Debata o ograničenom pomirenju, 3. deo

Nastavljam tamo gde sam stao, iznoseći još dokaza da je Hristos umro za sve stvorenje: DEBATA O OGRANIČENOM POMIRENJU, 2. DEO.

JOVANOVO JEVANĐELJE

Jovan sasvim jasno kaže da je Isus došao u svet koji je sam stvorio s izričitom svrhom da spase celo čovečanstvo objavom jevanđelja:

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze. Bi čovjek poslan od Boga, po imenu Jovan. Ovaj dođe za svjedočanstvo, da svjedoči o svjetlosti, da svi vjeruju kroz njega. On ne bješe svjetlost, nego da svjedoči o svjetlosti. Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše.“ Jovan 1:3-11

„Sad je sud ovome svijetu; sad će knez ovoga svijeta biti izbačen napolje. I kada ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući sebi.“ Jovan 12:31-32

KOMENTARI

Evo egzegeze Jovana Kalvina za 1:9-11:

Ovaj odlomak se obično objašnjava na dva načina. Neki ograničavaju izraz svaki čovek na one koji, pošto ih je obnovio Duh Božji, postaju učesnici životvorne svetlosti. Avgustin se služi poređenjem sa učiteljem koji će, ako je slučajno jedini koji drži školu u gradu, biti nazvan učiteljem svih, iako ima mnogo onih koji ne idu u njegovu školu. Oni, dakle, shvataju taj izraz u komparativnom smislu, da su svi prosvetljeni Hristom, jer se nijedan čovek ne može hvaliti da je svetlost života zadobio na neki drugi način osim njegovom milošću. Ali pošto jevanđelist upotrebljava opštu formulaciju, svaki čovek koji dolazi na svet, skloniji sam da prihvatim ono drugo značenje, a to je da se od te svetlosti zraci razlivaju na SVE ČOVEČANSTVO, kao što sam već rekao. Jer znamo da ljudi imaju tu osobenu odliku koja ih uzdiže iznad ostalih životinja, da su obdareni razumom i inteligencijom, i da nose razliku između dobra i zla urezanu u svojoj savesti. Nema, dakle, čoveka do koga ne dopire izvesno opažanje večne svetlosti…

Ali kako ima fanatika koji nepromišljeno izvrću i muče ovaj odlomak, da bi iz njega zaključili da je milost prosvetljenja podjednako ponuđena svima, setimo se da je ovde reč jedino o opštoj svetlosti prirode, koja je daleko niža od vere; jer nikada nijedan čovek neće, svom oštroumnošću i pronicljivošću sopstvenog uma, prodreti u carstvo Božje. Jedino Duh Božji otvara vrata neba izabranima. Zatim, setimo se da je svetlost razuma koju je Bog usadio u ljude tako pomračena grehom da usred guste tame, i užasnog neznanja, i ponora zabluda, jedva da ima nekoliko svetlucavih iskri koje nisu sasvim ugašene…

11. Dođe svojima. Ovde se pokazuje potpuno beznadežna pokvarenost i zloba ljudi; ovde se pokazuje njihova gnusna bezbožnost, to što, kada se Sin Božji javio u telu Jevrejima, koje je Bog odvojio sebi od drugih naroda da mu budu sopstveno nasledstvo, on nije bio priznat ni primljen. I ovaj odlomak je dobio razna objašnjenja. Neki, naime, misle da jevanđelist govori o čitavom svetu bez razlike; i zaista, nema dela sveta koji Sin Božji ne bi mogao s pravom da polaže kao svoju svojinu. Prema njima, smisao je: „Kada je Hristos sišao u svet, nije ušao na tuđu teritoriju, jer je celi ljudski rod bio njegovo nasledstvo.“ Ali ja više odobravam mišljenje onih koji to odnose samo na Jevreje; jer tu je sadržano prećutno poređenje kojim jevanđelist prikazuje strašnu nezahvalnost ljudi. Sin Božji je bio zatražio sebi prebivalište u jednom narodu; kada se tamo pojavio, bio je odbačen; a to jasno pokazuje užasno zlu zaslepljenost ljudi. Iznoseći ovu izjavu, jedini cilj jevanđelista morao je biti da ukloni sablazan koju bi mnogi bili skloni da prime usled neverovanja Jevreja. Jer kada je bio prezren i odbačen od tog naroda kome je naročito bio obećan, ko bi ga smatrao Iskupiteljem celoga sveta? Vidimo koliko se izuzetnog truda apostol Pavle laća obrađujući ovu temu.

Ovde su i glagol i imenica veoma naglašeni. Dođe. Jevanđelist kaže da je Sin Božji došao na to mesto gde je i ranije bio; a tim izrazom mora da misli na nov i izuzetan vid prisustva, kojim se Sin Božji javio, tako da ljudi mogu imati bliži pogled na njega. Svojima. Ovom formulacijom jevanđelist poredi Jevreje sa drugim narodima; jer su izuzetnom privilegijom bili usvojeni u porodicu Božju. Hristos je, dakle, najpre bio ponuđen njima kao svojoj kući, i kao onima koji mu po naročitom pravu pripadaju. Tome je saglasna i ona žalba Božja preko Isaije:

Vo poznaje gospodara svog i magarac jasle gospodara svog, ali Izrailj mene ne poznaje, (Isaija 1:3)

jer iako ima vlast nad celim svetom, ipak sebe predstavlja kao, na naročit način, Gospoda Izrailja, koji je sabrao, takoreći, u sveti tor. (Kalvinov komentar Biblije, 1. poglavlje)

JOŠ IZ JOVANOVOG JEVANĐELJA

„koje uzima na se grijehe svijeta“ Jovan 1:29

„Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni. Jer ne posla Bog Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz njega. Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer nije vjerovao u ime Jedinorodnoga Sina Božijega.“ Jovan 3:16-18

„Jer hljeb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svijetu. Tada mu rekoše: Gospode, daj nam svagda taj hljeb! A Isus im reče: Ja sam hljeb života: koji meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u mene vjeruje neće nikad ožednjeti. Nego vam rekoh: i vidjeli ste me, i ne vjerujete. Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću istjerati napolje. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u njega ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. Tada gunđahu Judejci na njega što reče: Ja sam hljeb koji siđe s neba, I govorahu: Nije li ovo Isus, sin Josifov, kome mi znamo oca i mater? Kako, dakle, on govori: S neba sam sišao? A Isus im odgovori i reče: Ne gunđajte među sobom. Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. U Prorocima je napisano: I biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, dolazi k meni. Ne da je ko vidio Oca, osim Onoga koji je od Boga: on je vidio Oca. Zaista, zaista vam kažem: Koji vjeruje u mene ima život vječni. Ja sam hljeb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomriješe. Ovo je hljeb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta. Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama tijelo svoje da jedemo? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ Jovan 6:33, 50-54

KOMENTARI

Prepustiću Jovanu Kalvinu da objasni značenje ovih tekstova:

Koji uzima greh sveta. On upotrebljava reč greh u jednini, za bilo koju vrstu bezakonja; kao da je rekao da svaku vrstu nepravednosti koja otuđuje ljude od Boga uklanja Hristos. A kada kaže greh Sveta, on ovu naklonost proteže bez razlike NA CEO LJUDSKI ROD; da Jevreji ne bi mislili da je poslat samo njima. Ali odatle zaključujemo da je ceo svet obuhvaćen istom osudom; i da, budući da su SVI LJUDI BEZ IZUZETKA krivi za nepravednost pred Bogom, imaju potrebu da se s njim pomire. Jovan Krstitelj je, dakle, govoreći uopšteno o grehu sveta, hteo da nam utisne uverenost u našu sopstvenu bedu, i da nas podstakne da tražimo lek. A naša je dužnost da prigrlimo dobročinstvo KOJE JE PONUĐENO SVIMA, kako bi svako od nas bio uveren da ga ništa ne sprečava da zadobije pomirenje u Hristu, pod uslovom da mu dođe VOĐEN VEROM. (Kalvinovi komentari http://www.biblestudyguide.org/comment/calvin/comm_vol34/htm/vii.vii.htm; podebljanja i velika slova su moji)

Da nijedan koji veruje u njega ne pogine. Izuzetna je pohvala veri to što nas oslobađa od večne propasti. Jer je izričito nameravao da kaže da nam je, iako izgleda da smo rođeni za smrt, verom u Hrista ponuđeno nesumnjivo izbavljenje; i da, stoga, ne treba da se bojimo smrti, koja inače visi nad nama. A upotrebio je UNIVERZALNI izraz koji god****, kako da pozove SVE bez razlike da učestvuju u životu, tako i da otkloni svaki izgovor nevernicima. Takav je i smisao izraza Svet, koji je maločas upotrebio; jer premda se u svetu neće naći ništa što bi bilo dostojno naklonosti Božje, on se ipak pokazuje pomirenim SA CELIM SVETOM, kada poziva SVE LJUDE BEZ IZUZETKA na veru u Hrista, što nije ništa drugo do ulazak u život.

S druge strane, setimo se da, dok je život obećan sveopšte svima koji veruju u Hrista, vera ipak nije zajednička svima. Jer Hristos je objavljen i iznet pred pogled svih, ali su jedino izabrani oni kojima Bog otvara oči, da bi ga tražili verom…

17. Jer Bog nije poslao Sina svog na svet da osudi svet. To je potvrda prethodne izjave; jer nije uzalud Bog poslao svoga Sina k nama. Nije došao da uništi; te stoga sledi da je osobena služba Sina Božjeg da svi koji veruju mogu njime dobiti spasenje. Sada nema razloga da bilo ko bude u stanju kolebanja, ili mučne teskobe, u pogledu načina na koji može izbeći smrt, kada verujemo da je namera Božja bila da nas Hristos od nje izbavi. Reč svet se opet ponavlja, DA NIJEDAN ČOVEK NE BI POMISLIO DA JE SASVIM ISKLJUČEN, samo ako se drži puta vere. (Isto, http://www.biblestudyguide.org/comment/calvin/comm_vol34/htm/ix.iii.htm; podebljanja i velika slova su moji)

JUDA I 2. PETROVA

„Jer se uvukoše neki ljudi odavno unaprijed zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.“ Judina 1:4

„Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni; nego nas dugo trpi, jer neće da iko propadne no da se svi pokaju.“ 2. Petrova 3:9

KOMENTARI

Evo šta je Jovan Kalvin napisao u vezi sa ova dva teksta:

Jedini Gospod Bog, ili, Bog koji je jedini Gospod. Neki stari prepisi imaju: „Hristos, koji je jedini Bog i Gospod.“ I zaista, u Drugoj Petrovoj poslanici pominje se jedino Hristos, i tamo se naziva Gospodom. (194) Ali on misli da se Hristos odriče onda kada oni KOJI SU BILI ISKUPLJENI NJEGOVOM KRVLJU ponovo postanu vazali Đavola, i tako UČINE NIŠTAVNOM koliko je do njih TU NEUPOREDIVU CENU. Da bi nas, dakle, Hristos zadržao kao svoju osobenu svojinu, moramo se sećati da je umro i vaskrsao za nas, da bi imao vlast nad našim životom i smrću. (Isto https://www.studylight.org/commentaries/cal/jude-1.html; podebljanja i velika slova su moji)

9. Ali Gospod ne kasni, ili, ne odugovlači. On sputava krajnju i nerazumnu žurbu drugim razlogom, to jest, time što Gospod odlaže svoj dolazak kako bi pozvao SVE ČOVEČANSTVO na pokajanje. Jer naši su umovi uvek nestrpljivi, i često se uvuče sumnja zašto ne dolazi ranije. Ali kada čujemo da Gospod, odlažući, pokazuje brigu za naše spasenje, i da odgađa vreme jer se stara o nama, nema razloga da se više žalimo na sporost. Spor je onaj ko iz lenjosti propušta priliku: ničega takvog nema u Bogu, koji na najbolji način uređuje vreme da bi unapredio naše spasenje. A što se tiče trajanja celog sveta, moramo misliti tačno isto što i o životu svakog pojedinca; jer Bog, produžujući vreme svakome, podržava ga da bi se pokajao. Na isti način, on ne ubrzava kraj sveta, da bi SVIMA dao vremena da se pokaju.

Ovo je veoma nužna opomena, kako bismo naučili da vreme pravilno upotrebljavamo, jer ćemo inače pretrpeti pravednu kaznu za svoju lenjost.

Ne želeći da iko pogine. Tako je čudesna njegova ljubav prema čovečanstvu, da bi hteo da SVI BUDU SPASENI, i sam je od sebe spreman da izgubljenima podari spasenje. Ali treba primetiti red, da je Bog spreman da SVE PRIMI NA POKAJANJE, tako da NIKO ne pogine; jer se u ovim rečima ukazuje na put i način zadobijanja spasenja. Svako od nas, dakle, ko žudi za spasenjem, mora naučiti da uđe ovim putem.

Ali može se upitati: ako Bog želi da niko ne pogine, kako to da tolikoi njih gine? Na to je moj odgovor da se ovde ne pominje skrivena namera Božja, prema kojoj su odbačeni osuđeni na sopstvenu propast, već jedino NJEGOVA VOLJA kako nam je obznanjena u jevanđelju. Jer Bog tamo pruža svoju ruku BEZ RAZLIKE PREMA SVIMA, ali hvata jedino one koje je izabrao pre postanja sveta, da ih dovede sebi.

Ali kako Grci glagol χωρὢσαι često uzimaju u pasivnom značenju, ovom odlomku nije manje primeren glagol koji sam stavio na margini, da bi Bog hteo da se svi, koji su pre toga lutali i bili rasejani, saberu ili sastanu na pokajanje. (Isto http://www.ccel.org/ccel/calvin/calcom45.vii.iv.iii.html; http://www.biblestudyguide.org/comment/calvin/comm_vol45/htm/vii.iv.iii.htm; podebljanja i velika slova su moji)

MATEJ 23:37

„Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htjedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htjedoste!“ Ovlašćena verzija kralja Džejmsa (AV)

Kalvin je priznao da se ovaj tekst odnosi na Božju želju da spase sve ljude bez razlike, ali se potom pozvao na dve volje Božje kako bi ovaj tekst uklopio u svoje gledište o izboru:

Opet, kada se sofisti hvataju ovog odlomka da dokažu slobodnu volju i da odbace tajno predodređenje Božje, odgovor je lak. „Bog hoće da sabere sve ljude“, kažu oni; „i stoga su svi slobodni da dođu, a njihova volja ne zavisi od izbora Božjeg.“ Odgovaram: volja Božja, koja se ovde pominje, mora se prosuđivati prema ishodu. Jer pošto svojom rečju poziva SVE LJUDE bez razlike na spasenje, i pošto je cilj propovedanja da se svi predaju njegovom starateljstvu i zaštiti, s pravom se može reći da hoće da SVE SABERE SEBI. Nije, dakle, ovde opisana tajna namera Božja, već njegova volja, koja se pokazuje prirodom reči; jer, bez sumnje, koga god delotvorno hoće da sabere, tog iznutra privlači svojim Duhom, a ne poziva ga samo spoljašnjim glasom čoveka.

Ako se prigovori da je besmisleno pretpostaviti postojanje dveju volja u Bogu, odgovaram: mi u potpunosti verujemo da je njegova volja prosta i jedna; ali kako naši umovi ne dopiru do duboke bezdani tajnog izbora, volja Božja nam se, prilagođeno mogućnostima naše slabosti, prikazuje na dva načina. I zapanjen sam tvrdoglavošću nekih ljudi koji se, kada u mnogim odlomcima Svetog pisma nailaze na onu figuru govora (116) ( ἀνθρωποπάθεια) koja Bogu pripisuje ljudska osećanja, ne sablažnjavaju, ali jedino u ovom slučaju odbijaju da je priznaju. Ali kako sam ovu temu drugde opširno obradio, da ne bih bio nepotrebno zamoran, samo ukratko kažem da, kad god se iznese učenje koje je merilo jedinstva, (117) Bog hoće da sabere sve, kako bi svi koji ne dođu bili bez izgovora. (Isto, 23. poglavlje; podebljanja, velika slova i podvlačenja su moji)

1. TIMOTEJU

„Molim, dakle, prije svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude, Za careve i za sve koji su u vlasti, da tih i miran život poživimo u svakoj pobožnosti i čestitosti. Jer je ovo dobro i ugodno pred Spasiteljem našim Bogom, Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine. Jer jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus, Koji sebe dade u otkup za sve, svjedočanstvo u naznačena vremena, Za koje sam ja postavljen propovjednik i apostol – istinu govorim u Hristu, ne lažem, – učitelj neznabožaca u vjeri i istini.“ 1. Timoteju 2:1-7

„Ovo je istinita riječ i dostojna svakoga primanja; Jer za to se i trudimo i bivamo sramoćeni, jer se nadamo u Boga živoga, koji je spasitelj sviju ljudi, osobito vjernih.“ 1. Timoteju 4:9-10

KOMENTARI

Reformisani baptista i kalvinistički propovednik Džon Makartur odgovara onima koji nastoje da poreknu da svi ljudi znači svi:

„Neki su tvrdili da ovaj odlomak uči univerzalizam. Ako Bog želi spasenje svih ljudi, tvrde oni, onda će svi biti spaseni, ili Bog neće dobiti ono što hoće. Drugi tvrde da se ono što Bog hoće i ostvaruje, jer svi ljudi znači sve vrste ljudi, a ne svakog pojedinca. NIJEDNO OD TIH STANOVIŠTA, MEĐUTIM, NIJE NUŽNO. Moramo razlikovati Božju volju odluke (njegovu večnu nameru) i njegovu volju izraženu kao želju. Želi nije od boulomai, koje bi verovatnije izražavalo Božju volju odluke, već od thelo, koje se može odnositi na Božju volju želje. To je upravo razlika koju teolozi često prave između Božje tajne volje i njegove objavljene volje.

„Bog želi mnoge stvari koje nije odlučio. Nikada nije bila Božja želja da greh postoji, a ipak nepobitno postojanje greha dokazuje da čak i greh ispunjava njegove večne namere (Isaija 46:10) — premda on ni u kom smislu nije tvorac greha (Jakovljeva 1:13).

„Isus je naricao nad Jerusalimom: ‚Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i kamenuješ one koji su ti poslati! Koliko puta htedoh da saberem decu tvoju, kao što kvočka sabira piliće svoje pod krila, a vi ne hteste‘ (Matej 23:37). Džon Marej i Ned B. Stounhaus su napisali: ‚Ustanovili smo da je sam Bog izrazio žarku želju za ispunjenjem izvesnih stvari za koje u svom nedokučivom naumu nije odlučio da se dogode‘ (The Free Offer of the Gospel [Phillipsburg, N. J.: Presb. & Ref., 1979], 26). Bog želi da svi ljudi budu spaseni. Njihovo hotimično odbacivanje njega je ono što ih šalje u pakao. Biblijske istine o izboru i predodređenju ne poništavaju čovekovu moralnu odgovornost.“ (The MacArthur New Testament Commentary: 1 Timothy [Moody Publishers, Chicago, Il. 1995], str. 70-71; velika slova i podvlačenja su moji)