Filipljanima 2: Adamovska hristologija?
Apostol Pavle unosi himnu ili pesmu (obično nazvanu Carmen Christi) koja slavi Hristovo božansko postojanje pre nego što je postao čovek, njegovo potonje telesno vaskrsenje i nebesko uzvišenje da kao ovaploćeni JHVH vlada nad celim stvorenjem, i koja tvrdi da svako stvorenje mora i da će na kraju obožavati Isusa kao Gospoda:
„Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:5-11 New International Version (NIV)
Agnostički/ateistički novozavetni naučnik Bart D. Erman objašnjava:
“Nekim naučnicima je zaista teško da zamisle da je pesma koja je postojala pre Pavlove poslanice Filipljanima – pesma čiji nastanak stoga mora da se datira već u ČETRDESETE GODINE NOVE ERE – mogla već da slavi OVAPLOĆENJSKO RAZUMEVANJE ISUSA…” (Ehrman, How Jesus Became God: The Exaltation of a Jewish Preacher from Galilee [HarperOne, First edition 2014], 7. Jesus as God on Earth: Early Incarnation Christologies, str. 259; podvlačenje masnim slovima i velika slova moji)
Dakle, za manje od 10 godina od Isusove smrti i vaskrsenja prvi hrišćani su već obožavali Hrista kao ljudsko ovaploćenje Boga!
Međutim, ima naučnika, poput pokojnog Džejmsa D. G. Dana, koji poriču da ova himna/pesma zaista govori o Hristovom ovaploćenju. Oni zastupaju stanovište da himna/pesma samo suprotstavlja čoveka Isusa Adamu, budući da Isus nije izabrao ono što je ovaj drugi učinio pokušavajući da postane ono što nije bio, naime, da bude Bogu ravan.
Postoje problemi s ovom tvrdnjom, kao što i sam Erman primećuje. Evo njegovih razloga za odbacivanje tvrdnje da Carmen Christi ne govori o Hristovom postojanju pre nego što je postao čovek, već se usredsređuje na njegovu ljudskost kako bi ga suprotstavio Adamu:
“Dugo sam smatrao da je to zanimljivo tumačenje ovog odlomka i godinama sam želeo da bude tačno. To bi pomoglo da se reši problem koji sam imao u razumevanju Pavlove hristologije**. Ali bojim se da me ono nikada nije ubedilo — čak ni onda kada sam to želeo — iz tri razloga**. Prvo, da je Pavle (ili autor pesme) zaista želeo da njegov čitalac uspostavi vezu između Isusa i Adama, sigurno bi to učinio mnogo izričitije. Čak i da je odlučio da Adama ne pomene po imenu, ili da Isusa ne nazove drugim Adamom, mogao je da učini očiglednijim verbalne aluzije na priču o Adamu (i Evi). Naročito, umesto da kaže da je Hristos bio ‘u obličju Boga’, rekao bi da je Hristos bio ‘u slici Božjoj’. To je reč koja se koristi u Postanju i autoru bi bilo sasvim jednostavno da je upotrebi ovde u pesmi da je želeo da njegov čitalac pomisli na Postanje.
“Drugo, u priči o Adamu i Evi u Postanju nije Adam taj koji želi ‘da bude kao Bog’ — nego Eva. Adam jede plod tek kada mu ga ona da, a nije nam rečeno zašto to čini. Ali to znači da bi Hristos, u svojoj želji da ne bude ravan Bogu, bio suprotnost ne Adamu, nego Evi. Pavle nigde u svojim spisima ne uspostavlja vezu između Hrista i Eve.
“Treće, i možda najvažnije, iz drugih odlomaka kod Pavla zaista izgleda da on shvata Hrista kao pretpostojeće božansko biće. Jedan primer dolazi iz vrlo neobičnog odlomka u 1. Korinćanima, u kojem Pavle govori o tome kako su sinovi Izrailjevi, pošto su pod Mojsijem pobegli iz Egipta, bili hranjeni tokom svih tih godina provedenih u pustinji (kao što je ispričano u knjigama Izlazak i Brojevi u hebrejskoj Bibliji). Prema Pavlu, Izrailjci su imali dovoljno vode za piće zato što ih je stena koju je Mojsije udario da bi čudesno potekla voda (Brojevi 20:11) pratila po pustinji. Kuda god da su išli, išla je i stena koja daje vodu. Pavle zapravo kaže: „stijena bješe Hristos“ (1. Korinćanima 10:4). Kao što Hristos danas daje život ljudima kada u njega poveruju, tako je davao život i Izrailjcima u pustinji. To, naravno, ne bi bilo moguće da nije postojao u to vreme. I tako je za Pavla Hristos bio pretpostojeće biće koje se povremeno javljalo na zemlji.
“Ili uzmimo drugi odlomak, onaj u kojem Pavle zaista govori o Hristu kao drugom Adamu. U 1. Korinćanima Pavle suprotstavlja Hristovo poreklo Adamovom: „Prvi čovjek je od zemlje, zemljan; drugi čovjek je Gospod sa neba.“ (15:47). Ovde je bitna upravo razlika između Adama i Hrista. Adam je nastao u ovom svetu; Hristos je postojao pre nego što je došao u ovaj svet. On je s neba.
“I tako, tumačenje pesme iz Poslanice Filipljanima koje je shvata kao naznaku da je Hristos bio neka vrsta ‘savršenog Adama’ ne funkcioniše, s jedne strane, zato što odlomak ima crte koje pri takvom tumačenju nemaju smisla. S druge strane, to tumačenje je potpuno nepotrebno. Ono ne rešava problem ovaploćenjske hristologije – jer Pavle u drugim odlomcima jasno kaže da je Isus zaista bio pretpostojeće božansko biće koje je došlo na svet. Upravo to uči i ova pesma.” (Isto, str. 261-262; podvlačenje masnim slovima moje)
Pokojni čuveni novozavetni naučnik Leri V. Hurtado takođe je odbacio Danovo tumačenje, i to s dobrim razlogom:
Da bismo pristupili ovom pitanju, moramo videti šta nam još Pavlove poslanice govore o shvatanjima Hristovog samoponiženja koja su bila prisutna u njegovim crkvama. Najvažniji (i najosporavaniji) odlomak jeste Filipljanima 2:6-n.95 Konkretno, kako treba da razumemo stihove 6-8, koji govore o tome da je Hristos bio “u obličju Boga” i da je mogao da odbije da za sopstvenu korist iskoristi “to što je ravan Bogu”? Većina naučnika smatra da ovi stihovi odražavaju veru u lično pretpostojanje i ovaploćenje Hrista.96 Ali Dan tvrdi da oni aludiraju na izveštaje iz Postanja o stvaranju i neposlušnosti Adama, i da odlomak iz Poslanice Filipljanima prosto suprotstavlja samožrtvovanje čoveka Isusa Adamovoj oholosti u posezanju za božanstvom. To jest, Filipljanima 2:6-8 odnosi se isključivo na dela zemaljskog Isusa, i nikakvo stanje pre ovaploćenja nije u vidokrugu.97 Budući da se Filipljanima 2:6-11 priznaje kao ključni odlomak za procenu pavlovskog gledanja na Hrista, i kao ključni odlomak za pitanje da li je pavlovsko hrišćanstvo imalo ideju o Hristovom pretpostojanju, treba da odvojimo nešto vremena za razmatranje ovih stihova.
Tačno je da, kada nam ih naučnici predoče, možemo uočiti suprotnosti između Isusovog samoponiženja u stihovima 6-8 ovog odlomka i zmijine tvrdnje da će Adam (i Eva), ako budu jeli sa zabranjenog drveta, biti “kao bogovi” (LXX: hos theoi) u Postanju 3:1-7. Ali Danova tvrdnja da je Filipljanima 2:6-8 jasna i neposredna aluzija na izveštaj iz Postanja i da je stoga treba čitati prosto kao “adamovsku hristologiju” daleko prevazilazi ono što ovaj odlomak dopušta.98 Da navedemo jednu ključnu stvar: zajedno s mnogima drugima, Dan tvrdi da je en morphe theou (u obličju Boga) u 2:6 samo drugačiji način da se kaže “slika Božja” (eikon theou), zasnivajući svoju tvrdnju u potpunosti na delimičnom preklapanju leksičkog opsega značenja dveju reči — morphe (obličje, spoljašnji izgled, oblik) i eikon (slika, prilika, obličje, izgled).99 Ali, kao što je moderna lingvistika pokazala, reči dobijaju svoja određena značenja i denotacije kada se upotrebe u izrazima i rečenicama zajedno s drugim rečima. Dakle, pitanje nije da li opšta značenja reči morphe i eikon imaju sličnosti, već da li se određeni izraz en morphe theou zaista upotrebljava naizmenično sa eikon theou u grčkim tekstovima.100
Odgovor je jasno odričan. U odlomcima iz Postanja eikon theou upotrebljava se da izrazi status i značaj ljudskog stvorenja (Postanje 1:26-27; 5:1; 9:6), a kada potonji pisci žele da aluzijom ukažu na tu ideju, oni dosledno koriste izraz eikon theou (Premudrosti Solomonove 2:23; 7:26; Sirah 17:3; a tako čini i sam Pavle u 1. Korinćanima 11:7; up. i Kološanima 3:10). Štaviše, novozavetni pisci dosledno koriste eikon u izjavama u kojima izgleda da izričito hristološki prisvajaju ovu temu (2. Korinćanima 4:4; Kološanima 1:15), kao i u drugim odlomcima gde je aluzija/prisvajanje manje neposredno ali i dalje verovatno (1. Korinćanima 15:49; 2. Korinćanima 3:18). Nasuprot tome, morphe theou nigde drugde nije upotrebljeno ni u jednoj aluziji na Adama. Štaviše, morphe theou uopšte se ne javlja u grčkom Starom zavetu, niti, koliko je meni poznato, u bilo kom drugom pretpavlovskom grčkom spisu.
Dakle, navodna upotreba izraza en morphe theou kao aluzije na Adama u Filipljanima 2:6 bila bi jedinstvena pojava, a uz to i osobito nevešta. Da bi aluzije delovale, mora se upotrebiti, ili barem prilagoditi, bar reč-dve iz teksta na koji se aludira, kako bi čitaoci mogli da uhvate aluziju.101 U Filipljanima 2:6-8, osim ” Boga,” nema nijedne jedine reči iz grčkog teksta opisa Božjeg stvaranja čoveka u “slici Božjoj” iz Postanja 1:26-27, niti iz priče o iskušenju u Postanju 3.102
Izraz “to što je ravan Bogu” (to einai isa theo) nigde drugde nije upotrebljen ni u jednoj prepoznatljivoj aluziji na Adama. On se, međutim, koristi u više tekstova, i to uvek negativno, da opiše oholost ljudskih napora da se postane božanskim ili da se takvim smatra: npr. jevrejska optužba protiv Isusa u Jovanu 5:18; samrtnički jauk Antioha nad sopstvenom ohološću u 2. Makavejskoj 9:12; i Filonovo podrugljivo ukazivanje na ljudsku taštinu u Legum allegoriae 1.49.103
U Filipljanima 2:6, međutim, “to što je ravan Bogu” izgleda da je predstavljeno kao nešto što Hristos već poseduje ili što mu je zaista nadohvat ruke, jer je prikazan kako odbija da taj status iskoristi za sebičnu korist.104 Čini se takođe da je “to što je ravan Bogu” ovde istovetno ili povezano sa “bivanjem u obličju Boga”, pri čemu je ovo potonje predstavljeno kao osnov ili uslov toga što je Hristos mogao da donese odluku da ne uzme ličnu korist od “toga što je ravan Bogu”.105
Osim toga, budući da se 2:8 izričito odnosi na samoponiženje zemaljskog Isusa i njegovu poslušnost do smrti na krstu, bilo bi donekle suvišno kada bi 2:6-7 prosto prepričavalo istu radnju. Predlažem da je verovatniji način čitanja 2:6-8 taj da se shvati kao pripovedni sled, u kojem je Isusova zemaljska poslušnost u 2:8 vrhunac niza dela nesebičnosti na koja potom Bog odgovara Isusovim uzvišenjem (2:9-11). Sve to znači, ma koliko bilo zapanjujuće da se ideja razvila tako rano, da Filipljanima 2:6-7 treba čitati kao opis delanja “predovaploćenog” ili “pretpostojećeg” Hrista.
To povećava verovatnoću da se i od Pavlovih korintskih čitalaca očekivalo da o Isusovom samoosiromašenju u 2. Korinćanima 8:9 misle kao o nečemu što obuhvata onaj niz dela na koja se, kako izgleda, ukazuje u Filipljanima 2:6-8, a što uključuje nesebičnu spremnost pretpostojećeg Isusa da se preda skupoj poslušnosti. Doduše, 2. Korinćanima 8:9 jeste podsećanje čitalaca na Isusovu darežljivost i samoosiromašenje s nekog prethodnog položaja prednosti („Jer znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, da bogat budući, vas radi osiromaši“); Pavle, dakle, ne objašnjava ono za šta očekuje da njegovi prvi čitaoci već znaju. Ali, zajedno s drugim naučnicima, tvrdim da razna mesta u Pavlovim poslanicama pokazuju da je među idejama s kojima je očekivao da njegovi obraćenici budu upoznati i koje će ceniti bilo i verovanje da je Isus zaista došao od Boga, i da se priča o Isusovom sopstvenom udelu u iskupljenju proteže unazad, izvan njegovog zemaljskog postojanja i njegove presudno iskupiteljske smrti i vaskrsenja.
95. Izgleda da je i Dan tako mislio, jer ovom odlomku posvećuje gotovo dvostruko više stranica nego bilo kom drugom kojim se bavi u svom razmatranju pretpostojanja u Theology of Paul, 266-93 (razmatranje Filipljanima 2:6-11 na str. 281-88). Vidi i moja druga razmatranja ovog odlomka: “Philippians 2:6-11,” u Prayer from Alexander to Constantine: A Critical Anthology, ur. Mark Kiley (London: Routledge, 1997), 235-39; a °d ” Jesus as Lordly Example in Philippians 2:5-11.” Od novijih komentara vidi naročito Gordon D. Fee, Paul’s Letter to the Philippians, NICNT (Grand Rapids: Eerdmans, 1995), 191-229, i G. F. Hawthorne, Philippians, WBC (Waco, Tex.: Word, 1983), 71-96.
96. Npr. Habermann, 91-157.
97. Dan, međutim, predlaže da je odlomak “pokrenuo misao o Hristovom pretpostojanju” i da je ideja da pretpostojeći Hristos čini “adamovski izbor . . . da zapravo postane čovek” bila “gotovo neizbežna posledica” (Theology of Paul, 288).
98. Zaista, čini mi se da Dan uopšte uzev pripisuje isuviše mnogo navodnoj “adamovskoj hristologiji” u Pavlovim poslanicama.
99. Npr. BAGD, s.v. eikon (222), morphe (528).
100. Vidi i David Steenburg, ” The Case against the Synonymity of Morphe and Eikon,” _JSNT_34 (1988): 77-86, koji pokazuje da te dve reči nisu prosto zamenjive. Moj dokaz, međutim, koristi načela moderne lingvistike da bi se usredsredio na dve grčke konstrukcije, en morphe theou i eikon theou. O semantici vidi npr. John Lyons, Language and Linguistics: An Introduction (Cambridge: Cambridge University Press, 1981), 136-78; Moises Silva, Biblical Words and Their Meaning (Grand Rapids: Zondervan, 1983).
101. Vidi npr. Richard B. Hays, Echoes of Scripture in the Letters of Paul (New Haven: Yale University Press, 1989), 29-32.
102. Među osam starozavetnih aluzija u Poslanici Filipljanima koje je uočio E. E. Ellis (Paul’s Use of the Old Testament [1957; reprint, Grand Rapids: Baker, 1981], 154), nema nijedne na Postanje.
103. Zapazi i Filon, Somn. 2.130-31; Decal. 61; i vidi moje razmatranje Jovana 5:18 i srodnih mesta kasnije u 6. poglavlju.
104. O izrazu oux harpagmon hegesato vidi naročito Roy W. Hoover, “The Harpagmos Enigma: A Philological Solution,” HTR 64 (1971): 95-119.
105. Na to ukazuje struktura grčkog teksta Filipljanima 2:6. Hos en morphe theou hyparchon jeste priloška rečenica koja daje okolnost za radnju glavne rečenice, oux harpagmon hegesato to einai isa theo [nije smatrao to što je ravan Bogu prilikom koju treba iskoristiti]. (Hurtado, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge U.K. 2003], 2. Early Pauline Christianity, str. 120-123; podvlačenje masnim slovima moje)
Zapravo, ima naučnika koji zastupaju stav da himna/pesma jeste suprotstavlja Isusa i Adama, ali istovremeno tvrde da ona potvrđuje i Hristovo božansko pretpostojanje i ovaploćenje. Evo primera:
Paralele koje se povlače između Hrista i Adama navode neke da tvrde da himna nikako ne ukazuje na lično pretpostojanje Hrista pre ovaploćenja. Evo Danove logike: budući da su pripovesti o Adamu i o Hristu paralelne i budući da se “za Adama zacelo nije mislilo da je pretpostojeći”, stoga “možda nije ni nameravana nikakva implikacija da je Hristos pretpostojeći”.146 Slično tome, Braun zaključuje da se izraz odnosi na “onoga čiji je zemaljski život bio ispoljavanje Boga”.147 U tom tumačenju himne, himna predstavlja Hristovu pripovest na pozadini Adamove pripovesti. Kao ljudska bića koja nose sliku Božju, Adam i Hristos načinili su veoma različite izbore. Adam je podlegao iskušenju da bude kao Bog (Postanje 3:5), ali Hristos nije smatrao ravnost s Bogom nečim za šta treba pograbiti (Filipljanima 2:6). Umesto da poseže za ravnošću s Bogom, Hristos je “slobodno prigrlio ishod koji je Adamovo posezanje i neposlušnost naneo ljudskom rodu. Slobodno je prigrlio udeo čovečanstva kao roba greha i smrti, što je bila posledica Adamovog posezanja.”148 Dan naglašava da himna povlači te paralele između Hrista i Adama kako bi se usredsredila na izbore koje su obojica načinili i na posledice tih izbora. Prema njemu, himna se ne bavi pitanjima Adamove istoričnosti niti Hristovog pretpostojanja.149
Kada se paralele između Hrista i Adama napregnu do te tačke da se poriče svako ukazivanje himne na Hristovo pretpostojanje, pripovest himne biva zanemarena i izgubljena. Pripovest u himni se urušava kada se priča prepričava tako da se Hristov izbor prikaže kao izbor ljudskog bića koje je samo sebe ispraznilo, uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima. Himna naglašava odluku da se postane ljudsko biće dodajući izraz i po izgledu se našavši kao čovek. Ako prvi stih – onaj koji postoji u obličju Boga – prikazuje izbor nekoga ko je već ljudsko biće, bez ikakvog ukazivanja na njegovo postojanje pre nego što je postao čovek, onda su potonji stihovi u pripovesti – postavši sličan ljudima i po izgledu se našavši kao čovek (2:7, 8) – čudnovato suvišni.150 Kakvog smisla ima reći da je ljudsko biće izabralo da postane ljudsko biće i da je po izgledu nađeno kao čovek? Ali ta ponovljena ukazivanja na to da je načinjen i nađen u ljudskoj prilici od ogromnog su značaja ako prikazuju posledice izbora onoga koji postoji u obličju Boga pre nego što je postao čovek.
To što uviđamo odnos između izraza obličje Boga i “slika Božja”, kao i paralele između Adama i Hrista u himni, ne vodi nužno poricanju svakog ukazivanja na Hristovo pretpostojanje u himni. Rajt se snažno slaže s Danom da smisao pojmova himne mora biti određen suprotnošću između Hrista i Adama, ali onda zapravo dokazuje da ta suprotnost iziskuje Hristovo pretpostojanje. “Suprotnost između Adama i Hrista, po mom mišljenju, savršeno funkcioniše: Adam je u oholosti hteo da postane kao Bog; Hristos je u poniznosti postao čovek.”151 G. B. Kerd smatra da je ovaploćenje glavna poenta suprotstavljanja Adama i Hrista u himni: “Čitava ravnoteža Filipljanima 2:5-11 počiva na tome da se ovaploćenjem preokreće Adamovo ponašanje: Adam, stvoren u ljudskom obliku, pograbio je ravnost s Bogom; Hristos, ‘iako je bio u obličju Boga’, sagnuo se da prihvati ravnost s ljudskim rodom.”152 Bogoslovsko promišljanje paralela između himne o Hristu i Postanja 1-3 navelo je Riderbosa da primeti kako himna “opisuje Hristov božanski način postojanja pre nego što je postao čovek i raspoloženje koje se u njemu pokazuje, i to crtama po kojima nam je već u svom pretpostojanju poznat kao drugi Adam”.153 Tako je, i pre svog ovaploćenja, kao onaj koji postoji u obličju Boga, već bio božanski izvornik za stvaranje čovečanstva u slici Božjoj. Čovečanstvo je kopija božanskog izvornika. Svojim ovaploćenjem, smrću i uzvišenjem, Hristos otvara čovečanstvu put da učestvuje u slavi izvornika. Pavle je željno očekivao vreme kada će Gospod Isus Hristos „Koji će preobraziti naše poniženo tijelo, tako da bude saobrazno tijelu slave njegove“ (Filipljanima 3:21). (G. Walter Hansen, The Letter to the Philippians (The Pillar New Testament Commentary (PNTC)) [William B. Eerdmans Publishing, Co., Grand Rapids, MI 2009], str. 140-142; podvlačenje masnim slovima moje)
150. I. H. Marshall, “Incarnational Christology in the New Testament,” u Christ the Lord: Studies in Christology Presented to Donald Guthrie (ur. H. H. Rowdon; Leicester: Inter-Varsity Press, 1982), 6; Martin, A Hymn of Christ, xxi: “Misao himne ne može polaziti od Adama iz Postanja, već mora ići iza tog Adama, ka Onome koji je bio praobraz Adamov. Samo se na toj osnovi može uspostaviti simetrija i dati bilo kakav stvarni smisao Hristovom izboru (u stihu 6) koji ga je uveo u tok čovečanstva.” (Isto, str. 141)
Dakle, kontekstualni dokazi izričito pokazuju da ova himna/pesma zaista govori o Hristovom božanskom postojanju pre nego što je postao čovek i o njegovoj spremnosti da se ponizi i postane sluga rodivši se kao čovek.
UZVIŠENJE OVAPLOĆENOG JHVH
Hansen pokazuje kako drugi deo himne/pesme ističe Isusovo ustoličenje kao Gospoda nakon njegovog telesnog vaskrsenja i nebeskog uzvišenja, što će na kraju dovesti do toga da ga celo stvorenje obožava kao ovaploćenog JHVH:
“Glagol uzvisio jeste neobična složenica koja se u Novom zavetu nalazi samo ovde. Dodavanjem prefiksa iznad glagolu uzvisiti, reč označava najviše moguće uzvišenje. TNIV prenosi značenje te reči, ‘uzdići nekoga na najuzvišeniju visinu’,261 dodajući reči na najviše mesto. Reč uzvisio ima superlativni, a ne komparativni smisao: misao nije da je Bog uzvisio Hrista na viši položaj od onoga koji je imao pre svog ovaploćenja, već da ga je Bog uzvisio na najviši položaj nakon njegovog poniženja.262 Taj superlativni smisao reči hiper-uzvisio potvrđen je ostatkom rečenice. Hristu je dato ime iznad (predlog hyper jeste prefiks u glagolu hiper-uzvisio) svakog imena; svako koleno na nebu, na zemlji i pod zemljom pokloniće mu se. Reč hiper-uzvisio naglašava neuporedivu transcendentnost i apsolutno veličanstvo Hrista. Ista reč hiper-uzvišen nalazi se u grčkom tekstu Psalma 97:9: „Jer si ti, Gospode, visok nad svom zemljom“ [hiper-uzvišen] „nadvisuješ sve bogove“ Kao što O’Brajen primećuje o ovom tekstu: ‘Poenta nije u tome da je Jahve za stepenicu viši od drugih božanstava, već da je on klasa za sebe. On je uistinu neuporedivi.’263…
“Čvrsti dokazi, međutim, navode većinu tumača da zastupaju stanovište da je ime koje je Bog dao Isusu ime Gospod. Pripovedni sled himne ukazuje na ime koje je dato pri uzvišenju: pri ovaploćenju dato je ime Isus; kada je Bog uzvisio Isusa, tada mu je dao ime Gospod. Ime neke osobe može imati smisao naslova koji ‘se s pravom nosi i koji sažima ono što neko zaista jeste’.267 Smisao naslova naročito važi za božanska imena koja izražavaju ‘svojstva i moći’.268 Himna dramatično odlaže objavu božanskog imena datog Isusu sve do poslednjeg stiha, koji objavljuje da će svaki jezik ispovediti da je Isus Hristos Gospod. Odjek koji ovaj stih daje Isaiji 45:23-24 potvrđuje da je božansko ime Gospod ono ime koje je iznad svakog imena:
„da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik. I govoriće: U Gospodu je pravda i sila“
“Isaija 41-45 naglašava jedinstvenost božanskog imena GOSPOD (Jahve).269 „ja Gospod Bog tvoj“ (41:13); „Ja sam Gospod, to je ime moje“ (42:8); „Ja sam, ja sam Gospod, i osim mene nema Spasitelja.“ (43:11). „Ovako govori Gospod car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: Ja sam Prvi i ja sam Pošljednji, i osim mene nema Boga.“ (44:6); „Ja sam Gospod, i nema drugoga“ (45:18). Navodeći Isaiju 45:23 u Filipljanima 2:10-11, himna prisvaja jedinstveno božansko ime GOSPOD za Isusa. Paraboličan oblik himne može se pratiti prateći imena ili naslove Isusove: onaj koji postoji u obličju Boga silazi na najniže mesto uzimajući obličje roba, i vraća se na najviše mesto kada Bog daje Isusu ime koje je iznad svakog imena, tako da će svaki jezik ispovediti da je on Gospod.
“Razmatranje konteksta Pavlove poslanice Filipljanima pruža još jedan razlog za stanovište da je ime Gospod ono ime koje je Bog dao Isusu. U rimskoj koloniji, Filipljani bi klicanje da je Isus Gospod čuli kao šokantnu aluziju na proglas rimskog carskog kulta da je Cezar gospod.270 U ideologiji carskog kulta, Jupiter i bogovi dali su božansku vlast i božanska imena Avgustu Cezaru. U bogoslovlju himne o Hristu, Bog je dao božansko ime Isusu tako da on bude GOSPOD kome sve kliče i koga svi obožavaju. Navodeći ovu himnu, Pavle predstavlja uzvišenje Isusa kao Gospoda jezikom koji odražava i podriva rimski carski kult.271” (Isto, str. 161-163; podvlačenje masnim slovima moje)
“… Bog je uzvisio raspetog Isusa i dao mu božansko ime Gospod da bi CELO STVORENJE obožavalo Isusa kao Gospoda… Himna slavi klanjanje svakog kolena pred uzvišenim Gospodom Isusom. Klanjajući se pred Gospodom Isusom da bi ga obožavala, crkva unapred predočava klanjanje CELOG STVORENJA: svako koleno na nebu, na zemlji i pod zemljom. U drevnoj kosmologiji te tri sfere svemira bile su pod vlašću nevidljivih duhovnih sila. Mešavina egipatskih, grčkih i jevrejskih izvora donosi spisak imena i formula za upotrebu pri izbavljanju onih koje su zaposeli demoni… Himna o Hristu stavlja sve tri oblasti svemira pod vlast Gospoda Isusa Hrista. Svi anđeli i demoni, sva ljudska bića i, zaista, CELO STVORENJE pokloniće se na ime Isusovo. CEO SVEMIR će otvoreno izraziti potpunu potčinjenost pred Gospodom Isusom Hristom… Dakle, slika koju daje himna, u kojoj svaki jezik priznaje da je Isus Hristos Gospod, nije slika sveopšte crkve koja obožava Isusa, već SVAKOG STVORENJA U CELOM STVORENJU koje priznaje da je Isus Hristos Gospod. Pa ipak, himna navodi hrišćane da obožavaju Isusa izražavajući svoju veru da će raspeti i uzvišeni Isus primiti sveopšte priznanje od SVIH STVORENJA da je Isus Hristos Gospod. Kada crkva obožava Isusa kao Gospoda, ona daje predukus sveopšteg priznanja njegovog gospodstva od strane CELOG STVORENJA, koje se slavi u himni.” (Isto, str. 164-165; velika slova moja)
“… Prvo, to što je Bog uzvisio raspetog slugu na najviši položaj apsolutne vlasti nad CELIM STVORENJEM ispunjava ime Gospod značenjem božanske suverenosti.283 Način na koji himna proširuje aluziju na Isaiju 45:23 („da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik“) dodajući izraz koji obuhvata sve tri oblasti stvorenja (svako koleno će se pokloniti, na nebu, na zemlji i pod zemljom) naglašava da je Isusova suverenost božanska suverenost koja prevazilazi SVAKU LJUDSKU I ANĐEOSKU SUVERENOST. Kao što Bokam primećuje: ‘Za jevrejski monoteizam, suverenost nad svim stvarima bila je odredbena za to ko je Bog. Nije se mogla shvatiti kao poverena nekom biću izvan Boga. Anđeli mogu izvršavati Božju volju, kao sluge potčinjene njegovoj zapovesti u ograničenim područjima njegove vladavine, ali sama Božja sveopšta suverenost bila je svojstvena jedinstvenom božanskom identitetu kao jedinog Tvorca i Vladara svega.’284 Kada se svako koleno na nebu, na zemlji i pod zemljom pokloni na ime Isusovo, CELO STVORENJE time priznaje da božanska suverenost pripada Isusu, kome je dato ime koje je iznad svakog imena, ime Gospod. Druga zapovest Dekaloga izričito zabranjuje klanjanje pred bilo čim na nebu gore, ili na zemlji dole, ili u vodama pod zemljom, zato što je Gospod Bog revnostan Bog (Izlazak 20:4-5; Ponovljeni zakoni 5:8-9). Samo Gospod Bog vrši sveopštu suverenost nad celim stvorenjem; samo će se Suverenom Tvorcu pokloniti svako koleno (Isaija 45:23). Bog je dao Isusu božansku suverenost nad CELIM STVORENJEM, tako da će mu se pokloniti svako koleno u CELOM STVORENJU.” (Isto, str. 166; velika slova moja)
“Drugo, dajući Isusu ime Gospod, Bog je OBJAVIO BOŽANSKI IDENTITET ISUSOV. Neki naučnici, uočavajući paralele između himne o Hristu i helenističkih mitova o silasku i usponu bogova u grčkoj religiji, tvrdili su da je ustoličenje Isusa kao Gospoda slično krunisanju božanstva u kontekstu helenističkog politeizma. Ali upotreba jezika iz Isaije 45:23 pokazuje da je jevrejski monoteizam pozadina ove himne. Stoga je potrebno razumevanje jevrejskog konteksta imena Gospod da bi se shvatio značaj tog imena. U jevrejskoj religiji ime Gospod (kyrios) zapravo je zamensko ime za hebrejsko božansko ime JHVH (Jahve). Kad god bi Jevreji u svom hebrejskom tekstu ugledali božansko ime JHVH, ne bi ga izgovarali, iz straha da ne pohule ili uzalud izgovore jedinstveno božansko ime Božje. Umesto toga govorili bi zamensko ime, hebrejsko ime ‘adon, što znači ‘Gospod’, umesto neizgovorivog božanskog imena JHVH. Kao rezultat toga, kada su Jevreji preveli svoje hebrejske spise na grčki, u trećem veku pre Hrista (taj prevod se zove Septuaginta ili LXX), upotrebili su grčko ime kyrios (‘Gospod’) najmanje 6.156 puta za jedinstveno božansko ime JHVH. Budući da je JHVH bilo jedinstveno vlastito ime za Boga, to je bilo ime koje je iznad svakog imena (Filipljanima 2:9). Jevrejski proroci objavljivali su Božje isključivo pravo na sopstveno jedinstveno ime: „Ja sam Gospod, i nema drugoga, osim mene nema boga“ (Isaija 45:5-6, 18, 21). Isusu je dato ime koje pripada SAMO BOGU. Noseći ime Gospod, Isus nije bio poistovećen kao jedan od mnogih gospoda u panteonu helenističkih bogova i gospoda, niti kao puki politički suparnik Cezara. Ime Gospod poistovetilo je Isusa S JEDNIM JEDINIM BOGOM JEVREJSKOG MONOTEIZMA, TVORCEM I DRŽATELJEM SVEGA.” (Isto, str. 167; velika slova moja)
“… Sve što je Bog učinio uzvisivši Isusa i davši mu ime Gospod da bi ga obožavalo CELO STVORENJE vodilo je slavi Boga Oca, jer gospodstvo Isusa Hrista izražava samu prirodu Boga: Bog je Gospod zato što Bog Gospod stvara sve i vlada nad svim.
“Himna ne nudi nikakvo objašnjenje tajne jedinstva Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista. Jevrejsko monoteističko verovanje da je „Gospod je Bog naš jedini Gospod“ (Ponovljeni zakoni 6:4) zadržano je, ali u preinačenom obliku: sada je jedan Bog GOSPOD ISUS HRISTOS I BOG OTAC. Preimenovanje i Boga u Boga Oca i Gospoda U GOSPODA ISUSA HRISTA pretvara drevni jevrejski monoteizam u novi hristološki monoteizam. Himna tvrdi POTPUNU RAVNOST ISUSA S BOGOM (2:6) i objavljuje da Isus nosi jedinstveno vlastito ime Božje, ime Gospod (2:9-11). Pa ipak, nema podele ni takmičenja između Gospoda Isusa i Boga Oca, jer Gospod Isus vrši volju Boga Oca, a sveopšte obožavanje Isusa kao Gospoda ispunjava volju Boga Oca… ‘Značenje reči “Bog” obuhvata ne samo Isusa, već, tačnije, raspetog Isusa.’ Obožavanje Boga obuhvata obožavanje Isusa, koji je umro kao rob na rimskom krstu, a sada sedi na najvišem prestolu kao GOSPOD CELOG STVORENJA.” (Isto, str. 168-169; velika slova moja)
Prethodni navodi ističu činjenicu da su, za manje od 20 godina od Isusovog vaskrsenja, Hristovi jevrejski sledbenici već slavili i obožavali njega kao JHVH, Boga Svemogućeg koji je postao telo, kao jedinstvenog božanskog Sina Božjeg koji je suštinski jedno s Ocem.
ZA DALJE ČITANJE
Kako Isus može biti Bog ako mu je ime Gospod dato tek pri uzvišenju?
Isus je rekao da mu je data sva vlast, … što znači da Isus ne može biti Bog.
„Obličje boga“? Prevod izraza Morphē Theou u Filipljanima 2:6
Filipljanima 2:6 u različitim engleskim prevodima
Carmen Christi: Obožavanje Hrista kao Boga
Ponovni osvrt na božanstvo Hrista u svetlu Carmen Christi, 1. deo, 2. deo