve su vođene pretpostavkom da Pavle Hrista ne bi nazvao „Bogom".

5. Fee, Pauline Christology, 272–77; vidi i Colin G. Kruse, Paul’s Letter to the Romans, PNTC (Grand Rapids: Eerdmans, 2012), 373–74.

6. Bruce M. Metzger, „The Punctuation of Romans 9:5", u Christ and Spirit in the New Testament: Essays in Honour of Charles Francis Digby Moule, ur. Barnabas Lindars i Stephen S. Smalley (Cambridge: Cambridge University Press, 1973), 95–112; Harris, Jesus as God, 143–72, u prilog mogućnosti (3); Hans-Christian Kammler, „Die Prädikation Jesu Christi als ‘Gott’ und die paulinische Christologie: Erwägungen zur Exegese von Röm 9,5b", ZNW 94 (2003): 164–80; George Carraway, Christ Is God Over All: Romans 9:5 in the Context of Romans 9–11, LNTS 489 (London: Bloomsbury T&T Clark, 2013), u prilog mogućnosti (2); Moo, Letter to the Romans, 586–88, u prilog mogućnosti (2).

7. Npr. Fee, Pauline Christology, 273.

8. Vidi gore, str. 128, nap. 12.

9. Tako, na primer, Ben Witherington III, Letters and Homilies for Hellenized Christians, Volume I: A Socio-Rhetorical Commentary on Titus, 1–2 Timothy and 1–3 John (Downers Grove, IL: IVP Academic, 2006), 54–62, koji je, zajedno s drugima, predložio Luku kao Pavlovog književnog saradnika.

10. Reference iz Psalama ovde se navode prvo prema LXX, a zatim, u uglastim zagradama, prema engleskoj Bibliji.

11. Stafford, Jehovah’s Witnesses Defended, 2. izd., 150.

12. Kruse, Paul’s Letter to the Romans, 373.

13. Vidi gore, str. 127–31.

14. Ehrman, How Jesus Became God, 267–68. Nažalost, Chris Tilling, izvrstan poznavalac Pavla, u knjizi-odgovoru Ehrmanu olako odbacuje Rimljanima 9:5 kao izraz božanstva Hrista: Chris Tilling, „Misreading Paul’s Christology: Problems with Ehrman’s Exegesis", u How God Became Jesus, Michael Bird i dr., 144–45.

Dodatna literatura

Isus koji je nad svima, Bog blagosloven doveka! (Rimljanima 9:5) [1. deo], [2. deo]