Filonov i Jovanov Logos
Sledeći odlomak preuzet je iz knjige Majkla F. Berda (Michael F. Bird) Jesus Among the Gods: Early Christology in the Greco-Roman World, koju je 2022. objavio Baylor University Press, Waco, TX], str. 164-170. Odlomak je iz odeljka II. Isus i posredničke figure, 4. Isus i „oni između“: Poređenje ranih hristologija i posredničkih figura. Sve isticanje je moje.
Što se tiče sličnosti između Filonovog i Jovanovog Logosa, možemo reći sledeće:
(a) Večan i preegzistentan. Logos je savečan sa Bogom i postoji pre stvorenog poretka. Filon to jasno iznosi kada kaže da Logos učestvuje u Božjoj besmrtnosti i večnosti (Conf. 41). Jovan na više mesta naglašava preegzistenciju time što Logosa smešta uz Boga u početku (Jovan 1:1-2), pri čemu Isus deli Božje sopstveno ime i samopostojanje (Jovan 5:26; 8:58) i poseduje slavu pre stvaranja sveta (Jovan 17:4 [sic]).
(b) Pojačana bliskost. Logos je blizak Bogu na način na koji nijedna druga posrednička figura nikada nije opisana. Filon je izjavio da je Logos božanski lik i stoga onaj najbliži Bogu, bez ijedne figure koja bi stajala između njih (Fug. 101), što odgovara Jovanovoj primedbi da je Reč bila sa/ka Bogu, bez ičega između ili pored (Jovan 1:1, 18).
(c) Bog i sa Bogom. Logos je deo božanske izvršne vlasti, a ipak se razlikuje od Boga. Oba Logosa poistovećuju se sa Bogom i sa Božjim delovanjem, a ipak nikada ne deluju nezavisno od Boga i ne narušavaju Božje jedinstvo i jednost. Filon je izjavio da postoji „jedan istinski Bog“, a Logos može da se pojavi na njegovom mestu jer se naziv „Bog“ daje njegovoj „vrhovnoj Reči“ (Somn. 1.229-30). Filon tvrdi da „Bog“ i „Gospod“ koga je Avraham video kod Mamvrije (Postanje 18:1) nije bio niko drugi do „Sveti Logos“ (Abr. 70-71; Mut****. 16-17). To odgovara primedbi jovanovskog Isusa da je Avraham imao viđenje njegovog dana, pa čak i njega samog, upravo zato što je Isus onaj „Ja jesam“ koji je postojao pre Avrahama (Jovan 8:56-58). Jovan tako tvrdi da je Avraham susreo nebesko biće, božanski Logos, koga je i Mojsije susreo kao nebesku figuru koja nosi božansko ime i sa kojim se Isus poistovećuje.127 Filon takođe kaže da Mojsije Logosa naziva „Bogom“ kao božansku Stvaralačku silu (Fug. 97; QE 2.62,68), pa ga čak označava i kao „drugog Boga“ (****QG 2.62). Jovan Logosa označava kao „Boga“ u snažnom smislu i taj naziv pripisuje i vaskrslom Isusu (Jovan 1:1; 20:28). Zapravo, Tomino pripisivanje naziva „Gospod“ i „Bog“ vaskrslom Isusu paralelno je Filonovoj podeli Logosa na dva dela, na stvaralačku (Bog) i vladalačku silu (Gospod) unutar jednog istinskog Boga (Fug. 95; 103; up. QG 2.16; QE 2.62, 68; Abr. 121; Mos. 2.99-100; Her. 165-66). I Justin poistovećuje Logosa sa „drugim Bogom i Gospodom pod Tvorcem svih stvari“ (Dial. 56.4), a ni Origenu nije neprijatno da Isusa opiše kao „drugog Boga“, premda to ograđuje (Cels. 5.39; 6.61; 7.57). Filon, Jovan, Justin i Origen svi snažno veruju u jednog Boga i drže da Logos nije nezavisno božanstvo; ipak, oni se muče oko pojmovne jasnoće u pogledu toga kako tačno objasniti da je Logos suštinski unutar Božjeg bića, a istovremeno funkcionalno različit i izveden.
(d) Demijurg. Logos je Božje oruđe stvaranja. I Filon i Jovan Boga poistovećuju sa Tvorcem, a ipak se čin stvaranja preduzima kroz Logosa, iako nijedan od njih na Logosa ne primenjuje izraz demiourgos (Sacr. 8; Cher****. 127; Fug****. 95, 97; Opif****. 20; 24; Migr****. 6; QE 2.68; Leg****. all****. 3.96; Her****. 119; Spec****. leg****. 1.81). Jovan je jasan da Bog kroz Logosa stvara „Sve“ i da ništa nije nastalo „bez njega“ (Jovan 1:3). Taj jovanovski jezik značio je veoma različite stvari, kao što pokazuju rasprave između protoortodoksnih i gnostika. Za prve je to značilo da Logos nije deo stvorenja i da nije običan posrednik, dok je za druge Logos u najboljem slučaju bio staratelj plerome.
(e) Svetlost i život. Božje stvaralačko delo kroz Logosa obiluje životom i svetlošću. Filon to i kaže u svom pripovedanju priče o stvaranju (Opif. 24, 30, 33). Jovanov Logos je nosilac života i svetlosti za sve ljude (Jovan 1:4) i tako Jovan Logosa povezuje sa Božjom ulogom davaoca života i otkrivaoca u stvaranju.128
(f) Usinovljenje. Logos ljude čini decom Božjom. Filon Logosa prepoznaje kao posrednika usinovljenja, jer iako nisu svi dovoljno poučeni da bi se smatrali „sinovi Gospoda Boga svojega“ (Ponovljeni zakoni 14:1), on ipak tvrdi da svako ko je voljan da odbaci politeizam i zadovoljstva može zauzeti svoje mesto pod „Božjim prvorođenim, Rečju … Jer ako još nismo postali dostojni da budemo smatrani sinovima Božjim, ipak možemo biti sinovi njegovog nevidljivog lika, presvete Reči“ (Conf. 146-47). Jovan je analogan u svojoj tvrdnji da primanje Reči, verovanje u njega, daje moć da se postane deca Božja, rođena od Boga a ne ljudskim rađanjem (Jovan 1:12-13).
(g) Logos sa ljudskim bićima i u njima. Logos čini nebeski praobrazac ljudskog postojanja. Povodom Postanja 1:27, „stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga“, Filon u zamenici množine „nas“ ne prepoznaje anđeoski sabor, već Boga i njegov Logos. On tvrdi: „ništa smrtno ne može biti načinjeno po liku Svevišnjeg i Oca svemira već samo po liku drugog Boga, koji je njegov Logos“ (QG 2.62). Ljudi su stvoreni po praobrazačkom pečatu, koji odgovara božanskom liku, a to je Reč Božja (Opif. 24-25; Conf. 147; Leg. all. 3.96; QG 1.4). Logos je, dakle, praobrazac čovečanstva, sa nazivima „čovek po liku Božjem“ (Conf. 146) i „istinski čovek“ (Somn. 1.215). Filon iznosi zanimljivo alegorijsko tumačenje Levitske 16:17, gde prvosveštenik koji prinosi žrtve „nije čovek, već reč Božja“ (Fug. 108). Jovanovo svedočanstvo je daleko snažnije od ovoga, jer Reč postaje telo i poistovećuje se sa ljudskim životom čoveka Isusa iz Nazareta (Jovan 1:14).
(h) Isključivi posrednik. Filon veruje da Logos ispunjava ulogu poput Mojsijeve u Ponovljenim zakonima 5:5 (LXX): „Ja tada stajah između Gospoda i vas“. Logos je „vrhovni glasnik“ koji „kao molitelj moli Besmrtnoga za napaćenu smrtnost i deluje kao poslanik Vladara podanicima“ (Her. 205-6). Povodom Izlaska 23:20-21, anđeo koga Bog šalje pred Jevreje jeste Logos koji je „sudija i posrednik“ (QE 2.13) ili „posrednik i arbitar“ (QE 2.68). Logos je takođe „tumač i prorok“ božanske volje (Deus 138). Božja transcendentnost je takva da niko ne može videti Boga u njegovoj suštini, već samo njegovu Reč koju on šalje, „anđela svoga Logosa“ (Somn. 1.65-69, 239). Tome odgovara snažno naglašavanje Logosa kao isključivog otkrivenja Boga (Somn. 1.18; 3.13; 8.19; 14.7-9; 16.3; 17.24) i kao posebnog posrednika (Somn. 1.51; 14.6; 15.5), što je paralelno sličnim jovanovskim tvrdnjama (Jovan 1:18; 3:13; 14:6; 17:3).
(i) Filon i hrišćanska tradicija. Filon Logos opisuje izrazima koji su kasnije bili u opticaju u hrišćanskim krugovima (naročito Conf. 146). Označavanje Logosa kao „sina Božjeg“ stapa se sa ranohrišćanskom tradicijom, što je posebno izraženo kod Jovana, gde je Isus Sin Božji par excellence, sa mesijanskim pozivom i jedinstvenim sinovljevskim odnosom prema Bogu Ocu. Isto tako, njegovo označavanje Logosa kao „prvorođenog“ odgovara Kološanima 1:15, što je u drugom veku često spajano sa jovanovskim hristološkim diskursom. Čak su se i nazivi „Početak“ i „ime Božje“ pojavljivali u gnostičkim i protoortodoksnim pripovestima o Isusu. Uz to, bilo je veoma uobičajeno među raznovrsnim autorima da Logos opisuju kao anđela, kao što Filon to čini na više mesta. Filon u svom Logosu anticipira mnoge hristološke nazive koji će se koristiti u apostolskoj i posleapostolskoj hristologiji, i nagoveštava platonističke mogućnosti koje se pojavljuju kada se Logos postavi kao glavni akter u hijerarhiji podređenih sila, gde je Bog vrhovan, ali držan na odstojanju od stvorenja.
Filonov i Jovanov Logos presecaju se najoštrije u tački postuliranja vrhovnog kosmološkog i posredničkog činioca koji prolazi kroz opšte i pojedinačno u stvaranju i otkrivenju.130 Oni pokazuju kako su se filozofske tradicije mogle preispitivati i primenjivati na biblijsku egzegezu tako da se ubedljivo objasni Božje kretanje ka svetu bez odricanja od božanske transcendentnosti. Obojica izlažu Božje otkrivenje u njegovom stvorenju sa ciljem da se kroz Logos dosegne istinsko poznanje Božjeg bića.131
Ipak, uprkos svim brojnim sličnostima između Filona i Jovana u pogledu Logosa, upravo razlike ostaju upadljive.
(a) Bog, Logos i stvaranje. Jednostavno rečeno, Filonov Logos objašnjava stvaranje, dok Jovanov Logos objašnjava Boga.132 Za razliku od Filona, Jovanov Logos nije božanski oblik, um, praobrazac ili otisak utisnut u stvorenje i stvorenja; on, naprotiv, suštinski pripada jednome Bogu i poslat je u stvorenje. Filon kroz Logos razdvaja nevidljivi i vidljivi svet, dok ih Jovan u Logosu sjedinjuje. Filonov Logos je utisnut u fizički svet, dok Jovanov Logos ulazi u fizički svet i Spasitelj je sveta. Filonov Logos rađa kosmos i druge sile, kao i neki gnostički Logosi. Ali u jovanovskom i protoortodoksnom diskursu Logos ne proizvodi ništa; umesto toga, Logos se obraća kosmosu, a ne izražava se unutar njega.133
(b) Odnos prema Bogu. Filonov Logos je blizak Bogu, blizak koliko ijedan entitet može biti, negde između božanske ipostasi i arhanđela. Logos čini Božju stvaralačku i vladalačku silu na nebesima u čemu postoji jednakost sa Bogom (Her. 166), a nijedno drugo biće ne može biti jednako u časti sa Bogom (Conf. 170). Slično tome, Jovan naglašava ravnopravnost Logosa sa Bogom kao sutvorca i Isusovu sopstvenu jednost i jednakost sa Bogom (Jovan 5:18; 10:30). Pa ipak, iako i Filon i Jovan Logosu pripisuju izvestan smisao podređenosti (QG 2.62; Jovan 14:28), Filonova podređenost počiva na kosmičkoj platonističkoj hijerarhiji, dok je podređenost jovanovskog Isusa ukorenjena u njegovoj mesijanskoj poslušnosti Očevoj iskupiteljskoj volji. Uz to, iako i Filon i Jovan Logos nazivaju „Bogom“, Jovanovom Logosu u prologu i Isusu u pripovesti pripisuje se više obeležja božanske vrhovne vlasti, ne najmanje u primanju obožavanja i u božanskim prerogativima u spasenju i sudu.131
(c) Posredovanje bez učestvovanja. Filonov Logos se izričito opisuje kao „posrednik“, čak i kao kosmički sveštenik, jer nije ni „nestvoren“ kao Bog niti „stvoren“ kao čovečanstvo (Her. 206; Fug****. 101; Somn****. 1.215; QE 2.13, 68). On zaista postoji između obe vrste bića i deluje između dva poretka. Nasuprot tome, Jovanov Logos učestvuje u Božjoj božanskosti i u obliku i telu čovečanstva. Jovanovski Logos je posrednik i sveštenik upravo zato što učestvuje u Božjem biću i u ljudskoj prirodi. Filonov Logos bi se možda bolje razumeo kao šifra ili provodnik između noumenalnog i fenomenalnog horizonta, nego kao stvarni posrednik.135
(d) Ovaploćenje. Filon Logos smatra praobrascem čovečanstva, ponekad božanskom personifikacijom, inače vrhovnom anđeoskom figurom, ali ovde ništa nije analogno ovaploćenju niti mu je čak naklonjeno. Zapravo, Filon naglašava upravo suprotno: „Neka niko ne predstavlja [božansku] sličnost kao sličnost telesnom obliku; jer niti je Bog u ljudskom obliku, niti je ljudsko telo bogoliko“ (****Opif. 69). Ako to nije dovoljno, u pogledu Kaligulinih božanskih pretenzija na božanstvo, on optužuje: „Pre bi se Bog mogao promeniti u čoveka nego čovek u boga“ (Legat. 118). Na drugom mestu kaže da je „proglasiti stvoreno nestvorenim, smrtno besmrtnim, propadljivo nepropadljivim“ jeste „bogohuljenje“, jer pokušava da „čoveka“ učini „Bogom“ (Mut. 181). U tom slučaju bi Jovan 1:14 za Filona bio bogohulan, jer nerođeni Bog ni sam ne može nikada biti rođen a da ne izgubi svoju nepromenljivu i nestradalnu suštinu. Kels je, zapravo, izneo upravo iste prigovore (Cels. 4.14, 18). Tačno je da bi se Filon složio sa Jovanom da „Boga niko nije vidio nikad“, ali bi ustuknuo pred sledećom tvrdnjom, ili bi je smatrao bogohuljenjem — da „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi“ (Jovan 1:18).136 Za Jovana neizrecivo i neopazivo božansko biće postaje saznatljivo i opazivo isključivo u Reči/Sinu. Tako, uprkos nekim manjim terminološkim srodnostima, „u Filona Logos nikada nije potpuno ličan, svakako nikada ovaploćen i nikada predmet vere i ljubavi“.137
Na kraju, treba uzeti u obzir i to kako su hrišćanski pisci jovanovski Logos raznoliko prisvajali i proširivali. Jovan Vidilac naglašava to što je Isus Reč dostojan obožavanja i njegovu blizinu Bogu Ocu, čak i dok razvija angelomorfnu hristologiju. Epistula Apostolorum slično opisuje Logos kao božanski, ali sklon uzimanju anđeoskog oblika. Justin koristi anđeoske tipove iz Septuaginte da bi objasnio preegzistenciju Logosa u svetoj istoriji Izrailja. Irinej može da ponudi snažno pojačanje jovanovske hristologije Logosa čak i dok Hrista poistovećuje sa jednim od heruvima. Justin i Origen Logos definišu kao nesumnjivo božanski, ali ipak podređen Ocu. Atinagora, Teofil Antiohijski, Tatijan i pisac Poslanice Diognetu smatraju da je Isus Božja Reč, oruđe stvaranja, koje se nalazi na božanskoj strani podele Bog–stvorenje, i koje je odvojeno od drugih posrednika. Mnogi gnostici razlikovali su Logos Boga od Logosa stvaranja. Zaista, u gnostičkim shemama postojale su znatne varijacije u pogledu blizine Spasitelja Bogu Ocu unutar kosmičke plerome. Gnostici su jovanovski Logos uglavnom tumačili kosmološki, to jest, u svetlu oštrog razdvajanja između istinskog Boga i plerome, nasuprot demijurgu i njegovom stvorenju.138 Sveukupni utisak je da je Jovanov Logos i kod protoortodoksnih i kod heterodoksnih pisaca proizveo raznolika, ali pojačana poistovećivanja Isusa sa božanskom figurom.
Da zaključimo, hristologija Logosa rane crkve, počev od jevanđeliste Jovana, bila je značajna u nekoliko pogleda: (1) Ona pokazuje spoj jevrejskih diskursa o božanskoj Mudrosti i o mesiji sa hrišćanskom tradicijom o Sinu Božjem, i to na način koji se oslanja na srednjoplatonističku i stoičku filozofiju i sa njom rezonira. Jovanov Logos ima srodnosti sa Heraklitom, Kornutom, Filonom ili Plutarhom. **Pa ipak, Jovanovo poistovećivanje Logosa sa time da je postao čovek Isus nema paralele, a njegova hristologija je takvog karaktera da podrazumeva da je Isus jedno sa Bogom Izrailja i da je „nestvoreno“ božanstvo.**139 (2) Hristologija Logosa u svim svojim varijantama, često spajana sa angelomorfizmom ili pleromatskom egzegezom, nastojala je da ponudi pojmovno koherentan prikaz toga kako Boga treba poistovetiti sa čovekom Isusom iz Nazareta, tako što je Isusa poistovećivala sa preegzistentnim Logosom. (3) Bez obzira na pitanja koja je hristologija Logosa otvarala tumačima, poput toga da li je Logos sto posto božanski ili samo 99,9 posto božanski, hristologija Logosa predstavljala je najozbiljniji i najuzvišeniji napor crkve da spozna sopstveni um i da samoj sebi objasni sopstvenu kerigmu. Hristologija Logosa bila je pokušaj da se objasni šta znači reći da je „posla Bog Sina svojega“ (Galatima 4:4; Rimljanima 8:3), da je „Bog bješe u Hristu“ (2. Korinćanima 5:19) i da je Sin „sjaj slave i obličje bića Njegovoga“ (Jevrejima 1:3).140
137 McHugh, John 1-4, 94. Up. Evans, Word and Glory, 104; i Frey, „Between Jewish Monotheism“, 207. Prema Danu (Christology in the Making, 243 [kurziv u originalu]), Jovan „je uzeo jezik koji bi svaki promišljeni Jevrejin prepoznao kao jezik personifikacije i poistovetio ga sa određenom osobom, kao određenu osobu, i to bi bilo tako zapanjujuće: ispoljenje Boga koje je postalo čovek! Božji izgovor koji ne dolazi samo kroz određenog pojedinca, već zaista postaje ta jedna osoba, Isus iz Nazareta!“ Bojarin („Gospel of the Memra“, 261) primećuje: „Želeo bih da predložim da se ono što Četvrto jevanđelje obeležava kao novi zaokret u istoriji judaizma uopšte ne nalazi u njegovoj teologiji Logosa, već u njegovoj hristologiji ovaploćenja, i da je upravo taj istorijski zaokret, ili bolje reći dolazak, ikonično simbolizovan u samoj pripovesti. Kada tekst u 14. stihu objavljuje da je „I Logos postade tijelo“, ta objava je ikonična predstava trenutka u kome hrišćanska pripovest počinje da se razilazi sa jevrejskom koine i da oblikuje sopstvenu novonastalu hrišćansku kerigmu.“ (Isto, str. 169)
Dodatna literatura
VIŠE O HRISTOLOGIJI JUSTINA MUČENIKA