Drugi vatikanski sabor, Katehizam i svetske religije
U ovom tekstu navešću šta zvanični dokumenti Katoličke crkve uče o svetskim religijama i o tome kako se zadobija spasenje.
Počinjem onim što kaže Katehizam Katoličke crkve. Sve isticanje je moje:
Crkva i nehrišćani
839 „Oni koji još nisu primili jevanđelje na razne su načine upućeni na narod Božji.“325
Odnos Crkve prema jevrejskom narodu. Kada zaranja u sopstvenu tajnu, Crkva, narod Božji Novoga saveza, otkriva svoju vezu sa jevrejskim narodom,326 „prvim koji je čuo reč Božju.“327 Jevrejska vera, za razliku od drugih nehrišćanskih religija, već jeste odgovor na Božje otkrivenje u Starom savezu. Jevrejima „čije je usinovljenje i slava i zavjeti i zakon i bogosluženje i obećanja, Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu“,328 „Jer Bog se neće raskajati za svoje darove i prizvanje.“329
840 i kada se razmatra budućnost, narod Božji Staroga saveza i novi narod Božji teže sličnim ciljevima: iščekivanju dolaska (ili povratka) Mesije. Ali jedan iščekuje povratak Mesije koji je umro i vaskrsao iz mrtvih i priznat je kao Gospod i Sin Božji; drugi iščekuje dolazak Mesije čije crte ostaju skrivene do kraja vremena; a to potonje čekanje praćeno je dramom nepoznavanja ili nerazumevanja Hrista Isusa.
841 Odnos Crkve prema muslimanima. „Plan spasenja obuhvata i one koji priznaju Stvoritelja, među kojima su na prvom mestu muslimani; oni ispovedaju da drže Avraamovu veru i zajedno s nama obožavaju jednoga, milosrdnog Boga, sudiju čovečanstva u poslednji dan.“330
842 Veza Crkve sa nehrišćanskim religijama počiva ponajpre na zajedničkom poreklu i zajedničkom cilju ljudskog roda:
Svi narodi čine samo jednu zajednicu. To je tako zato što svi potiču od jednoga korena koji je Bog stvorio da naseli svu zemlju, a i zato što svi dele zajedničku sudbinu, naime Boga. Njegovo proviđenje, njegova očigledna dobrota i njegovi spasonosni naumi protežu se na sve, sve do dana kada izabrani budu sabrani u svetom gradu. . .331
843 Katolička crkva u drugim religijama prepoznaje ono traganje, među senkama i slikama, za Bogom koji je nepoznat, a ipak blizu, jer on daje život i dah i sve, i hoće da se svi ljudi spasu. Stoga Crkva svu dobrotu i istinu koje se nalaze u tim religijama smatra „pripremom za jevanđelje, datom od onoga koji prosvetljuje sve ljude da bi napokon imali život“.332
844 U svom religijskom ponašanju, međutim, ljudi pokazuju i granice i zablude koje unakažavaju Božji lik u njima:
Vrlo često su ljudi, prevareni od Zloga, postali isprazni u svojim mislima i zamenili istinu Božju lažju, te služili tvorevini radije nego Stvoritelju. Ili pak, živeći i umirući u ovom svetu bez Boga, izloženi su krajnjem očajanju.333 845 Da bi ponovo sjedinio svu svoju decu, rasejanu i zavedenu grehom, Otac je hteo da sazove čitavo čovečanstvo u Crkvu svoga Sina. Crkva je mesto na kome čovečanstvo mora ponovo da otkrije svoje jedinstvo i spasenje. Crkva je „pomireni svet“. Ona je ona lađa koja „pod punim jedrima Gospodnjeg krsta, dahom Svetoga Duha, bezbedno plovi ovim svetom“. Prema drugoj slici dragoj crkvenim ocima, ona je predoznačena Nojevim kovčegom, koji jedini spasava od potopa.334
„Van Crkve nema spasenja“
846 Kako treba da razumemo ovu tvrdnju, koju crkveni oci često ponavljaju?335 Pozitivno preformulisana, ona znači da svako spasenje dolazi od Hrista Glave preko Crkve koja je njegovo Telo:
Oslanjajući se na Sveto pismo i Predanje, Sabor uči da je Crkva, koja je sada putnica na zemlji, neophodna za spasenje: jedan je Hristos posrednik i put spasenja; on nam je prisutan u svome telu koje je Crkva. On sam je izričito potvrdio nužnost vere i krštenja, i time istovremeno potvrdio nužnost Crkve u koju ljudi ulaze kroz krštenje kao kroz vrata. Stoga se ne bi mogli spasti oni koji bi, znajući da je Katoličku crkvu Bog kroz Hrista ustanovio kao neophodnu, odbili da u nju uđu ili da u njoj ostanu.336
847 Ova tvrdnja nije upućena onima koji, bez sopstvene krivice, ne poznaju Hrista i njegovu Crkvu:
Oni koji, bez sopstvene krivice, ne poznaju jevanđelje Hristovo ni njegovu Crkvu, a ipak iskrena srca traže Boga, i, pokrenuti milošću, u svojim delima nastoje da vrše njegovu volju kako je poznaju po nalozima svoje savesti – i oni mogu postići večno spasenje.337
848 „Premda Bog na sebi znane načine može privesti one koji, bez sopstvene krivice, ne znaju za jevanđelje, onoj veri bez koje je nemoguće ugoditi mu, Crkva ipak ima obavezu, a i sveto pravo, da propoveda jevanđelje svim ljudima.“338
Misija – zahtev katoličnosti Crkve
849 Misionarski mandat. „Budući da je od Boga poslata narodima da bude ‘opšti sakrament spasenja’, Crkva, poslušna zapovesti svoga osnivača i zato što to zahteva njena sopstvena bitna sveopštost, nastoji da propoveda jevanđelje svim ljudima“:339 „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka.“340
850 Poreklo i svrha misije. Gospodnji misionarski mandat u krajnjoj liniji je utemeljen u večnoj ljubavi Presvetoga Trojstva: „Crkva je na zemlji po svojoj prirodi misionarska budući da, prema planu Očevom, ima svoje poreklo u poslanju Sina i Svetoga Duha.“341 Krajnja svrha misije nije ništa drugo do da ljudi postanu deoničari zajednice između Oca i Sina u njihovom Duhu ljubavi.342
851 Misionarsko nadahnuće. Iz Božje ljubavi prema svim ljudima Crkva u svakom dobu prima i obavezu i snagu svoga misionarskog dinamizma, „Jer nas ljubav Hristova obuzima“343 Zaista, Bog „Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine.“;344 to jest, Bog hoće spasenje svakoga kroz poznanje istine. Spasenje se nalazi u istini. Oni koji slušaju podsticaj Duha istine već su na putu spasenja. Ali Crkva, kojoj je ta istina poverena, mora poći u susret njihovoj želji, da bi im donela istinu. Zato što veruje u Božji sveopšti plan spasenja, Crkva mora biti misionarska.
852 Misionarski putevi. Sveti Duh je glavni nosilac, „glavni činilac čitavog poslanja Crkve.“345 On je taj koji vodi Crkvu njenim misionarskim putevima. „Ovo poslanje nastavlja i, tokom istorije, razvija poslanje Hrista, koji je poslat da propoveda jevanđelje siromašnima; tako Crkva, podstaknuta Duhom Hristovim, mora ići putem kojim je i sam Hristos išao, putem siromaštva i poslušnosti, služenja i samožrtvovanja sve do smrti, smrti iz koje je izašao pobedonosno svojim vaskrsenjem.“346 Tako je i „krv mučenika seme hrišćana.“347
853 Na svom hodočašću Crkva je takođe iskusila „nesklad koji postoji između poruke koju objavljuje i ljudske slabosti onih kojima je jevanđelje povereno.“348 Samo idući „putem pokajanja i obnove“, „uskim putem krsta“, narod Božji može širiti Hristovo carstvo.349 Jer „kao što je Hristos delo iskupljenja izvršio u siromaštvu i progonstvu, tako je i Crkva pozvana da ide istim putem ako želi da ljudima saopšti plodove spasenja.“350
854 Samom svojom misijom, „Crkva . . . putuje istim putem kojim i sve čovečanstvo i deli sa svetom istu zemaljsku sudbinu: ona treba da bude kvasac i, takoreći, duša ljudskog društva u njegovoj obnovi kroz Hrista i preobražaju u porodicu Božju.“351 Misionarski napor traži strpljenje. On počinje objavljivanjem jevanđelja narodima i skupinama koji još ne veruju u Hrista,352 nastavlja se osnivanjem hrišćanskih zajednica koje su „znak Božjeg prisustva u svetu“,353 i vodi ka osnivanju mesnih crkava.354 Mora uključivati i proces inkulturacije da bi jevanđelje uzelo telo u kulturi svakog naroda.355 Biće i vremena poraza. „Što se tiče pojedinaca, skupina i naroda, [Crkva] ih samo postupno dodiruje i prožima i tako ih prima u puninu koja je katolička.“356
855 Misija Crkve podstiče napore ka hrišćanskom jedinstvu.357 Zaista, „podele među hrišćanima sprečavaju Crkvu da u praksi ostvari puninu katoličnosti koja joj pripada u onim svojim sinovima koji su, iako sjedinjeni s njom krštenjem, ipak odvojeni od punog zajedništva s njom. Štaviše, i samoj Crkvi je teže da u stvarnom životu izrazi svoju punu katoličnost u svim njenim vidovima.“358
856 Misionarska zadaća podrazumeva dijalog pun poštovanja sa onima koji još ne prihvataju jevanđelje.359 Vernici mogu imati koristi od tog dijaloga učeći se da bolje cene „one elemente istine i milosti koji se nalaze među narodima i koji su, takoreći, tajno prisustvo Boga“.360 Oni objavljuju Radosnu vest onima koji je ne poznaju, da bi učvrstili, dopunili i uzdigli istinu i dobrotu koje je Bog razdelio među ljudima i narodima, i da bi ih očistili od zablude i zla „na slavu Božju, posramljenje demona i sreću čoveka.“361
325 LG 16.
326 Up. NA 4.
327 Rimski misal, Veliki petak 13: Opšte molitve, VI.
328 Rimljanima 9:4-5.
329 Rimljanima 11:29.
330 LG 16; up. NA 3.
331 NA 1.
332 LG 16; up. NA 2; EN 53.
333 LG 16; up. Rimljanima 1:21, 25.
334 Sv. Avgustin, Serm. 96, 7, 9: PL 38, 588; sv. Amvrosije, De virg. 18, 118: PL 16, 297B; up. već 1. Petrova 3:20-21.
335 Up. Kiprijan, Ep. 73.21: PL 3, 1169; De unit.: PL 4, 509-536.
336 LG 14; up. Marko 16:16; Jovan 3:5[ETML:C/].
337 LG 16; up. DS 3866-3872.
338 AG 7; up. Jevrejima 11:6; 1. Korinćanima 9:16.
339 AG 1; up. Matej 16:15.
340 Matej 28:19-20.
341 AG 2.
342 Up. Jovan Pavle II, RMiss 23.
343 2. Korinćanima 5:14; up. AA 6; RMiss 11.
344 1. Timoteju 2:4.
345 Jovan Pavle II, RMiss 21.
346 AG 5.
347 Tertulijan, Apol. 50, 13: PL 1, 603.
348 GS 43 # 6.
349 LG 8 # 3; 15; AG 1 # 3; up. RMiss 12-20.
350 LG 8 # 3.
351 GS 40 # 2.
352 Up. RMiss 42 47.
353 AG 15 # 1.
354 Up. RMiss 48-49.
355 Up. RMiss 52-54.
356 AG 6 # 2.
357 Up. RMiss 50.
358 UR 4 # 8.
359 Up. RMiss 55.
360 AG 9.
361 AG 9. (Član 9 „VERUJEM U SVETU KATOLIČKU CRKVU“, Odeljak 3. CRKVA JE JEDNA, SVETA, KATOLIČKA I APOSTOLSKA)
Sada prelazim na Dokumente Drugog vatikanskog sabora.
16. Konačno, oni koji još nisu primili jevanđelje na razne su načine upućeni na narod Božji.(18*) Na prvom mestu treba se setiti naroda kome su dati zavet i obećanja i iz koga je Hristos rođen po telu.(125) Radi njihovih otaca taj narod ostaje Bogu najdraži, jer se Bog ne kaje za darove koje daje niti za pozive koje upućuje.(126) Ali plan spasenja obuhvata i one koji priznaju Stvoritelja. Među njima su na prvom mestu muslimani, koji, ispovedajući da drže Avraamovu veru, zajedno s nama obožavaju jednoga i milosrdnog Boga, koji će u poslednji dan suditi čovečanstvu.
Niti je Bog daleko od onih koji u senkama i slikama traže nepoznatog Boga, jer On je taj koji svima daje život i dah i sve,(127) i kao Spasitelj hoće da se svi ljudi spasu.(128) Spasenje mogu postići i oni koji bez sopstvene krivice ne poznaju jevanđelje Hristovo ni njegovu Crkvu, a ipak iskreno traže Boga i, pokrenuti milošću, svojim delima nastoje da vrše njegovu volju kako im je poznata po nalozima savesti.(19*) Niti Božje proviđenje uskraćuje pomoći nužne za spasenje onima koji, bez krivice sa svoje strane, još nisu došli do izričitog poznanja Boga, a uz njegovu milost nastoje da žive dobrim životom.
Šta god se dobro ili istinito nađe među njima, Crkva na to gleda kao na pripremu za jevanđelje.(20*) Ona zna da je to dato od Onoga koji prosvetljuje sve ljude da bi napokon imali život. Ali često su ljudi, prevareni od Zloga, postali isprazni u svojim mislima i zamenili istinu Božju lažju, služeći tvorevini radije nego Stvoritelju.(129) Ili pak ima onih koji, živeći i umirući u ovom svetu bez Boga, bivaju izloženi konačnom očajanju. Stoga, da bi unapredila slavu Božju i pribavila spasenje svih njih, i imajući na umu zapovest Gospodnju: „propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju“,(130) Crkva sa brigom i pažnjom neguje misije.
17. Kao što je Sina poslao Otac,(131) tako je i On poslao apostole, govoreći: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka.“.(132) Crkva je od apostola primila taj svečani Hristov mandat da objavljuje spasonosnu istinu i mora ga izvršiti sve do krajeva zemlje.(133) Stoga ona reči Apostolove čini svojima: „teško meni ako ne propovijedam Jevanđelje“,(134) i neprestano šalje glasnike jevanđelja sve dok mlade crkve ne budu potpuno utemeljene i ne budu mogle same nastaviti delo evangelizacije. Jer Crkvu Sveti Duh nagoni da učini svoj deo kako bi se plan Božji potpuno ostvario, plan kojim je On postavio Hrista za izvor spasenja celome svetu. Objavljivanjem jevanđelja ona priprema svoje slušaoce da prime i ispovede veru.
Ona im daje raspoloženja nužna za krštenje, otima ih iz ropstva zablude i idola i uklapa ih u Hrista da bi kroz ljubav uzrasli do pune zrelosti u Hristu. Njenim delovanjem, sve što je dobro u umovima i srcima ljudi, sve što dobro leži skriveno u religijskim običajima i kulturama različitih naroda, ne samo da biva sačuvano od uništenja nego biva i očišćeno, uzdignuto i usavršeno na slavu Božju, posramljenje đavola i sreću čoveka. Obaveza širenja vere nametnuta je svakom Hristovom učeniku, prema njegovom staležu.(21*) Premda, međutim, svi verni mogu krštavati, jedino sveštenik može dovršiti izgradnju Tela u evharistijskoj žrtvi. Tako se ispunjavaju reči Božje, izgovorene kroz Njegovog proroka: „Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar“.(135)(22*) Na taj način Crkva se i moli i trudi da čitav svet postane narod Božji, Telo Gospodnje i Hram Svetoga Duha, i da se u Hristu, Glavi svih, svaka čast i slava odaje Stvoritelju i Ocu vaseljene.
125 Up. Rimljanima 9:4-5
126 Up. Rimljanima 11:28-29.
127 Up. Dela apostolska 17:25-28.
128 Up. 1. Timoteju 2:4.
129 Up. Rimljanima 1:21, 25.
130 Marko 16:16.
131 Up. Jovan 20:21.
132 Matej 28:19-20.
133 Up. Dela apostolska 1:8.
134 1. Korinćanima 9:16.
135 Malahija 1:11 (Lumen Gentium, Glava II, O narodu Božjem)
I:
DEKLARACIJA O ODNOSU CRKVE PREMA NEHRIŠĆANSKIM RELIGIJAMA
NOSTRA AETATE
PROGLASIO NJEGOVA SVETOST PAPA PAVLE VI
28. OKTOBRA 1965.
1. U naše vreme, kada se čovečanstvo iz dana u dan sve više zbližava i kada veze između različitih naroda postaju sve jače, Crkva pomnije ispituje svoj odnos prema nehrišćanskim religijama. U svom zadatku unapređivanja jedinstva i ljubavi među ljudima, štaviše među narodima, ona u ovoj deklaraciji razmatra pre svega ono što je ljudima zajedničko i ono što ih privlači ka zajedništvu.
Jedna je zajednica svih naroda, jedno je njihovo poreklo, jer je Bog stvorio ceo ljudski rod da živi po licu zemlje.(1) Jedan je i njihov konačni cilj, Bog. Njegovo proviđenje, njegova očitovanja dobrote, njegov spasonosni naum protežu se na sve ljude,(2) sve do onog vremena kada izabrani budu sjedinjeni u Svetom gradu, gradu koji plamti slavom Božjom, gde će narodi hoditi u njegovoj svetlosti.(3)
Ljudi od raznih religija očekuju odgovore na nerešene zagonetke ljudskog stanja, koje i danas, kao i u ranija vremena, duboko potresaju ljudska srca: Šta je čovek? Koji je smisao, koji je cilj našeg života? Šta je moralno dobro, a šta greh? Odakle patnja i čemu ona služi? Koji je put do istinske sreće? Šta su smrt, sud i odmazda posle smrti? Šta je, konačno, ona krajnja neizreciva tajna koja obuhvata naše postojanje: odakle dolazimo i kuda idemo?
2. Od drevnih vremena pa do danas kod raznih naroda nalazi se izvesno opažanje one skrivene sile koja lebdi nad tokom stvari i nad zbivanjima ljudske istorije; ponekad su neki čak došli i do priznanja Vrhovnog Bića, pa i Oca. To opažanje i priznanje prožima njihove živote dubokim religioznim osećajem.
Religije, međutim, koje su povezane sa razvijenom kulturom nastojale su da odgovore na ista pitanja pomoću profinjenijih pojmova i razvijenijeg jezika. Tako u hinduizmu ljudi razmatraju božansku tajnu i izražavaju je kroz neiscrpno obilje mitova i kroz tragalački filozofski poduhvat. Oni traže oslobođenje od tegobe našeg ljudskog stanja bilo asketskim vežbama, bilo dubokom meditacijom, bilo bekstvom k Bogu sa ljubavlju i poverenjem. Isto tako, budizam, u svojim raznim oblicima, uviđa korenitu nedostatnost ovoga promenljivog sveta; on uči put kojim ljudi, u pobožnom i pouzdanom duhu, mogu ili steći stanje savršenog oslobođenja ili dostići, sopstvenim naporima ili uz višu pomoć, vrhovno prosvetljenje. Isto tako i druge religije, koje se svuda nalaze, pokušavaju da svaka na svoj način odgovore na nemir ljudskog srca, predlažući „puteve“ koji obuhvataju učenja, pravila života i svete obrede. Katolička crkva ne odbacuje ništa što je istinito i sveto u tim religijama. Ona s iskrenim poštovanjem gleda na one načine ponašanja i života, na one propise i učenja koji, iako se u mnogo čemu razlikuju od onoga što ona drži i izlaže, ipak često odražavaju zrak one Istine koja prosvetljuje sve ljude. Zaista, ona objavljuje i uvek mora objavljivati Hrista „Put i Istina i Život“ (Jovan 14:6), u kome ljudi mogu naći puninu religioznog života, u kome je Bog sve pomirio sa sobom.(4)
Crkva, dakle, podstiče svoje sinove da, kroz dijalog i saradnju sa sledbenicima drugih religija, vođeni razboritošću i ljubavlju i uz svedočenje hrišćanske vere i života, priznaju, čuvaju i unapređuju duhovna i moralna dobra, kao i društveno-kulturne vrednosti koje se nalaze među tim ljudima.
3. Crkva s poštovanjem gleda i na muslimane. Oni obožavaju jednoga Boga, živoga i koji postoji sam po sebi; milosrdnog i svemogućeg, Stvoritelja neba i zemlje,(5) koji je govorio ljudima; oni se trude da se svim srcem podlože i njegovim nedokučivim odlukama, kao što se i Avraam, sa kojim se islamska vera rado povezuje, podložio Bogu. Iako ne priznaju Isusa kao Boga, poštuju ga kao proroka. Odaju čast i Mariji, njegovoj devičanskoj Majci; ponekad je čak i pobožno prizivaju. Uz to, iščekuju dan suda kada će Bog svima koji su podignuti iz mrtvih dati po zasluzi. Konačno, cene moralni život i obožavaju Boga naročito kroz molitvu, milostinju i post.
Budući da je tokom vekova između hrišćana i muslimana nastalo poprilično svađa i neprijateljstava, ovaj sveti sabor poziva sve da zaborave prošlost i da iskreno rade na uzajamnom razumevanju i da za dobro celog čovečanstva čuvaju i zajedno unapređuju socijalnu pravdu i moralna dobra, kao i mir i slobodu.
4. Dok sveti sabor istražuje tajnu Crkve, seća se veze koja duhovno spaja narod Novoga saveza sa Avraamovim potomstvom.
Tako Crkva Hristova priznaje da se, prema Božjem spasonosnom naumu, počeci njene vere i njenog izabranja nalaze već kod patrijaraha, Mojsija i proroka. Ona ispoveda da su svi koji veruju u Hrista – Avraamovi sinovi po veri (6) – obuhvaćeni pozivom istoga patrijarha, kao i to da je spasenje Crkve tajanstveno predoznačeno izlaskom izabranog naroda iz zemlje ropstva. Crkva, dakle, ne može zaboraviti da je otkrivenje Staroga zaveta primila preko naroda sa kojim je Bog u svojoj neizrecivoj milosti sklopio Drevni savez. Niti može zaboraviti da crpi hranu iz korena one dobro negovane masline na koju su nakalemljene divlje grančice, neznabošci.(7) Zaista, Crkva veruje da je Hristos, naš Mir, svojim krstom pomirio Jevreje i neznabošce, načinivši od oboga jedno u sebi.(8)
Crkva uvek ima na umu reči Apostolove o njegovim sunarodnicima: „čije je usinovljenje i slava i zavjeti i zakon i bogosluženje i obećanja, Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu“ (Rimljanima 9:4-5), Sina Device Marije. Ona se takođe seća da su apostoli, oslonac i stubovi Crkve, kao i većina prvih učenika koji su svetu objavili jevanđelje Hristovo, potekli iz jevrejskog naroda.
Kao što Sveto pismo svedoči, Jerusalim nije prepoznao vreme svoga pohođenja,(9) niti su Jevreji u velikom broju prihvatili jevanđelje; štaviše, poprilično njih se protivilo njegovom širenju.(10) Ipak, Bog Jevreje drži najdražima radi njihovih otaca; on se ne kaje za darove koje daje niti za pozive koje upućuje – takvo je svedočanstvo Apostolovo.(11) Zajedno sa prorocima i sa istim tim Apostolom, Crkva očekuje onaj dan, znan samo Bogu, u koji će svi narodi jednim glasom prizivati Gospoda i „služili mu složnijem ramenima“ (Sofonija 3:9).(12)
Budući da je duhovno nasleđe zajedničko hrišćanima i Jevrejima toliko veliko, ovaj sveti sabor želi da neguje i preporuči ono uzajamno razumevanje i poštovanje koje je plod, pre svega, biblijskih i teoloških studija, kao i bratskih dijaloga.
Istina je da su jevrejske vlasti i oni koji su ih sledili tražili Hristovu smrt;(13) ipak, ono što se dogodilo u njegovom stradanju ne može se pripisati svim Jevrejima, bez razlike, koji su tada živeli, niti Jevrejima današnjice. Iako je Crkva novi narod Božji, Jevreje ne treba prikazivati kao odbačene ili proklete od Boga, kao da to sledi iz Svetoga pisma. Neka se, dakle, svi staraju da u katehetskom radu ili u propovedanju reči Božje ne uče ništa što nije u skladu sa istinom jevanđelja i duhom Hristovim.
Osim toga, u svom odbacivanju svakog progona protiv bilo kog čoveka, Crkva, svesna nasleđa koje deli sa Jevrejima i pokrenuta ne političkim razlozima nego duhovnom ljubavlju jevanđelja, osuđuje mržnju, progone i ispade antisemitizma, upravljene protiv Jevreja u bilo koje vreme i od bilo koga.
Uostalom, kao što je Crkva oduvek držala i sada drži, Hristos je svoje stradanje i smrt podneo slobodno, zbog grehova ljudi i iz beskrajne ljubavi, da bi svi mogli dosegnuti spasenje. Zadatak je, dakle, propovedi Crkve da objavljuje krst Hristov kao znak sveobuhvatne ljubavi Božje i kao izvor iz koga teče svaka milost.
5. Ne možemo istinski prizivati Boga, Oca svih, ako odbijamo da se bratski ophodimo prema bilo kom čoveku, stvorenom kakav jeste po liku Božjem. Čovekov odnos prema Bogu Ocu i njegov odnos prema ljudima, njegovoj braći, toliko su povezani da Sveto pismo kaže: „Koji ne ljubi ne poznade Boga“ (1. Jovanova 4:8).
Ne ostaje, dakle, nikakav temelj za bilo koju teoriju ili praksu koja vodi diskriminaciji između čoveka i čoveka ili naroda i naroda, ukoliko je reč o njihovom ljudskom dostojanstvu i pravima koja iz njega proističu.
Crkva osuđuje, kao strano duhu Hristovom, svako pravljenje razlike među ljudima ili njihovo uznemiravanje zbog rase, boje, životnog stanja ili religije. Naprotiv, idući stopama svetih apostola Petra i Pavla, ovaj sveti sabor usrdno moli hrišćanske vernike da „Vladajte se dobro među neznabošcima“ (1. Petrova 2:12) i, ako je moguće, da sa svoje strane žive u miru sa svim ljudima,(14) kako bi zaista bili sinovi Oca koji je na nebesima.(15)
NAPOMENE
1. Up. Dela apostolska 17:26
2. Up. Premudrosti Solomonove 8:1; Dela apostolska 14:17; Rimljanima 2:6-7; 1. Timoteju 2:4
3. Up. Otkrivenje 21:23 i dalje.
4. Up. 2. Korinćanima 5:18-19
5. Up. sv. Grigorije VII, pismo XXI Anziru (Naciru), kralju Mauritanije (Pl. 148, kol. 450 i dalje)
6. Up. Galatima 3:7
7. Up. Rimljanima 11:17-24
8. Up. Efescima 2:14-16
9. Up. Luka 19:44
10. Up. Rimljanima 11:28
11. Up. Rimljanima 11:28-29; up. dogmatsku konstituciju Lumen Gentium (Svetlost naroda) AAS, 57 (1965) str. 20
12. Up. Isaija 66:23; Psalam 65:4; Rimljanima 11:11-32
13. Up. Jovan 19:6
14. Up. Rimljanima 12:18
15. Up. Matej 5:45 (Nostra Aetate)