Bog Sin u Starom zavetu

Sledeći tekst preuzet je iz knjige pokojnog dr Roberta A. Moreja, The Trinity: Evidence & Issues, Deo II: Svedočanstvo Starog zaveta, Jedanaesto poglavlje. Bog Sin [Christian Scholar’s Press, Las Vegas, Nevada], str. 174-187.

Jedanaesto poglavlje

Bog Sin

Sledeća Ličnost u učenju o Trojstvu jeste Bog Sin. Kao što smo u Starom zavetu našli mesta koja govore o Ocu i koja otkrivaju da je On Ličnost i da je Bog, neće nas iznenaditi ako isto to nađemo i u pogledu drugog člana Svetog Trojstva.

Božanstvo Sina

Ako je Sin božanski na isti način kao i Otac, onda bismo očekivali da pisci Starog zaveta Sinu pripisuju božanska imena, titule i svojstva. Očekujemo takođe da nađemo kako se za Njega kaže da vrši božanska dela i da je predmet božanskog obožavanja. Tako će se božanstvo Sina zasnivati na potpuno istoj vrsti svedočanstva koja pokazuje božanstvo Oca. Ako poričemo valjanost dokaza za božanstvo Sina, onda logično moramo poreći [sic] i valjanost dokaza za božanstvo Oca. Ono što važi za Jednoga, jednako važi i za Drugoga.

Na ovo ukazujemo zato što će unitarijanci prihvatiti valjanost dokaza kakvi su božanska imena i titule samo onda kada se te stvari koriste da bi se dokazalo božanstvo Oca. Ali kada se potpuno isti dokazi upotrebe da bi se dokazalo božanstvo Sina, tvrdiće da to nije prihvatljivo. Nedoslednost unitarijanaca u ovoj tački pokazuje nedostatak spremnosti da se dopusti dokazima da vas povedu tamo kuda vode.

Da li se Sin pominje?

Da li Stari zavet govori o Ličnosti koja se naziva „Sinom“ Božjim? Prorok Agur je na ovo pitanje odgovorio potvrdno u Pričama Solomonovim 30:4:

„Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vjetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovu? Znaš li?“

mi ‘alah shamayim wayyerad mi ‘asap ruach bahapana mi sarar mayim bassimlah mi heqaim kal ‘apse ‘ares mah shemo umah shem bano ki teda

Pre svega, jasno je da se Bog opisuje ne samo kao Suveren vaseljene, nego i kao Onaj koji ima Sina. To je toliko jasno da nijedan tumač, Jevrejin ili hrišćanin, trojstvenik ili unitarijanac, ne poriče da je tako. Ono oko čega se ne slažu jeste identitet „Sina“ Božjeg.

Drugo, Sin je očigledno Ličnost, a ne tek metafora ili bezlična sila ili moć.

Treće, paralelizam u hebrejskom tekstu otkriva da ono što važi za Oca jednako važi i za Njegovog Sina. Agur najpre pita mah shemo „Kako je Njegovo ime [tj. Očevo]?“ Zatim pita umah shem bano „A kako je ime Njegovog Sina?“

Primetimo da Agur dvaput postavlja isto pitanje mah shem „Kako je ime…?“ Da bi svog čitaoca doveo do ispravnog odgovora, Agur potom postavlja retoričko pitanje… „Sigurno znaš, zar ne?“ Očigledan odgovor glasi: „Ne, ja ne shvatam prirodu Oca niti Njegovog Sina.“

I Otac i Sin opisani su kao nedokučivi po svojoj prirodi, jer u hebrejskom idiomu znati nečije ime znači znati njegovu prirodu. Ali Agur izjavljuje da ne možemo znati božansko, neispitivo ime Boga ni Njegovog Sina. Time je u ovom tekstu utvrđeno božanstvo Sina Božjeg. On je isto tako nedokučiv kao i Njegov božanski Otac.

Četvrto, hebrejski paralelizam u tekstu takođe pobija pokušaj da se Sin razume kao narod Izrailj ili kao neki od njegovih zemaljskih careva, za koje se nikada ne kaže da su nedokučivi. Poreći božanstvo Sina u ovom tekstu zahtevalo bi da se porekne i božanstvo Oca.

Peto, Agur ne bi mogao da izgovori ove reči da nije razumeo višeličnu prirodu Boga. R. Payne Smith komentariše ovaj stih:

Zaključne rečenice ovog snažnog odlomka tumače se razumno i lako ako priznamo da su drevni Jevreji imali izvesne nejasne predstave o mnoštvenosti u božanskoj prirodi.1

Keil se slaže da je to pretpostavka na kojoj Agur počiva:

Ali on ne bi izneo ovo pitanje da nije smatrao da Bog nije monas [jedinstvo] koji je bez mnoštvenosti u samom sebi.2

U Psalmima

„Sin“ Božji pominje se u Starom zavetu i On je očigledno božanski po svojoj prirodi. Na primer, u svom drugom Psalmu David je rekao:

Psalam 2:1 „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova.“

3 „Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.“

„Onaj što živi na nebesima, smije se, Gospod im se podsmijeva.“

5 „Pa im govori u gnjevu svojem i jarošću svojom zbunjuje ih:“

6 „Ja sam pomazao Cara svojega na Sionu, na svetoj gori svojoj.“

7 „Kazaću naredbu Gospodnju; on reče meni: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih.“

8 „Išti u mene, i daću ti narode u našljedstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.“

9 „Udarićeš ih gvozdenom palicom; razbićeš ih kao lončarski sud.“

10 „Sad carevi, urazumite se; naučite se sudije zemaljske!“

11 „Služite Gospodu sa strahom, i radujte se s trepetom.“

12 „Poštujte sina da se ne razgnjevi, i vi ne izginete na putu svome; jer će se gnjev njegov brzo razgorjeti. Blago svjema koji se u nj uzdaju!“

Mashicho „Njegov Pomazanik“, pomenut u 2. stihu, jeste očigledno Mesija. Septuaginta glasi kata tou christou autou „i protiv Njegovog Hrista“.

Drevni Jevreji i rani hrišćani bili su jednodušni u ovom tumačenju. Kako to kaže A. J. Alexander sa Prinstona:

Jedini subjekat koji se može pretpostaviti i sprovesti do kraja bez besmisla jeste Mesija.3

Pošto se caru Mesiji u 7. stihu obraća sa bani „Sine moj“, On je „Sin Božji“. U sledećih nekoliko stihova božanstvo Sina Božjeg otkriva se kroz Njegova božanska svojstva i kroz ono što Mu je dato.

Onaj koji lomi narode

Onaj kome pripadaju svi narodi sveta jeste Bog (Psalam 24:1-2). Onaj koji će taro’em „slomiti“ narode jeste Bog (Jov 34:24). Onaj koji će tanappasem „razbiti“ narode jeste Bog (Jeremija 51:19-23). Sva ova božanska dela sada se pripisuju Sinu Božjem.

Narodima se u 12. stihu kaže nashshaqu bar „Ljubite Sina“. Glagol nashshaq uvek znači „ljubiti“, tj. odati počast.4 Na primer, u Psalmu 85:10:

„Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se.“

chesed we’emet nipgashu sedeq washalom nashaqu

Delitzsch komentariše nashshaqu:

Piel נשּׁק znači ljubiti i nikada ništa drugo; i dok בּר na hebrejskom znači čistotu i ništa više, a בּר kao prilog, „čisto“, ne može se potkrepiti, ništa nije prirodnije ovde, pošto je Jahve priznao svog Pomazanika za svoga Sina, nego da בּר (Priče Solomonove 31:2, čak בּרי jednako בּני) – što nema u sebi ničeg neobičnog kada se nađe u svečanom govoru, i ovde pomaže da se prebrodi neblagozvučnost sklopa פּן בּן – označava, slično kao חק, jedinstvenog sina, i to zaista Sina Božjeg.5 https://biblehub.com/commentaries/kad/psalms/2.htm

U 19. veku unitarijanci su pokušali da „Ljubite Sina“ zamene sa „odajte Mu počast“, tj. Jahveu, kako bi se otarasili mesijanskog upućivanja. To su tvrdili na osnovu toga što je reč „Sin“ aramejska, a ne hebrejska, i što joj nedostaje određeni član. Ali kao što je Moll istakao:

Aramejsko bar umesto ben nalazi se i u Pričama Solomonovim xxxi. 2, a odsustvo člana potpuno odgovara mesijanskom tumačenju. Reč tada stoji u prelazu ka vlastitoj imenici.

Zamenice koje otkrivaju

Sa stanovišta hebrejske gramatike, zamenice „On“, „Njegov“ i „Njemu“ u 12. stihu moraju se odnositi unazad na reč bar „Sin“ iz prvog dela stiha:

„Poštujte sina da se ne“ [tj. Sin] „razgnjevi, i vi ne izginete na putu svome; jer će se“ [tj. Sinov gnev] „gnjev njegov brzo razgorjeti. Blago svjema koji se u nj uzdaju!“ [tj. Sina]!

Blaženstvo pribegavanja Sinu da bi se izbegao Njegov gnev jasan je pokazatelj Njegovog istinskog božanstva, jer je jedino Bog naš Spasitelj (Isaija 45:22). Da se takav govor pripiše pukom stvorenju bilo bi bogohuljenje.

Snagu ovog argumenta potvrđuje očajnički pokušaj unitarijanaca iz 19. veka da preskoče reč bar „Sin“ i vrate se na reč JHVH „Jahve“ iz 11. stiha te da nju načine onim na šta se odnose zamenice iz 12. stiha. Taj pokušaj predstavlja očigledno kršenje pravila hebrejske gramatike. Ali tako očajničke mere s njihove strane otkrivaju da oni potpuno razumeju da je, ako se zamenice u 12. stihu odnose na Sina Božjeg, onda jasno da je On istinsko božanstvo.

Psalmista upozorava da će, ako narodi ne „poljube“ Sina u pokornosti i strahopoštovanju, Njegova srdžba uništiti ih u Dan Njegovog gneva. To je značajno zato što se govor koji se koristi za Sina, kada je reč o Njegovoj srdžbi i gnevu, u Psalmima koristi jedino da bi se govorilo o srdžbi i gnevu Boga. Tako se Sinu pripisuje božansko delo. Na primer, u Psalmu 110 čitamo:

Psalam 110:5 „Gospod je tebi s desne strane. Pobiće u dan gnjeva svojega careve;“

6 „Sudiće narodima, napuniće zemlju trupova; satrće glavu na zemlji širokoj.“

Uzdanje u Sina

U Psalmu 2:12 rečeno nam je:

‘ashre kal chose bo

„blago svima koji se u Njega uzdaju!“ (doslovno s hebrejskog)

Glagol chose „uzdaju se“ jeste particip i kroz čitave Psalme uvek znači položiti svoju ličnu veru i pouzdanje u Boga kao svoju konačnu nadu u ovom životu i u životu koji dolazi.7 Upotreba ovog hebrejskog glagola u vezi sa Sinom veoma je značajna.

Svaki put, bez ijednog izuzetka, kada se reč chose nađe u Psalmima, ona znači položiti svoju ličnu veru i pouzdanje u Boga.8 Ona se nikada ne koristi da bi se govorilo o pouzdanju u ljude ili anđele. Uvek ima Boga kao središte nečije konačne vere i pouzdanja. Stoga „uzdati se“ u Sina može značiti jedino uzdati se u Njega kao u Boga.

Kao takvo, chose je vid božanskog obožavanja i ovde se pripisuje Sinu. Nigde u Bibliji nam se ne kaže da svoju konačnu veru, nadu ili ljubav položimo u ljude ili anđele. Još jednom, Ličnost koja se naziva „Sinom“ Božjim otkriva se kao istinsko božanstvo.

Jedinorodni Sin

Ovde nam se takođe prvi put predstavlja proroštvo da će Mesiju Otac „roditi“ u nekom budućem trenutku. Nije nam rečeno tačno kako i kada će se to zbiti. Sam jezik ne podrazumeva da je Mesija stvoreno biće, kako su neki unitarijanci sugerisali. Alexander je ispravno istakao:

Suštinsko značenje izraza „ja te sad rodih“ jeste jednostavno: Ja sam tvoj otac. Antiteza je savršeno istovetna onoj u 2. Samuilovoj 7:14: „Ja ću mu biti otac, i on će mi biti sin.“9

Apostol Pavle u Delima apostolskim 13:33 tumači ovaj stih kao ukazivanje na proces krunisanja započet vaskrsenjem Hrista, kada Ga je Otac „rodio“ u smislu davanja života iz mrtvih.

Vaskrsenje Hrista bilo je javno objavljenje Boga Oca da je Isus zaista Njegov Sin (Rimljanima 1:4). Taj proces je zatim vodio ka vaznesenju i sedenju Hrista s desne strane Oca na nebu, gde je Isus okrunjen za Gospoda svega (Dela apostolska 2:36; Filipljanima 2:5-11).

Pored nadahnutog novozavetnog tumačenja ovog stiha, veliki britanski propovednik Charles Spurgeon nas upozorava:

Spor o večnom sinovstvu našega Gospoda odaje više drske radoznalosti nego pobožne vere. To je pokušaj da se objasni ono pred čim je daleko bolje pokloniti se. Mogli bismo izneti suparnička tumačenja ovog stiha, ali se uzdržavamo. Ta polemika je jedna od najbeskorisnijih koje su ikada zaokupile pera bogoslova.10

Mesija nije bio „rođen“ kao „prvi čin Jehovinog stvaranja“, kako tvrde Jehovini svedoci i drugi arijanci. Pokušaj da se pretvara kako reč „rođen“ znači „stvoren“ jasno je opovrgnut nadahnutim novozavetnim tumačenjem teksta. Isus je „rođen“ od Oca u prostorno-vremenskoj istoriji kada je vaskrsao iz mrtvih.

Prorok Isaija

Od Spisa se sada okrećemo Prorocima radi našeg sledećeg upućivanja na Sina Božjeg, Mesiju. Prorok Isaija nam govori o Detetu koje će se roditi i koje je označeno kao Sin koga će Bog dati:

„Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: Divni, Savjetnik, Bog silni, Otac vječni, Knez mirni.“ (Isaija 9:6)

ki yeled yulad lanu ben nittan lanu wattahi hammishrah ‘al shikmo wayyiqra shamo pele yoetz ‘el gibbor ‘abi ‘ad sar shalom

Ko je taj „Sin“ koji će [sic] roditi kao Dete? Drevni jevrejski Targum Isaije umeće reč „Mesija“ u stih da bi identitet „Sina“ svima bio jasan:

Jer nama se dete rodi, nama se sin dade;… i ime će mu biti Divni Savetnik, Silni Bog, koji postoji doveka, „Mesija u čijim će danima mir među nama rasti.“12

E. J. Young komentariše:

Hengstenberg ističe da je Mesija rano postao poznat ne samo kao Sin Davidov nego i kao Sin Božji. „Ti si Sin moj, ja te sad rodih“ (Psalam 2:7b), a označavanje Mesije kao „silnog Boga“ u ovom odlomku takođe treba povezati sa mišlju drugog Psalma.12

„Sin“ u Isaiji 9:6 isti je onaj „Sin“ na koga se ukazuje u Pričama Solomonovim 30:4 i u Psalmu 2. On je Mesija koji će doći da oslobodi svoj narod.

Putem hebrejskog paralelizma rečeno nam je da je Dete koje će se roditi ujedno i Sin koji će biti dat. Tako se Sin posmatra na dva različita načina. S jedne strane, kao Dete On se rađa kao sin Davidov. S druge strane, kao Sina Njega daje Otac. To je vrsta govora koja je dovela do razvoja učenja o dvema prirodama Hrista.

Ovom Sinu se sada daju božanska imena i titule koje otkrivaju Njegovo apsolutno božanstvo. Božanska imena i titule ukazuju na to da će ljudi prepoznati Njegov istinski identitet. Young komentariše:

Ko je ovo Dete? U 7. poglavlju majka Ga je nazvala Emanuilo. Ovde je subjekat bezličan i glagol će se na engleski prevesti pasivom: „i ime će Mu biti nazvano“. Misao je da je Dete dostojno da nosi ova imena i da su ona tačni opisi i oznake Njegovog bića i karaktera. U Bibliji ime označava karakter, suštinu ili prirodu osobe ili predmeta. Kada se, dakle, kaže da će biti nazvan, treba razumeti da sledeća imena opisuju Dete i zaslužuju da ih On nosi.13

Sada ćemo ispitati božanska imena i titule redom kojim se nalaze u hebrejskom tekstu. Data su u četiri para.

Divni Savetnik

Sin se naziva pele yoetz „Divni Savetnik“. Prva reč je pele, koju smo već zapazili u Sudijama 13:17-18 kao ime Glasnika Jahvinog koji se javio Manoju i njegovoj ženi14:

„Opet reče Manoje anđelu Gospodnjemu: Kako ti je ime? Da ti zahvalimo kad se zbude što si rekao.“ „A anđeo Gospodnji odgovori mu: Što pitaš za ime moje? Čudno je.“ (paliy)

U našoj raspravi o tom odlomku ukazali smo na to da reč paliy označava divnu, nedokučivu prirodu Boga. Činjenica da Isaija sada koristi božansku titulu paliy iz knjige o Sudijama kao titulu za Sina može značiti samo jedno – Sin koji treba da se rodi jeste ista ona božanska Ličnost koja se javila Manoju i njegovoj ženi kao Glasnik Jahvin.

Bog/Dete

Isaijino proroštvo je izuzetno jer se ne tiče Boga/Čoveka kao u ranijim teofanijama, nego Boga/Deteta koje će se roditi na zemlji. To što bi Bog u budućnosti došao na zemlju kao dete ne bi trebalo da bude nimalo čudnovatije od Njegovog dolaska na zemlju kao odraslog muškarca.

Devica će začeti

Razlog zbog kojeg je Isaija mogao da se nosi sa takvim pojmom jeste to što je i sam video Jahvea u ljudskom obliku kako sedi na prestolu (Isaija 6:1-5). To nedvosmisleno Isaijino iskustvo čini kontekst svih njegovih proročkih viđenja Boga koji dolazi na zemlju u ljudskom obliku. Na primer, pošto Isaija u 6. poglavlju vidi Jahvea, u 7. poglavlju čitamo:

„Zato će vam sam Gospod dati znak: eto, djevojka će zatrudnjeti i rodiće Sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo,“ (Isaija 7:14)

laken yitten ‘adonay hu lakem ‘ot hinneh ha’almah harah wayoledet ben waqrat shamo ‘immanu ‘el

Ime Sina biće immanuel, a u Septuaginti se prevodi kao Emmanuel, što znači „Bog s nama“. Kako treba da tumačimo ovaj odlomak? Kako god ga tumačili, mora zadovoljiti nekoliko važnih tačaka:

1. Rođenje mora biti toliko neobično da bude znak, tj. čudo. Uobičajeno rođenje nije dovoljno.

2. Dete mora roditi mlada devica, a ne udata žena. Prorokova žena ili neka druga udata žena nije dovoljna.

3. Majka mora gledati na Dete kao na Emanuila, „Bog s nama“. Obična beba nije dovoljna.

Ime „Emanuilo“ prirodno podrazumeva božanstvo Deteta. E. J. Young komentariše:

Samo prisustvo Deteta donosi Boga Njegovom narodu. Calvin s pravom tvrdi da se to ime ne može primeniti ni na koga ko nije Bog. Niko drugi u Starom zavetu ne nosi ovo ime.15

Jedini razlog zbog kojeg unitarijanci odbijaju da reč „Emanuilo“ protumače tako da znači „Bog je sada s nama u ovom Detetu“ jeste to što su već na a priori osnovama odlučili da božanstvo deteta nije moguće. Tako je neuspeh da se reči Svetog pisma uzmu u njihovom prirodnom značenju posledica unapred stvorenih predstava o tome ko i šta Bog može, a šta ne može da bude. Delitzsch se u svoje vreme suočio sa istom predrasudom:

Ali ovde se javlja dalje pitanje: u čemu se sastojao izuzetni karakter ovde objavljene činjenice? Sastojao se u tome što je, prema Isaiji 9:5, sam Emanuilo trebalo da bude פּלא (čudo ili divan). On bi bio Bog u telesnom samootkrivenju, i stoga „čudo“ kao natčovečanska ličnost. Ne bismo se usudili da ovo tvrdimo kada bi to prevazilazilo liniju starozavetnog otkrivenja, ali sam prorok to tvrdi u Isaiji 9:5 (up. Isaija 10:21): njegove reči su što je moguće jasnije; i ne smemo ih zamagljivati da bismo pogodovali bilo kakvim unapred stvorenim shvatanjima o razvoju istorije.16 https://biblehub.com/commentaries/kad/isaiah/7.htm

Mesijino ime nije samo „Divni“, nego se tome dodaje i yoetz „Savetnik“. On je Onaj koji daje mudrost onima koji je traže. Drevni Jevreji su to tumačili kao božansku Mudrost Božju, nebeski Logos.

Silni Bog

Sin se dalje naziva ‘el gibbor „Silni Bog“. Božansko ime „El“ koristi se za Jahvea u toliko prilika da je pokušaj nekih unitarijanaca da kažu kako upotreba baš tog imena znači da je Sin manji od istinskog božanstva – smešan. To je očigledno, naročito iz njegove upotrebe u Isaiji 45:22. Još više na stvar ide činjenica da Isaija božansko ime ‘el uvek koristi kao ime za Boga i nikada ga ne koristi za stvorena bića.17 Plumptre komentariše:

Značajno je da reč za „Boga“ nije Elohim, koja se može upotrebiti u nižem smislu za one koji su predstavnici Boga, kao u Izlasku 7:2 [sic], 22:28, 1. Samuilovoj 28:13, nego El, koju Isaija, niti bilo koji drugi starozavetni pisac, nikada ne koristi ni u kakvom nižem smislu od apsolutnog Božanstva, i koja je, kako možemo primetiti, proroku bila posebno stavljena pred misli u imenu Emanuilo.18

Isto važi i za argument da, pošto pred rečju ‘el nema određenog člana, ona znači samo „silni bog“, a ne „Silni Bog“. Ali Isaija nije stavio određeni član ni pred ‘el gibbor „Silni Bog“ u Isaiji 10:21.

Pošto se Isaija 10:21 jasno odnosi na Jahvea kao ‘el gibbor bez određenog člana, ko bi pri zdravoj pameti Jahvea sveo na „silnog boga“? Ako odsustvo člana u Isaiji 9:6 znači da je Sin manji od istinskog božanstva, onda odsustvo člana u Isaiji 10:21 znači da je i Jahve manji od istinskog božanstva.

Otac večnog života

Sledeća božanska titula Sina jeste ‘abi ‘ad. Red reči u hebrejskom razlikuje se od onoga u Prevodu kralja Džejmsa. U hebrejskom je reč „Otac“ prva, a zatim sledi reč „večni“. Kako prevesti ove reči, teško je pitanje. Neki prevodi glase:

„Otac večnosti“ Rotherham

„Otac sveta koji dolazi“ Knox

„Otac večnosti“ Hengstenberg, Plumptre, Young

„Otac veka“ Calvin

„Večni Otac“ Hengstenberg

„Darodavac večnog života“ Alexander

Nakon podrobnog istraživanja mnogih pitanja koja su tu u igri, mi smo ‘abi ‘ad preveli kao „Otac večnog života“. Calvin je ispravno istakao: „Ime Otac stoji umesto Začetnik.“19

Reč ‘abi „otac“ dakle ne znači Onoga koji poseduje večnost, nego Onoga koji je drugima daje.20 Reč ‘ad „večni“ nije uobičajena reč za apsolutnu večnost.21 Stoga zaključujemo da to znači da će Sin Božji biti začetnik večnog života za one koji veruju u Njega.

Knez mira

Reči sar shalom „Knez mira“ sasvim su jednostavne i prosto znače da je Sin božanski Vladar koji će doneti mir ovom svetu greha i nevolje.

Opis Njegovog carstva u 7. stihu otkriva božanstvo ovog Kneza. Njegovo carstvo je ispunjenje svih saveza koji su sklopljeni sa Ocima. On će sedeti na Davidovom prestolu vladajući nad sveopštim carstvom koje je večno i neće znati za kraj.

On će takođe ispuniti sva ona proroštva u Isaiji koja predskazuju nova nebesa i novu zemlju gde će lav i jagnje ležati zajedno i gde čovek više neće ići u rat (Isaija 2:4; 11:1-9; 65:17-25). On je tako veliki Bog mira, kao što je i Silni Bog rata.

Zaključak

Sin Božji otkriven u Starom zavetu jeste Ličnost, a ne bezlična sila. On je Bog, a ne puko stvorenje. To je vrsta biblijskog svedočanstva koju su trojstvenici očekivali da nađu i koju unitarijanci ne mogu opravdano objasniti drugačije.

NAPOMENE

1. Lange’s Commentary, Proverbs, 5:248.

2. Keil i Delitzsch, Proverbs, 2:276. Vidi takođe Charles Bridges, An Exposition of Proverbs (Grand Rapids: Zondervan, 1959), 591-592.

3. Joseph Addison Alexander, The Psalms (Grand Rapids: Zondervan, bez god.), 17.

4. BDB, str. 676.

5. Keil i Delitzsch, The Psalms, 1:98.

6. Lange’s Commentary, 5:58

7. Isto, 340.

8. Vidi Psalme 5:11; 7:1; 11:1; 17:7; 18:2,30; 26:20; 31:1, 19; 34:8,22; 36:7; 37:40; 57:1; 61:4; 64:10; 71:1; 91:4; 118:8,9; 141:8; 144:2.

9. Joseph Addison Alexander, The Psalms (Grand Rapids: Zondervan, bez god.), 16.

10. Charles Spurgeon, The Treasury of David (Grand Rapids: Zondervan, 1969), 1:17.

11. The Isaiah Targum (Wilmington: Glazier, 1988), 21.

12. Young, 330.

13. Isto, str. 331.

14. Na to ukazuju tumači kao što su Hengstenberg, Delitzsch, Young itd.

15. Young, 291. Za podroban pregled liberalnih tumačenja Isaije 7:14 i 9:6 vidi Isaiah’s Immanuel, Edward E. Hindson (Phillipsburg, NJ: P & R, 1978).

16. Keil i Delitzsch, Isaiah, 1:220.

17. Isto, 252.

18. Ellicott, 4:445.

19. Calvin, 311.

20. Keil i Delitzsch, 253.

21. Vidi moju raspravu o ovoj reči u Death and the Afterlife (Minneapolis: Bethany 1983).

DODATNA LITERATURA

Svedočanstvo Starog zaveta: Višelični Bog (https://answeringislam.info/Trinity/morey7.html)