Epifanije Kiparski o filiokveu
U ovoj objavi navodiću iz dela svetog Epifanija u vezi sa večnim ishođenjem Svetog Duha od Oca i/kroz Sina. Sav naglasak je moj.
44,3 Ja, dakle, ne obožavam ništa što je niže od same suštine Božje, jer priliči da se božanska čast odaje jedino Apsolutnom — nerođenom Ocu, Sinu [rođenom] od njega, i Svetom Duhu [koji ishodi] od Oca i kroz Jedinorodnog, budući da ništa u Trojstvu nije stvoreno niti spada u oblast uzročnosti. (4) Jer ništa u Trojstvu nije načinjeno ni iz čega, kao ostale stvari, koje spadaju u oblast uzročnosti i imaju uzroke.
I tako, budući da je Trojstvo bez takvog uzroka, ono je nepogrešivo naučilo da se jedino ono može obožavati; jer je jedino ono bez uzroka. (5) A sve ostalo mora se svrstati u uzrokovano. Jer to su stvari koje su načinjene i stvorene, dok je Otac nestvoren, i on ima Sina koji je od njega rođen, ali nije stvoren, i Svetog Duha koji od njega ishodi, a koji ipak nije delo njegovih ruku.
44,6 Pošto je tako, Sin, koji se obožava, nije nasledio128 stradanje svoga uzroka, iako u Ocu ima Roditelja. Nije ga nasledio ni Sveti Duh. A druge stvari, tvorevine, ne mogu biti uzrok bilo kakvog nasleđa a da same ne stradaju, budući da su stvorene od Oca, Sina i Svetog Duha. (7) Ali Jedinorodni — i njegov Sveti Duh — očigledno mogu biti uzrok nasleđa a da sami ne stradaju, jer Sin nije tvorevina nego porod i, pošto je rođen, neće naslediti uzročnost stradanja. Neće ni Sveti Duh, jer ishodi od Oca. (The Panarion of Epiphanius of Salamis Books II and III. De Fide (Second, revised Edition), preveo Frank Williams [Brill, Leiden-Boston 2013], tom 79, str. 564-565)
54,1 Jer oni kažu da pošiljalac nije nalik poslanome, nego da se pošiljalac i poslani razlikuju po moći, zato što jedan šalje, a drugi biva poslan. A kada bi smisao istine bio ono što oni kažu, ceo predmet našeg saznanja ne bi se mogao svesti na jedno jedinstvo istine, moći i Božanstva. (2) Jer ako bi se dvojica sastajala ili ako bi dvojica slala, Sin više ne bi bio sin, nego brat — koji ima drugog brata, a više ne oca.211 Ali ako bi bili povezani istovetnošću ili usvojenjem, ili ako bi neko slao samoga sebe, ili ako bi njih dvojica zajedno slala ili zajedno dolazila, pokazali bi da postoje dva Božanstva, a ne jedno jedinstvo. (3) Ali ovde postoje Pošiljalac i Poslani, što pokazuje da postoji jedan Izvor212 svih dobara, Otac; a odmah posle Izvora dolazi Onaj koji je — da bi odgovarao svome imenu Sina i Reči, a ne nekom drugom — jedan Izvor koji izvire iz Izvora, Sin koji je izašao, uvek sa Ocem, ali rođen < bez početka i ne u vremenu, kao što Pismo kaže* >, „Jer je u tebe izvor životu“213 (4) A da bi isto pokazalo o Svetom Duhu < dodaje >, „tvojom svjetlošću vidimo svjetlost“, pokazujući da je Otac svetlost, Sin je svetlost Očeva, a Sveti Duh je svetlost i Izvor koji izvire iz Izvora, [to jest], od Oca I Jedinorodnog — Sveti Duh (ek tou Patros kai tou Monogenous to Pneuma to hagion). „iz utrobe njegove poteći će rijeke vode žive.“ „ali“, kaže jevanđelje, „A ovo reče o Duhu“214 (Isto, str. 380)
Glava šezdeset sedma
(1) Ako se veruje da je Hristos [od] Oca, kao Bog od Boga, a Duh [je] od Hrista **ili od obojice**1 (kao što Hristos kaže, „koji od Oca ishodi“, i „od mojega će uzeti“; a Hristos od Svetog Duha, „jer ono što se u njoj začelo“, kaže glas anđela, „od Duha je Svetoga.“),2 trebalo bi da razumem tajnu koja me izbavlja verom, samim slušanjem, ljubavlju prema onome koji je došao k meni. (2) Jer Bog poznaje sebe; Hristos objavljuje sebe; Sveti Duh se otkriva svetima. U svetim Pismima nam se objavljuje Trojstvo i veruje se jednostavno, bez prepirke, kao slušanje onoga oko čega je postignuta saglasnost. (3) Iz te vere je spasenje milošću, „pravednost iz vere, nezavisno od dela zakona“:3 zapisano je da se iz „slušanja vere“4 „Duh Hristov“5 daje onima koji se spasavaju. (4) Upravo ta vera uopšteno je označena izrazima vesnika, kao što i sam verujem, poučen iz Pisama: triput svet, triput jednako svet,6 triput postojeći, triput supostojeći, triput oblikom obdaren,7 triput jednakog oblika, triput delatan, triput sudelatan, triput enipostasan,8 triput sa _ipostasi_9 sjedinjenom jedna s drugom.10 Ovo Trojstvo naziva se svetim, jer je troje, jedna saglasnost, jedno božanstvo iste usije, istog božanstva, iste ipostasi,11 slično od sličnog, koje deluje jednakost milosti Oca i Sina i Svetog Duha. (5) A kako se drugima poučava, ostavljeno je otvorenim [Bogu]. „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“12 A on otkriva kroz Svetog Duha. (6) Stoga se o njima, koji su troje, bilo od njega ili iz njega ili sa njim, za svakoga, dostojno misli, upravo kao što ih on otkriva kao svetlost, oganj, vetar, a verujem i drugim slikama viđenja, prema tome koliko je čovek kome se to daje dostojan.13 (7) Stoga, sam Bog, onaj koji je u početku rekao: „Neka bude svjetlost. I bi svjetlost.“14 — što je bilo vidljivo — isti je onaj koji nas je prosvetlio da vidimo „svetlost“, „Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet.“15 („Pošlji vidjelo svoje i istinu svoju,“, kaže David.)16 On je isti Gospod koji je rekao: „I biće u posljednje dane, govori Gospod, izliću od Duha mojega na svako tijelo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši vidjeće viđenja“17 — pokazujući nam tri Lica svetog obožavanja, iz ipostasi koja je trostruka.18 (154-156)
Glava sedamdeseta
(1) Dakle, Sin i Sveti Duh, kao što je pokazano, sadejstvuju sa Ocem: **„Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova.“**1 Svetog Duha treba obožavati: „Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.“2 (2) A ako on u tome sadejstvuje, tvorevina ne stvara tvorevinu, niti božanstvo postaje stvoreno, niti se Bog poznaje u granici ili ograničenju.3 Jer on je neograničen,4 neobuhvatljiv,5 nepojmljiv, i prevazilazi sve što je od Boga načinjeno. (3) Niti tvorevinu treba obožavati: „više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu“6 Jer kako nije bezumno govoriti o Bogu kao o tvorevini i zanemariti prvu zapovest koja kaže: „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“;7 „Da ne bude u tebe tuđega Boga“8 (4) U svetim Pismima navode se različita imena Oca i Sina i Svetog Duha. Za Oca: Otac Svedržitelj, Otac svih, Otac Hristov; za Sina: Logos, Hristos, „svetlost istinita“;9 a za Svetog Duha: „Paraklit“,10 „Duh istine“,11 „Duh Božji“,12 „Duh Hristov“.13 (5) Dakle, [naš] Bog i Otac dalje se poima kao „Svetlost“,14 ali kao preizobilno sjajan, „Sila“, „Premudrost“. A ako je [naš] Bog i Otac „Svetlost“, **onda je Sin „Svetlost od Svetlosti“, i zbog toga, „živi u svjetlosti nepristupnoj“**15 (6) [Naš] celokupni Bog je „Sila“, i zbog toga je „Gospod nad silama“;16 [naš] celokupni Bog je „Premudrost“, stoga je Sin „Premudrost od Premudrosti“, „U kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja.“;17 [naš] celokupni Bog je „Život“, stoga je Sin „Život od Života“, „Istina i Život“18 (7) Sveti Duh je od obojice****, Duh od Duha. „Bog je duh“;19 božanstvo, on je davalac darova, najistinitiji, najsjajniji, „Paraklit“,20 koji unapred objavljuje namere Očeve. (8) Jer kao što je Sin „anđeo velikog saveta“,21 tako je i Sveti Duh. „nego Duha koji je od Boga“, kaže, „A mi ne primismo duha ovoga svijeta, nego Duha koji je od Boga, da znamo što nam je darovano od Boga; Što i govorimo, ne riječima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetog; duhovno duhovnim dokazujući.“22
Glava sedamdeset prva
(1) Ali neko će reći: „Dakle, kažemo da postoje dva sina, i kako je [onda] on jedinorodni?“ „A ko si ti, o čovječe, da se prepireš sa Bogom?“1 Jer ako on [Otac] onoga koji je od njega naziva „Sinom“, a Svetog Duha onim koji je od obojice, (ono što jedino verom sveti poimaju, da je on sjajan, da prosvetljuje, da ima prosvetljujuće dejstvo i da čini sklad „svetlosti“ sa samim „Ocem“), (2) verom slušaj, o čoveče, jer Otac je Otac istinitog Sina, sav svetlost, a Sin je od istinitog Oca, svetlost od svetlosti, ne samo po imenu, kao ono što je načinjeno ili stvoreno. A Sveti Duh je „Duh istine“,2 treća svetlost od Oca i Sina.3 (3) A svi ostali [sinovi i duhovi] jesu to po usvojenju i po imenu, i nisu slični ovima po dejstvu, moći, svetlosti ili poimanju. Kao kad bi neko rekao: „Sinove odgojih i podigoh“;4 ili kao kad bi neko rekao: „Rekoh: Bogovi ste, i sinovi Višnjega svi.“;5 ili kao kad bi neko rekao: „ko je rodio kaplje rosne“;6 ili kao kad bi neko rekao: „Od koga svaki rod na nebesima i na zemlji“;7 ili kao kad bi neko rekao: „koji je sazdao gore i koji je stvorio vjetar“8 (4) Jer istiniti Otac nije, kao ostali očevi ili patrijarsi, počeo da bude Otac, niti u nekom trenutku vremena napušta svoje postojanje kao Otac. Jer ako je počeo da bude Otac, onda je u nekom trenutku vremena bio sin drugog oca, pre nego što je i sam bio Otac Jedinorodnog.9 Kao što se za očeve misli da su deca po sličnosti svojih očeva, tako je i beskrajna stvar zaista pronaći oca ove drevne povesti. (5) Niti je, kao ostala deca, [ona] po usvojenju, istiniti Sin nov u tome što je sin. Jer da je bio nov u tome što je Sin, postojao bi neki trenutak vremena kada Otac nije bio Otac Jedinorodnog.10 (6) Niti je, kao ostali duhovi, „Duh istine“11 stvoren ili načinjen, niti se, kao ostali anđeli, naziva „anđelom velikog saveta“.12 (Isto, 160-162)
Glava sedamdeset treća
(1) Ako, dakle, „koji od Oca ishodi“1 i „od mojega će uzeti“2, kaže Gospod, upravo kao što „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin“3 — tako se usuđujem reći da [niko ne poznaje] Duha osim Sina od koga prima i Oca od koga ishodi. (2) A [niko ne poznaje] Sina i Oca, osim Svetog Duha, onoga koji istinski proslavlja, onoga koji uči svemu, onoga koji svedoči o Sinu, koji je od Oca, koji je Sinovljev, jedinog vođe istine, tumača svetih zakona, učitelja duhovnog zakona, ispovednika proroka, učitelja apostola, prosvetitelja jevanđelskih učenja, izbornika svetih, istinite svetlosti od istinite svetlosti.4 (3) Sin je stvarni Sin, istiniti Sin, pravi Sin, jedini od jedinoga, a Duh je sa njim, ali se naziva „Duhom“. (4) Ovo je Bog koji se slavi u crkvi: uvek Otac, uvek Sin i uvek Sveti Duh, uzvišeni od uzvišenog i najviši, umni,5 koji ima nemerljivu slavu, od koga je niže sve što je stvoreno i načinjeno, uopšte sve što je ograničeno i svaka stvar koja je obuhvaćena. (5) Božanstvo je posebno objavljeno kao jedno u Mojsijevom zakonu, veoma se objavljuje kao dvoje u Prorocima, i obznanjuje se kao troje u jevanđeljima, pružajući više za znanje i veru pravednika, prema vremenima i naraštajima.6 Znanje o njemu [božanstvu] jeste besmrtnost, a usvojenje za sina dolazi iz vere u njega [božanstvo]. (6) Ali najpre ono [znanje] izlaže uredbe tela, kao da spolja podiže obzidje hrama u Mojsijevom zakonu. Zatim potanko opisuje uredbe duše, kao da ukrašava svete stvari u ostalim proroštvima. I treće, [opisuje] uredbe duha, kao da uređuje Presto milosti i Svetinju nad svetinjama u jevanđeljima za svoje obitavanje: sveta skinija, sveti hram, prima jedino pravednika koji je s tim sjedinjen. (7) I u njemu obitava jedno beskonačno božanstvo, jedno neraspadljivo božanstvo, jedno nepojmljivo božanstvo, nedokučivo, neopisivo, nevidljivo, jedino koje poznaje samo sebe, koje se objavljuje onima kojima hoće, koje sebi podiže svedoke, koje poziva, predodređuje, proslavlja, izvodi iz ada, posvećuje, (8) koje ponovo sjedinjuje, za svoju slavu i veru, ove tri stvari: nebesko, zemaljsko i podzemno; duh, dušu, telo; veru, nadu, ljubav; prošlo, sadašnje, buduće; vek veka, vekove vekova, subote nad subotama; obrezanje tela, obrezanje srca, „odbacivanjem tijela grjehovnosti obrezanjem Hristovim“7 (9) Ono potpuno očišćuje sve stvari za sebe, nevidljive i vidljive, prestole, gospodstva, načalstva, vlasti, sile.8 Sveukupno isti sveti glas, koji od slave ka slavi izgovara: **„Svet, svet, svet“, Otac u Sinu, Sin u Ocu, sa Svetim Duhom, kome je slava i moć u vekove vekova, amin!**9 A onaj ko tako veruje reći će: „Neka bude, neka bude!“
Glava sedamdeset četvrta
(1) A o Trojstvu i jednosuštnosti1 Boga Oca i Sina i Svetog Duha, mi koji smo slabi i neuki, ne služeći se prefinjenim dokazima2 niti im se suprotstavljajući „ljudskom prevarom“,3 nego pre sabirajući svedočanstva iz božanskih Pisama, za one koji žele pronalaženje vernih i pobijanje zlih vernika i taštih ljudi, [mi] smo sabrali jedan deo [svedočanstava]. Jer velika je moć vere u Svetog Duha, koja je izvrsno objavljena u svim božanskim Pismima. (2) Pošto je uverenost našeg spasenja pouzdano ispovedanje ovaploćenja i ovaploćene parusije našeg Spasitelja, i potvrda nade, kako u pogledu vaskrsenja mrtvih tako i našeg ponovnog rođenja, dodajući tome još malo, ovaj naš trud, za one koji žele da pročitaju nešto tačnije, sabirajući iz istih božanskih Pisama i dodajući našem izlaganju, nastavljamo. (3) Jer pošto je, kao što smo već poučeni u onome što je pre napisano, sam naš Gospod u svom jevanđelju rekao svojim učenicima: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio“4 On je sveti Logos, onaj koji je enipostasan, onaj koji je izašao od Oca, kroz koga su vekovi nastali, kroz koga su [nastala] vremena i doba. Jer nije bilo ni doba ni vremena pre Sina. (4) **Jer ako je bilo vremena pre Sina, onda je vreme veće od Sina; a kako to da je „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“?**5 Jer ako je nešto nastalo, nastalo je kroz njega; a on je nestvoren i uvek postoji: jer Otac je uvek bio, i njegov Sveti Duh je uvek bio. (5) Jer ako je bilo vremena pre Sina, onda će se opet tražiti kroz koga je bilo i vreme pre Sina, i tada će bezbrojne stvari pretvoriti naše rasuđivanje u obmanu, koja vreba u mnenju ljudi, ili pre u blud pomisli, i ne tiče se zdravorazumnosti. (6) Dakle, nije bilo vremena pre Sina, budući da Sin nije nastao kroz vreme. Nego su kroz Sina [nastala] vremena i anđeli i sve ostale stvorene stvari. Nikada nije bilo vremena kada Sina nije bilo, niti je ikada bilo [vremena] kada Duha nije bilo.6
Glava sedamdeset peta
(1) Neki ljudi imaju običaj da, pogrešno rasuđujući i ne razmišljajući, drugačije razdvajaju čitanje u izreci: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“1 — i tako, odbacujući doslovni smisao, prihvataju mnenje hule protiv Svetog Duha. Greše u pogledu čitanja, a iz greške u čitanju posrću, okrećući se ka huli.2 (2) Ovako, dakle, glasi čitanje: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“,3 to jest, ako je nešto nastalo, nastalo je kroz njega.4 (3) Dakle, Otac je uvek bio, i Sin je uvek bio; a Duh proishodi od Oca i Sina****, i niti je Sin stvoren niti je Duh stvoren.5 Ali posle Oca i Sina i Svetog Duha, sve stvari, stvorene i nastale, koje u nekom trenutku vremena nisu postojale, nastale su od Oca i Sina i Svetog Duha, kroz Logos koji uvek postoji, sa Duhom, koji uvek postoji.6 (4) Dakle, kroz sam Logos nastale su sve stvorene stvari, [kroz] nebeskog cara, enipostasnog Logosa, našeg Spasitelja i dobrotvora. (5) Jer on je sveti Spasitelj, onaj koji je sišao s neba, onaj koji je udostojio da se naše spasenje izvrši u devičanskoj utrobi, onaj koji je zauzvrat rođen od Marije, začet kroz Svetog Duha, onaj koji je uzeo telo, Logos koji je postao telo, onaj koji nije promenio svoju prirodu, onaj koji je sa svojim božanstvom uzeo čovečanstvo, onaj koji je savršen od Oca, onaj koji je ispunio savršenu ikonomiju, došao u svet za nas i radi našeg spasenja. (6) [On je] onaj koji je uzeo telo i ljudsku dušu, budući savršen od Oca, koji se ovaplotio među nama ne prividno, nego uistinu, koji je sebi savršeno sazdao čoveka od Marije, Bogorodice****, kroz Svetog Duha. (7) [On je onaj] koji nije obitavao u čoveku, kao što se uobičajeno kaže za proroke da on obitava i deluje u sili, nego sam Logos koji je postao telo, koji nije izmenio svoje biće kao Bog, koji nije pretvorio božanstvo u čovečanstvo, nego je sa sopstvenom punotom svoga božanstva i sa sopstvenom ipostasi Boga-Logosa, i enipostasan, uzeo postojanje kao čovek i onoliko koliko je čovek.7 (8) Kažem savršen čovek — onoliko koliko ima u čoveku i kakav god je čovek. Jedinorodni je došao i to uzeo, da bi u savršenom čoveku, budući Bog, savršeno izvršio celokupno spasenje, ne izostavivši ništa od čoveka, kako neki izostavljeni deo zauzvrat ne bi postao hrana za đavola. (Isto, str. 165-169)
Dodatna literatura