Dva izveštaja o stvaranju u Postanju 1 i 2?

Sledeći tekst preuzet je od pokojnog biblijskog naučnika i lingviste dr Glisona L. Arčera, iz knjige Encyclopedia of Bible Difficulties, u izdanju Zondervan Publications, Grand Rapids, MI 1982, str. 57-59.

Da li imena za Boga u Postanju 1 i 2 pokazuju razliku u autorstvu ta dva poglavlja?

Tačno je da je kroz svih trideset jedan stih Postanja 1 jedino upotrebljeno ime za Boga Elohim, i da lično ime Boga, tj. Jahve, postaje istaknuto u drugom poglavlju. Ipak, ova razlika u upotrebi u dva poglavlja ne pruža nikakav čvrst dokaz o razlici u autorstvu. Ovu teoriju je prvi istakao francuski lekar Žan Astrik davne 1753. godine. On je smatrao da je Postanje 1 moralo biti preuzeto iz nekog ranijeg književnog izvora koji je stvorio autor što je Boga poznavao samo po imenu Elohim, dok je Postanje 2 poteklo iz drugačijeg izvora koji je Boga poznavao kao Jahvea (ili “Jehovu”). J. G. Ajhorn iz Lajpciga proširio je ovu jahvističko-elohističku podelu izvora na ostala poglavlja Postanja, sve do Izlaska 6:3, što je on tumačio tako da je prema tom “izvoru” ime Jahve bilo nepoznato do Mojsijevog vremena. To je podrazumevalo da su svi pomeni Jahvea koji se javljaju u Postanju morali poteći iz drugog izvora (J), koji je pretpostavljao da je On bio poznat pod tim imenom pre Mojsijevog vremena.

Izlazak 6:3 kaže: „I javio sam se Avramu, Isaku i Jakovu imenom Bog Svemogući, a imenom svojim Gospod ne bih im poznat.“ Ovo bi moglo izgledati kao da podrazumeva da samo ime nije bilo poznato pre Mojsijevog vremena, ali takvo tumačenje protivreči stvarnoj jevrejskoj upotrebi. Izraz “poznati ime Jahveovo” ili “znati da sam ja Jahve” ima sasvim poseban značaj. Ovaj izraz javlja se najmanje dvadeset šest puta u Starom zavetu; i u svakom slučaju označava da se stvarnim iskustvom nauči da je Bog Jahve onaj Bog koji drži savez, koji kažnjava, brine se i izbavlja svoj narod saveza od njegovih neprijatelja. Tako čitamo u Izlasku 6:7: „te ćete poznati da sam ja Gospod Bog vaš koji vas izvodim ispod bremena Misirskih.“ Čak je i Egipćanima bilo određeno da to nauče iz gorkog iskustva, prema Izlasku 14:4: „i Misirci će poznati da sam ja Gospod.“ – kao posledica deset pošasti koje je trebalo da ih zadese.

Očigledno je faraon znao da je ime Mojsijevog Boga Jahve, jer Ga je tako i nazvao u Izlasku 5:2: „Ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja?“ Zato Izlazak 6:3 treba razumeti u značenju: “Pokazao sam se Avramu, Isaku i Jakovu kao svemoćni Vladar stvorenja i Suveren nad svim silama prirode [tj. kao El Šadaj, Bog Svemogući], ali im se nisam pokazao

57 kao Bog koji drži savez, na čudesan, iskupiteljski način na koji upravo nameravam da se pokažem u izbavljenju čitavog naroda Izraela iz egipatskog ropstva.”

“Jahve” označava Božju vernost i ličnu brigu za Njegov narod saveza — mada se to odnosi i na Njegovo postupanje sa pojedinačnim vernikom. Tako se u Njegovim odnosima sa Avramom i njegovom porodicom, kroz čitav izveštaj Postanja, Bog naziva Jahve. Ali bilo je ostavljeno Mojsijevom naraštaju da vidi čudotvornu silu Božju u svoju korist, i to u razmerama koje su obeležile epohu. Izveštaj Izlaska obeležen je jednim iskupiteljskim čudom za drugim, ali i kaznenim sudovima koji su pohodili Izrael u vremenima njegove pobune i otpadništva, sve dok konačno nisu bezbedno dovedeni u zemlju Kanaan pod Isusom Navinom, da tamo uspostave novu zajednicu pod vođstvom Mojsijevog zakona. Na taj način, dakle, treba razumeti pravu nameru Izlaska 6:3, a ne na pojednostavljen način na koji su ga protumačili Ajhorn i njegovi sledbenici iz dokumentarne (JEDP) škole.

Vratimo se, dakle, objašnjenju razlike u upotrebi imena u Postanju 2 nasuprot Postanju 1: razlog za ovo razlikovanje savršeno je očigledan u svetlu prethodne rasprave. “Elohim” je bilo jedino ime za Boga primereno pripovesti o Božjem delu stvaranja, kao Vladara nad celom prirodom i svemirom. Ali u drugom poglavlju On stupa u lični savez sa Adamom i Evom; i zato im se Bog (Elohim) pokazao kao “Jahve”, Bog milosti i saveza.

Stoga se kroz čitavo poglavlje, u svih jedanaest slučajeva, Jahve javlja u kombinaciji sa Elohim, nikada sam. To jasno podrazumeva da je isti Bog koji je načinio svemir u šest stvaralačkih etapa upravo onaj isti Gospod koji je voleo Adama, svoga sina, stvorenog po sopstvenom liku, i starao se o njemu. Isto važi i kroz treće poglavlje:

“Jahve” se nikada ne koristi samostalno, već samo u kombinaciji sa “Elohim”. Tek kada dođemo do Evine primedbe u Postanju 4:1 nailazimo na prvu pojavu imena “Jahve” (ili GOSPOD) samog, bez Elohima.

S obzirom na ovo dosledno spajanje dvaju imena kroz drugo i treće poglavlje, teško je zamisliti kako su Astrik, Ajhorn ili bilo koji drugi naučnik mogli doći do teorije da je ikada postojao raniji izvor koji je Boga poznavao samo po imenu Jahve. S obzirom na stalno spajanje ta dva imena, moralo bi se pretpostaviti da je neki kasniji redaktor odlučio da makazama i lepkom sastavi odsečak “J” koji se završava sa “Jahve” sa odsečkom “E” ili “P” koji je počinjao sa “Elohim”. Takav veštački i bizaran postupak kombinovanja, koji se proteže kroz dva čitava poglavlja, nikada nije otkriven u književnosti nijednog drugog naroda niti vremena. Potreban je izuzetan stepen naivne lakovernosti da bi se pretpostavilo da je tako moglo biti u slučaju Postanja 2 i 3.

Pre nego što zaključimo ovu raspravu, treba istaći da su, na osnovu uporedne književnosti drevnog Bliskog istoka, svi susedi Izraela sledili praksu da svoja vrhovna božanstva nazivaju sa najmanje dva različita imena – pa čak i sa tri ili četiri. U Egiptu je Oziris (gospodar podzemnog sveta i sudija mrtvih) bio nazivan i Venefer (Onaj koji je dobar), Hent-amentiu (Prvi među Zapadnjacima) i Neb-abdu (Gospodar Abidosa); a sva četiri naziva javljaju se na Iherneferovoj steli u

58 Berlinskom muzeju. U Vaviloniji je bog Bel bio poznat i po svom sumerskom nazivu Enlil, kao i po imenu Nunamnir (up. Prolog Zakonika Lipit-Ištara). Slično tome, bog Meseca bio je i Sin i Nana, a velika boginja Ištar bila je poznata i kao Inana ili Telitum. U predmojsijevskoj hananskoj kulturi Ugarita u severnoj Siriji, Baal je često nazivan Alijan (i to u uzastopnim stihovima paralelističke poezije, baš kao i u jevrejskom Psaltiru), dok je kralj-bog El bio poznat i kao Latpan, a bog-umetnik Kotar-va-Hasis nazivan je i Hajin (up. Pričard, ANET, str. 151, u vezi sa Akhatom).

U Grčkoj je važila ista praksa: Zevs je bio i Kronion i Olimpijac; Atina je bila Palada; Apolon je bio i Feb i Pitijski – a svi se ovi nazivi pojavljuju u paralelističkim stihovima Homerovih epova. Insistirati na tome da isti fenomen u jevrejskoj književnosti mora ukazivati na različite ranije izvore znači potpuno zanemariti ovu obilnu analogiju iz književnosti svih Izraelovih suseda. Teško je videti kako se podela izvora na osnovu božanskih imena može prihvatiti kao intelektualno respektabilna u svetlu poznatih činjenica uporedne književnosti.

Zar Postanje 2 ne predstavlja drugačiji redosled stvaranja od Postanja 1?

Postanje 2 uopšte ne donosi izveštaj o stvaranju, već pretpostavlja dovršenost Božjeg dela stvaranja izloženog u prvom poglavlju. Prva tri stiha Postanja 2 jednostavno vode pripovest prvog poglavlja do njenog konačnog i logičnog zaključka, koristeći isti rečnik i stil kao i prethodno poglavlje. Ona izlažu dovršenje celokupnog iskonskog dela stvaranja i posebnu svetost dodeljenu sedmom danu, kao simbol i spomen Božjeg stvaralačkog dela. Zatim 4. stih sažima čitav niz koji je upravo bio izložen, rečima: „To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo,“

Pošto je završio opšti pregled predmeta, autor zatim detaljno razrađuje jednu važnu pojedinost koja je već pomenuta: stvaranje čoveka. Kenet Kičen kaže:

“Postanje 1 pominje stvaranje čoveka kao poslednje u nizu, i to bez ikakvih pojedinosti, dok je u Postanju 2 čovek u središtu pažnje i o njemu i njegovom okruženju daju se konkretniji detalji. Nepriznavanje komplementarne prirode razlikovanja po predmetu – između kosturskog pregleda celokupnog stvaranja s jedne strane, i detaljnog usredsređivanja na čoveka i njegovu neposrednu okolinu s druge – graniči se sa opskurantizmom” (Ancient Orient, str. 117).

Kičen se zatim poziva na analogiju sa egipatskim natpisima, kao što su Poetska stela Tutmozisa III iz Karnaka, stela iz Gebel Barkala, i oni kraljevski natpisi iz Urartua koji poraz neprijatelja naroda pripisuju njihovom bogu zaštitniku, Haldiju, a zatim iste te pobede detaljno ponavljaju kao dela vladajućeg kralja Urartua. Kičen zatim dodaje: “Ono što je apsurdno kada se primeni na monumentalne bliskoistočne tekstove koji nisu imali nikakvu predistoriju ruku i redaktora ne bi trebalo nametati Postanju 1 i 2, kako se to čini nekritičkim ovekovečavanjem sistematizacije spekulacija iz devetnaestog veka, spekulacija diletanata iz osamnaestog veka kojima je, kao što je i bio slučaj, nedostajalo svako znanje o oblicima i običajima drevne orijentalne književnosti” (isto).

Kada razmotrimo ostatak Postanja 2, nalazimo da se ono bavi opisom idealnog okruženja koje je Bog pripremio da bi Adam i Eva u njemu započeli svoj život, hodeći u ljubavnom zajedništvu sa Njim kao odazivna i poslušna deca. Stihovi 5-6 opisuju prvobitno stanje “zemlje”, odnosno “tla”, u širem području Edemskog vrta, pre nego što je ono prolistalo zelenilom pod posebnim sistemom natapanja kojim se Gospod poslužio za njegov razvoj. Sedmi stih uvodi Adama kao novosazdanog stanovnika za koga je Edem bio pripremljen. Osmi stih beleži kako je on tamo postavljen da posmatra i uživa u lepoti i bogatstvu svoje okoline. Postanje 2:9-14 opisuje razne vrste drveća i bujnu vegetaciju koju su održavale obilne vode reka što su tekle iz Edema u niže predele izvan njegovih granica. Petnaesti stih ukazuje na zaokupljujuću delatnost koja je Adamu bila dodeljena kao čuvaru i nadzorniku ovog velikog prirodnog rezervata.

Iz pregleda prvih petnaest stihova drugog poglavlja postaje sasvim jasno da ono nikada nije ni bilo zamišljeno kao opšta pripovest o stvaranju. Pretražite sve kosmogonije drevnih civilizacija Bliskog istoka i među njima nikada nećete naći nijedan izveštaj o stvaranju koji izostavlja svaki pomen nastanka sunca, meseca i zvezda ili okeana i mora – a ništa od toga se u Postanju 2 ne pominje. Stoga je sasvim očigledno da je Postanje 1 jedini izveštaj o stvaranju koji se može naći u jevrejskom Svetom pismu i da je on već pretpostavljen kao pozadina Postanja 2. Čak se ni životinje ne pominju sve dok se Adamu ne dodeli zadatak da ih pažljivo razmotri, jednu po jednu, kako bi odlučio o prikladnom imenu za svaku vrstu ptica i zveri koja je pred njega izvedena (Postanje 2:18-20). Ali pre nego što ova faza Adamovog iskustva započne, on biva uveden u odnos saveza sa Bogom, koji mu dopušta da jede plod sa svakog drveta u vrtu osim jednog: drveta poznanja dobra i zla (Postanje 2:16-17). Osamnaesti stih zatim pokazuje kako je Jahve pristupio ispunjavanju Adamove predviđene potrebe za društvom – najpre zajedništvom sa životinjama i pticama (Postanje 2:19-20), a zatim, pošto se to pokazalo nezadovoljavajućim, društvom žene, koja je oblikovana od kosti najbliže Adamovom srcu (Postanje 2:21-22). Poglavlje se završava živopisnim prikazom Adamovog radosnog prihvatanja svoje nove pomoćnice i njegove bezrezervne predanosti njoj u ljubavi.

Struktura Postanja 2 stoji u jasnoj suprotnosti sa svakim izveštajem o stvaranju koji je poznat uporednoj književnosti. Ono nikada nije ni bilo zamišljeno kao izveštaj o stvaranju, osim utoliko što je izložilo okolnosti čovekovog stvaranja kao deteta Božjeg, oblikovanog po Njegovom liku, u koga je udahnut Njegov dah života i koji je uveden u prisan lični odnos sa samim Gospodom. Sasvim je jasno, dakle, da je drugo poglavlje sagrađeno na temelju prvog poglavlja i da ne predstavlja nikakvu drugačiju tradiciju od prvog poglavlja, niti protivrečan izveštaj o redosledu stvaranja.