Granvil Šarp i božanstvo Hrista

U ovom kratkom tekstu pokazaću kako jedno pravilo novozavetne grčke gramatike, koje se tiče upotrebe grčkog određenog člana, utiče na tumačenje pojedinih odlomaka u vezi sa tim da se Isus poistovećuje sa Bogom. To pravilo se obično naziva prvo pravilo Granvila Šarpa.

Prvo pravilo Granvila Šarpa kaže da, kada su dve lične imenske reči u jednini — bilo imenice, pridevi ili participi — koje su istog roda, broja i padeža i koje nisu vlastita imena, povezane grčkim veznikom kai („i“), pri čemu samo prva od njih ima određeni član ispred sebe, tada obe upućuju na istu osobu ili biće.

Evo dva odlomka u kojima se ovo pravilo može uočiti i koji jasno poistovećuju Isusa Hrista sa svemogućim Bogom u telu:

„„Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista,“ (TOU megalou Theou KAI Soteros hemon, ‘Iesou Christou), „Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima.““ Titu 2:13-14

Napomena koju daje prevod NET posebno je značajna:

tn Izrazi „Bog i Spasitelj“ oba upućuju na istu osobu, Isusa Hrista. Ovo je jedna od najjasnijih izjava u Novom zavetu o božanstvu Hrista. Konstrukcija u grčkom poznata je kao Granvil Šarpovo pravilo, nazvano po engleskom filantropu i lingvisti koji ju je prvi jasno formulisao 1798. godine. Šarp je ukazao na to da u konstrukciji član-imenica-καί-imenica (gde καί [kai] = „i“), kada su obe imenice u jednini, lične i zajedničke (tj. nisu vlastita imena), one uvek imaju isti referent. Ilustracije poput „prijatelj i brat“, „Bog i Otac“ itd. obiluju u Novom zavetu i potvrđuju Šarpovu tvrdnju. Jedino je pitanje da li se izrazi kao što su „Bog“ i „Spasitelj“ mogu smatrati zajedničkim imenicama nasuprot vlastitim imenima. Šarp i drugi koji su ga sledili (kao što je T. F. Midlton u svom majstorskom delu The Doctrine of the Greek Article) pokazali su da je vlastito ime u grčkom ono koje se ne može staviti u množinu. Budući da se i „Bog“ (θεός, theos) i „spasitelj“ (σωτήρ, sōtēr) povremeno javljaju u množini, oni ne predstavljaju vlastita imena i stoga se uklapaju u Šarpovo pravilo. Iako se već 200 godina pokušava osporiti Šarpovo pravilo, svi pokušaji su bili uzaludni. Kada se sva prašina slegla, Šarpovo pravilo ostalo je potvrđeno. Za više informacija o Šarpovom pravilu vidi ExSyn 270-78, naročito 276. Vidi takođe 2. Petrova 1:1 i Judina 4. (NET Bible)

„„Simon Petar, sluga i apostol Isusa Hrista, onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista:“ (TOU Theou hemon KAI Soteros, ‘Iesou Christou):“ 2. Petrova 1:1

Još jednom, evo šta kaže NET Bible:

tn Izrazi „Bog i Spasitelj“ oba upućuju na istu osobu, Isusa Hrista. Ovo je jedna od najjasnijih izjava u Novom zavetu o božanstvu Hrista. Konstrukcija u grčkom poznata je kao Granvil Šarpovo pravilo, nazvano po engleskom filantropu i lingvisti koji ju je prvi jasno formulisao 1798. godine. Šarp je ukazao na to da u konstrukciji član-imenica-καί-imenica (gde καί [kai] = „i“), kada su obe imenice u jednini, lične i zajedničke (tj. nisu vlastita imena), one uvek imaju isti referent. Ilustracije poput „prijatelj i brat“, „Bog i Otac“ itd. obiluju u Novom zavetu i potvrđuju Šarpovu tvrdnju. Štaviše, ta konstrukcija se javlja i na drugim mestima u 2. Petrovoj, što snažno ukazuje na to da je piščev idiom bio isti kao i kod ostalih novozavetnih pisaca (up., npr., 1:11 [„Gospod i Spasitelj“], 2:20 [„Gospod i Spasitelj“]). Jedino je pitanje da li se izrazi kao što su „Bog“ i „Spasitelj“ mogu smatrati zajedničkim imenicama nasuprot vlastitim imenima. Šarp i drugi koji su ga sledili (kao što je T. F. Midlton u svom majstorskom delu The Doctrine of the Greek Article) pokazali su da je vlastito ime u grčkom ono koje se ne može staviti u množinu. Budući da se i „Bog“ (θεός, theos) i „spasitelj“ (σωτήρ, sōtēr) povremeno javljaju u množini, oni ne predstavljaju vlastita imena i stoga se uklapaju u Šarpovo pravilo. Iako se već 200 godina pokušava osporiti Šarpovo pravilo, svi pokušaji su bili uzaludni. Kada se sva prašina slegla, Šarpovo pravilo ostalo je potvrđeno. Za više informacija o primeni Šarpovog pravila na 2. Petrova 1:1 vidi ExSyn 272, 276-77, 290. Vidi takođe Titu 2:13 i Judina 4. (NET Bible)

Zapazite takođe šta sledeći evangelikalni naučnici kažu u vezi sa prethodnim novozavetnim odlomcima:

Oba ova teksta koriste konstrukciju koja odgovara sledećem obrascu:

Član + imenica + kai + imenica Bog i Spasitelj

Najprirodniji način razumevanja ove konstrukcije jeste da obe imenice upućuju na istu osobu. (U ovoj konstrukciji nije važno da li izraz sadrži zamenicu, niti gde se zamenica pojavljuje.) Kada se ova konstrukcija javlja u starogrčkom sa ličnim imenicama u jednini koje nisu vlastita imena (to jest, sa imenicama kao što su otac, gospod, car, a ne Isus, Petar ili Pavle), te dve imenice po pravilu upućuju na istu osobu. Prvi pisac koji je ovu konstrukciju analizirao na formalan način učinio je to krajem osamnaestog veka. Bio je to engleski hrišćanin i abolicionista po imenu Granvil Šarp; iz tog razloga se analiza ove konstrukcije obično naziva Šarpovo pravilo.

Novi zavet sadrži obilje primera koji podupiru Šarpovo pravilo. Pavlove poslanice, na primer, govore o „našem Bogu i Ocu“ (npr. Galatima 1:4; Filipljanima 4:20; 1. Solunjanima 1:3; 3:11, 13) i o „Bogu i Ocu“ (Rimljanima 15:6; 1. Korinćanima 15:24), pri čemu oba naslova, Bog i Otac, zasigurno upućuju na jednu osobu. Postoji još mnogo primera, od kojih mnogi nemaju gotovo nikakav bogoslovski značaj (vidi tabelu o Šarpovom pravilu).

PRIMERI ŠARPOVOG PRAVILA

Marko 6:3 „drvodjelja, sin Marijin, a brat Jakovljev“

Luka 20:37 „Gospoda Bogom Avraamovim i Bogom Isakovim i Bogom Jakovljevim“

Jovan 20:17 „Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu“

Dela apostolska 3:14 „Sveca i Pravednika“

Efescima 6:21 „Tihik, ljubljeni brat i vjerni služitelj u Gospodu“

Kološanima 4:7 „Tihik, ljubljeni brat i vjerni služitelj i saradnik u Gospodu“

1. Solunjanima 3:2 „Timoteja, brata našega i služitelja Božijega“

2. Timoteju 6:15 „Car careva i Gospodar gospodara“

Filimonu 1:1 „ljubljenome i saradniku našem“

Jevrejima 3:1 „Poslanika i Prvosveštenika vjere naše koju ispovjedamo, Isusa Hrista“

Jevrejima 12:2 „Načelnika i Savršitelja vjere“

Jakovljeva 3:9 „Boga i Oca“

1. Petrova 2:25 „Pastiru i Episkopu duša vaših“

2. Petrova 5:1 „saprezviter i svjedok Hristovih stradanja“

Otkrivenje 1:6 „Bogu i Ocu svojemu“

Otkrivenje 1:9 „Jovan, brat vaš i zajedničar“

Galatima 1:4; Filipljanima 4:20; 1. Solunjanima 1:3; 3:11, 13 „Boga i Oca našega“

Rimljanima 15:6; 1. Korinćanima 15:24; 2. Korinćanima 1:3a „Boga i Oca“ (takođe Efescima 1:3; 5:20; Jakovljeva 1:27; 1. Petrova 1:3)

2. Korinćanima 1:3b „Otac milosrđa i Bog svake utjehe“

3. Petrova 1:11; 2:20; 3:18 „Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista“

4. Petrova 3:2 „Gospoda i Spasa“

Judina 4 „jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.“

Dokazi da Titu 2:13 i 2. Petrova 1:1 nazivaju Isusa Bogom sežu dalje od Šarpovog pravila. 48 U Poslanici Titu izraz „naš Spasitelj“ (soteros hemon) javlja se šest puta. U pet od tih šest pojavljivanja član „taj“ (tou) neposredno prethodi izrazu „naš Spasitelj“ (1:3, 4; 2:10; 3:4, 6); jedini izuzetak je Titu 2:13. Očigledno i jedino dobro objašnjenje ovog odstupanja jeste to da je izraz „naš Spasitelj“ upravljan istim članom koji upravlja i izrazom „veliki Bog“.

Još jedan dokaz u kontekstu Titu 2:13 jeste Pavlova upotreba reči epiphaneia („pojava“ [NRSV], „javljanje“ [NASB]), od koje je izvedena reč epifanija. U Bibliji se ova reč javlja samo u Pavlovim spisima, uglavnom u pastirskim poslanicama (2. Solunjanima 2:8; 1. Timoteju 6:14; 2. Timoteju 1:10; 4:1, 8; Titu 2:13), i uvek se odnosi na pojavu ili javljanje Isusa Hrista, osim ako je Titu 2:13 jedini izuzetak. Bliska paralela između Titu 2:13 i 2. Timoteju 1:10 („javljanjem Spasitelja našega Isusa Hrista“) delotvorno isključuje mogućnost da je Titu 2:13 izuzetak. Stoga, kada Pavle kaže da hrišćani iščekuju „javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista“ (Titu 2:13 NASB), možemo biti sigurni da će onaj koji će se „javiti“ zaista biti Isus Hristos.

Drugačije razumevanje Titu 2:13, koje je nedavno branio evangelikalni proučavalac Pavla Gordon Fi, zaslužuje izvesnu pažnju. Fi se slaže da se Šarpovo pravilo primenjuje na Titu 2:13, tako da izraz „naš veliki Bog i Spasitelj“ upućuje na jednu božansku osobu. On, međutim, tvrdi da je osoba nazvana „naš veliki Bog i Spasitelj“ Otac, a ne Hristos. Po njegovom shvatanju, Isus Hristos je nazvan „slavom našeg velikog Boga i Spasitelja“. Drugim rečima, on razume Pavla tako da kaže da hrišćani „iščekuju blaženu nadu i pojavu slave našeg velikog Boga i Spasitelja, [a ta slava je] Isus Hristos“.

Ako je Fi u pravu, ono što Pavle kaže o Isusu Hristu i dalje podrazumeva njegovo božanstvo, budući da bi time tvrdio da će vrhunsko, konačno otkrivenje Božije slave biti javljanje Isusa Hrista pri njegovom drugom dolasku. Postoje, međutim, snažni razlozi da se Fijevo tumačenje ospori. Svi njegovi argumenti u prilog tom stanovištu svode se na tvrdnju da bi bilo neskladno sa Pavlovim načinom izražavanja da on Isusa nazove „Bogom“. Ipak, jasno je da Pavle u Poslanici Titu odstupa od svoje uobičajene terminologije za Isusa, budući da u toj poslanici jedinoj nijednom ne naziva Isusa „Gospodom“ (kurios), a najmanje dvaput ga naziva „Spasiteljem“ (soter, Titu 1:4; 3:6), izrazom koji retko koristi za Isusa. Marej Haris s pravom upozorava na „stalno prisutnu opasnost u književnom istraživanju da se piščeva ‘uobičajena upotreba’ učini toliko normativnom da mu se uskrati pravo da stvori izuzetak koji potvrđuje pravilo“.

Najmanje osam činilaca zajedno pruža snažnu potporu shvatanju da „Isus Hristos“ određuje „našeg velikog Boga i Spasitelja“, a ne „slavu“, u Titu 2:13.

1. „Naš veliki Bog i Spasitelj“ neposredno se nalazi uz „Isusa Hrista“.

2. Bilo bi čudno govoriti o javljanju Božije slave, a ne misliti da je onaj koji se javlja Bog.

3. Pavle nikada ne naziva Isusa Božijom „slavom“ (mada mu se 2. Korinćanima 4:4, 6 približava).

4. Pod inače jednakim okolnostima, lična oznaka kao što je „naš veliki Bog i Spasitelj“ pre će biti poistovećena sa osobom („Isus Hristos“) nego sa apstrakcijom („slava“).

5. Na drugim mestima u pastirskim poslanicama (1. i 2. Timoteju, Titu), kad god Pavle koristi reč epiphaneia („pojava“ ili „javljanje“), ona se odnosi na javljanje Isusa Hrista (1. Timoteju 6:14; 2. Timoteju 1:10; 4:1, 8), a ne na neko apstraktno svojstvo povezano sa Bogom ili Hristom.

6. U čak dvanaest od osamnaest mesta u svojim poslanicama na kojima Pavle koristi izraz „slava“ u genitivu (tes doxes), on verovatno funkcioniše kao opisni determinator prethodne imenice (Rimljanima 8:21; 9:23; 1. Korinćanima 2:8; 2. Korinćanima 4:4; Efescima 1:17, 18; 3:16; Filipljanima 3:21; Kološanima 1:11, 27; 1. Timoteju 1:11; Titu 2:13). Engleski prevodi ovu upotrebu često izražavaju prevodom „slavni“ (vidi naročito NET i NIV). Stoga bi se Titu 2:13 možda bolje prevelo kao „blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista“ (vidi, npr., NKJV, NIV, NET).

7. Pavle odmah nakon pominjanja Isusa Hrista govori o onome što je on učinio za naše spasenje (Titu 2:14), potvrđujući da je u ovom kontekstu Isus Hristos „naš Spasitelj“.

8. Obrazac Pavlovih pominjanja „našeg Spasitelja“ u Poslanici Titu — tri pominjanja „Boga, našeg Spasitelja“, od kojih svako prati pominjanje Isusa Hrista kao „našeg Spasitelja“ (1:3, 4; 2:10, 13; 3:4, 6) — biva narušen ako se 2:13 ne odnosi na Isusa Hrista kao Spasitelja.

Sličan tekst — i to onaj kod koga su egzegetska pitanja daleko jednostavnija — jeste 2. Petrova 1:1, koja govori o „našem Bogu i Spasitelju Isusu Hristu“. Neki tvrde da ovaj tekst ne može nazvati Isusa „Bogom“ zato što se „Bog“ jasno razlikuje od „Isusa, Gospoda našeg“ već u sledećem stihu (st. 2). Ovaj prigovor, međutim, pretpostavlja da Novi zavet ne može istovremeno tvrditi i da je Isus Bog i da je različit od Boga. Naprotiv, u najmanje četiri druga novozavetna teksta nalazimo takve navodno „protivrečne“ tvrdnje jednu pored druge (Jovan 1:1, 18; 20:17, 28, 31; Jevrejima 1:8-9). Umesto da pogrešno prevodimo tekstove kako bi nam delovali neproblematično, trebalo bi da razmotrimo mogućnost da nam ovi tekstovi otkrivaju paradoksalnu istinu o samoj prirodi Boga.

Dok čitamo dalje 2. Petrovu, nalazimo još nekoliko pominjanja Isusa Hrista koja veoma blisko odgovaraju formulaciji prvog stiha (vidi tabelu ispod).

Gotovo svi priznaju da je „Gospod“ u tim tekstovima ista osoba koja je i „Spasitelj“, naime Isus Hristos; za to razumevanje ne moramo iznositi nikakav argument ni odbranu. Ipak, u najmanje dva, a možda i tri od tih tekstova, jedina razlika između tih opisa Hrista i onog u 2. Petrovoj 1:1 jeste upotreba reči kuriou („Gospod“) umesto theou („Bog“). Budući da su i Gospod i Bog bili uobičajeni naslovi božanstva kako u biblijskoj upotrebi tako i u širem kulturnom okruženju, teško je videti ijedan uverljiv razlog da se porekne da je Isus u 2. Petrovoj 1:1 nazvan Bogom. Kao što Ričard Bokam ističe u svom komentaru na 2. Petrovu: „Nema razloga zašto se ne bi koristile varijacije ustaljene formule.“

Poslanica 2. Petrova, dakle, počinje potvrdom da je Isus Hristos „naš Bog i Spasitelj“. Ona se, prikladno, završava doksologijom hvale Isusu Hristu: „„No uzrastajte u blagodati i u poznanju Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista. Njemu slava i sada i u Dan vječni. Amin.““ (2. Petrova 3:18). Verbalne paralele u tim početnim i završnim stihovima između „našeg Boga i Spasitelja Isusa Hrista“ i „našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista“, kao i završna doksologija koja večnu slavu upućuje Isusu Hristu, zapanjujuće su jasne potvrde da je Isus Hristos zaista naš Gospod i naš Bog. Prepoznati to nije tek akademska vežba; to je poziv da rastemo u svom odnosu sa Isusom Hristom i da počnemo živeti tako da ga slavimo doveka. (Robert Bouman i Dž. Ed Komoševski, Putting Jesus in His Place: The Case for the Deity of Christ [Kregel Inc., Grand Rapids, MI 2007], str. 151-156)

Kao što su prethodni autori istakli, u Petrovoj nadahnutoj poslanici nalaze se još četiri slučaja Šarpovog pravila, za koje niko ne bi poricao da se jasno odnose na Hrista:

„„Jer će vam se tako izobilno dati ulazak u vječno Carstvo Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista.“ (TOU Kyriou hemon KAI Soteros, ‘Iesou Christou).“ 2. Petrova 1:11

„„Jer ako oni koji pobjegnu od nečistota svijeta poznanjem Gospoda i Spasa Isusa Hrista“ (TOU Kyriou KAI Soteros, ‘Iesou Christou), „opet se u njih zapletu i budu nadvladani, biva im potonje gore od prvoga““ 2. Petrova 2:20

„„Da se sjetite riječi koje su ranije kazali sveti proroci, i zapovijesti apostola vaših od Gospoda i Spasa,“ (TOU Kyriou KAI Soteros),“ 2. Petrova 3:2

„„No uzrastajte u blagodati i u poznanju Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista.“ (TOU Kyriou hemon KAI Soteros, ‘Iesou Christou). „Njemu slava i sada i u Dan vječni. Amin.““ 2. Petrova 3:18

Stoga je razumno izvesno da Titu 2:13 i 2. Petrova 1:1 jasno opisuju Isusa kao Boga, štaviše kao velikog Boga i Spasitelja svih nas.

Sledeći članci o pravilu Granvila Šarpa predstavljaju neizostavno štivo:

Granville Sharp’s Rule – Alpha and Omega Ministries

Sharps Rule

Sharp Redivivus? – A Reexamination of the Granville Sharp Rule

DALJE ČITANJE

Isus Hristos: Veliki Bog Jehova je došao!