15 jezivih sličnosti između islama i mormonizma
Autor: Kameron Bertuci sa kanala Capturing Christianity. Evo videa uz ovaj tekst: 15 razloga zašto su islam i mormonizam lažni.
Dva čoveka. Dva navodna proroka. Jedan iz pustinja Arabije, drugi sa brda Njujorka. Obojica su tvrdila da donose konačnu, krajnju istinu.
Ali šta ako vam kažem da ove dve religije — islam i mormonizam — dele šokantne, gotovo jezive sličnosti? I šta ako te paralele razotkrivaju obe kao ljudske izmišljotine?
Danas ćemo otkriti 15 paralela između islama i mormonizma koje obaraju obe religije.
Ostanite s nama, jer će ovo postajati sve luđe i luđe kako lista bude odmicala.
Ako ste oduvek želeli da saznate više o islamu i mormonizmu, morate odgledati ceo ovaj video od početka do kraja. Obradićemo sve, od zgodno izgubljenih proročanstava i demonskih manipulacija do posebnih bračnih privilegija i poligamije. Takođe ćemo uporediti paralele u ovim lažnim religijama sa onim što vidimo u Isusu, našem Gospodu i istinskom proroku.
Pre nego što počnemo, ipak želim da pomenem dve kratke stvari. Prvo, ovaj video nije napad na pojedinačne muslimane ili mormone — mnogi od njih su dobri ljudi koji žive izuzetno moralnim životom. Naš fokus je na prorocima i istorijskim tvrdnjama ovih religija i na tome kako se te tvrdnje na kraju obijaju o glavu.
Drugo, ako uživate u ovom sadržaju, razmislite o pretplati i podršci na Patreonu. Bez vaše pomoći ne možemo nastaviti da razotkrivamo intelektualnu stranu hrišćanske vere i da vam donosimo materijal koji podstiče na razmišljanje, a koji volite. A upravo sada, možda to ne znate, zapravo poslujemo sa gubitkom — naši mesečni troškovi premašuju mesečnu podršku. Ako vidite vrednost u našem radu, molimo vas da pauzirate ovaj video i pružite svoju podršku preko naše Patreon stranice, čiji je link u opisu. Vaša podrška zaista čini ogromnu razliku, bez obzira na to koji iznos dajete.
Uz to rečeno, pređimo na paralelu #1: potpuno diskreditujuću tvrdnju o izgubljenim proročanstvima koja su najavila njihov dolazak.
Paralela 1: Problem fantomskog proročanstva
Ako ne obratite pažnju ni na jednu drugu paralelu u ovom videu, na ovu morate. Zapravo, već sam napravio ceo video samo o ovoj paraleli, jer je TOLIKO problematična.
Nazivam je problemom fantomskog proročanstva. U suštini, ideja je da su i Muhamed i Smit tvrdili da su proročanstva iz ranijih spisa najavila njihov dolazak. Ali — i to je ključno — ta proročanstva zapravo ne možete pronaći jer su, kako to zgodno ispada, „izgubljena" iz izvornih izvora. Ali ne brinite, jer su OBOJICA proroka tvrdila da im je Bog ponovo objavio izgubljena proročanstva o njima.
U Kuranu Muhamed ne kaže samo da je Isus prorekao njegov dolazak. Sura 7:157 izričito tvrdi da se Muhamed pominje i u Tori i u jevanđelju:
„onima koji će da slede Poslanika, Verovesnika, koji neće da zna ni da čita ni da piše, kojeg oni kod sebe, u Tori i Jevanđelju, nalaze zapisanog“
Štaviše, u suri 61:6 Muhamed tvrdi da je sam Isus rekao:
„ja sam vam Allahov poslanik, da vam potvrdim pre mene objavljenu Toru i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmed, koji će posle mene doći“
Ahmad je varijanta imena Muhamed. Problem je u tome što u celokupnoj zabeleženoj istoriji, ni u hrišćanskim ni u nehrišćanskim izvorima, ne postoji nijedan pomen toga da je Isus ikada najavio novog proroka po imenu Ahmed ili bilo šta ni izdaleka slično tome, uprkos tome koliko bi takvo predviđanje bilo monumentalno i važno.
To bi bilo kao kada bi Kanje Vest tvrdio da je Betoven prorekao njegov dolazak kao sledećeg najvećeg svetskog muzičara, ali se nekako niko nije setio da to zapiše. Nema zapisa, nema zabeleški obožavalaca, čak ni nejasnog pomena na salveti — uprkos tome koliko bi to bilo ogromno!
U redu, pređimo sada na Džozefa Smita. Mnogi mormoni ovo i ne znaju, ali Džozef Smit je uradio potpuno istu stvar. Tvrdio je da je najavljen u Postanju 50:33, stihu koji se ne pojavljuje ni u jednom drevnom rukopisu — ni u masoretskom tekstu, ni u Septuaginti, ni u svicima sa Mrtvog mora. Zapravo, taj stih je bio potpuno odsutan iz svakog poznatog izvora sve dok ga Smit nije zgodno dodao u svoj Prevod Džozefa Smita (JST).
Takozvano proročanstvo pojavljuje se i u Knjizi Mormonovoj (2. Nefi, 3. poglavlje), gde stoji da će vidovnjak po imenu Josif — baš kao i Smit — biti podignut u poslednjim danima. Ali, kao i kod Muhameda, ne postoji apsolutno nikakav istorijski dokaz o postojanju 33. stiha u 50. poglavlju Postanja — to poglavlje se oduvek završavalo 26. stihom. Nijedan jevrejski učenjak, hrišćanski pisac, rani crkveni otac niti paganski istoričar ne pominje proširenu verziju 50. poglavlja Postanja. Ona ne postoji.
Sada, hajde da vidimo zašto je ovo toliko problematično. I Muhamed i Džozef Smit u suštini govore: „Vidite, ljudi, ja sam bio prorečen u ranijim izvorima, ali te ranije izvore ne možete proveriti, jer su ta proročanstva izgubljena. Ali ne brinite, jer mi je Bog to drevno proročanstvo o meni ponovo objavio, direktno meni. Samo mi verujte, brate."
U redu, da vidimo kako se ove priče porede sa Isusom. Hrišćanstvo se ne oslanja na izgubljena proročanstva. Isusov dolazak bio je otvoreno i jasno prorečen širom jevrejskog Svetog pisma, uz vekove proverljivih proročanstava koja su vodila ka Njegovom rođenju, životu, smrti i vaskrsenju.
Pročitajte samo Isaiju, koji je prorekao rođenje sluge koji će biti nazvan „Bog silni“ i „Knez mirni“; koji je bio „Prezren bješe i odbačen“, „ranjen za naše prijestupe“; i koji je bio „podignuće se i uzvisiće se“. (Isaija 9; 52-53) U hrišćanstvu nema tvrdnji o izgubljenim tekstovima ili prikrivenim stihovima — sve je na videlu. Proročanstva o Isusu su providna i proverljiva. To je ono što hrišćanstvo izdvaja od ovih drugih religija. Isus nije morao da izmišlja mit o izgubljenim proročanstvima — ceo Njegov život bio je otvoreno ispunjenje stvarnih proročanstava koja se nalaze u ranijim rukopisima jevrejskog Svetog pisma.
Prelaz: Ovo je tek početak jezivih sličnosti između Muhameda i Džozefa Smita. Ali verujte mi, biće još luđe. Ako ostanete uz nas, čućete o demonskim susretima, tajnovitim otkrivenjima, pa čak i o prorocima koji tvrde da imaju božansku dozvolu za više od pukih duhovnih stvari. Govorimo o ličnom bogatstvu, poligamiji i šokantnim bračnim praksama — a sve to opravdano tim takozvanim otkrivenjima. Svaka paralela koju otkrijemo uznemirujuća je više od prethodne, pa se dobro vežite. Do kraja ćete videti koliko duboko sežu ove sličnosti — i zašto se nijednom od ovih proroka ne može verovati.
Paralela 2: Demoni su manipulisali obojicom proroka
Hajde da vidimo kako su i Muhamed i Džozef Smit imali prilično zabrinjavajuće susrete sa demonskim silama, koji su ostavili ozbiljan trag na njihovim službama.
Počnimo od Muhameda: prema delu Sirat Rasul Allah Ibn Ishaka, Muhamed je bio toliko ubeđen da ga je tokom prvog otkrivenja opseo džin da je zapravo razmišljao da se baci sa planine. To baš i nije sjajna preporuka za budućeg proroka, zar ne?
Ali tu se ne završava. Tu je i zloglasni incident sa satanskim stihovima, kada je Muhamed nekako završio recitujući stihove koji hvale paganska božanstva. A kada su ljudi počeli da postavljaju pitanja, Muhamed je izvukao stari adut „Sotona me je naterao", tvrdeći da ga je Sotona prevario da izgovori te reči.
Prema Šahabu Ahmedu, u njegovoj knjizi Before Orthodoxy: „rana muslimanska zajednica gotovo je jednoglasno verovala da je incident sa satanskim stihovima istinita istorijska činjenica. Što se tiče ogromne većine muslimanske zajednice u prvih dvesta godina, Božji poslanik je zaista, barem jednom prilikom, pogrešno shvatio reči sotonskog nagoveštaja kao reči božanskog nadahnuća. Za rane muslimane, incident sa satanskim stihovima bio je nešto sasvim zamislivo."
Drugim rečima, Muhamed je bukvalno pomešao Sotonin glas sa Božjim, a ranim muslimanima to izgleda nije previše smetalo. Zamislite da vaš prorok pobrka Boga i Sotonu — nije velika stvar, zar ne?
Sada pređimo na Džozefa Smita, koji takođe nikako nije uspevao da izbegne mračne sile u svom životu. Pre svoje Prve vizije, Smit je tvrdio da ga je savladala mračna sila, ostavivši ga potpuno paralizovanog i okruženog gustom tamom (ovo svedočanstvo iz prve ruke može se naći u zvaničnim mormonskim svetim spisima, naime u Dragocenom biseru). I to nije bio jednokratan događaj — Smit je izvestio o nekoliko susreta sa demonskim silama, koji su se zgodno dešavali neposredno pre njegovih najvećih otkrivenja.
A sada, uporedimo to sa Isusom Hristom. Kada je Sotona došao da iskuša Isusa tokom Njegovog četrdesetodnevnog posta (Matej 4:1-11), Isus nije nasedao ni na jedan njegov trik. Nije pomešao Sotonin glas sa Božjim niti je ostao paralizovan. Naprotiv, stajao je čvrsto i oterao Sotonu bez ijedne kapi znoja.
Isus nije bio samo dobar u odupiranju demonskom uticaju; On je njime vladao. Isus je bio dobro poznat kao egzorcista, koji je sa vlašću redovno izgonio demone. Gde god da je išao, demonima opsednuti su drhtali, a nečisti duhovi su se pokoravali Njegovim zapovestima. Bilo da je lečio nemoćne ili izgonio zle duhove, Isus je pokazivao potpunu kontrolu nad duhovnim carstvom. Dakle, dok su Muhamed i Smit bili zbunjeni i paralizovani mračnim silama, Isus je pokazivao nenadmašnu moć i vlast nad njima. Ukratko, Isus je prosto car — tu poređenja nema.
Prelaz: Dakle, da rezimiramo: obojica proroka imala su „proročanstva" koja niko ne može da pronađe i, o da, demoni su njima manipulisali. Iskreno, ovo se ne bi moglo izmisliti — osim što su oni to zapravo i uradili. Ali nisu ih oblikovala samo duhovna pitanja. Obilato su pozajmljivali iz sveta oko sebe, mešajući paganske elemente kao da je reč o receptu za sledeći bestseler. Da vidimo kako njihova „božanska otkrivenja" izgledaju sumnjivo ljudski.
Paralela 3: Uticaj okolnih paganskih ili nereligijskih elemenata
Čini se da su i Muhamed i Džozef Smit u svoje religijske sisteme ugradili elemente okolnih kultura. U Muhamedovom slučaju već smo pomenuli satanske stihove i njegovo hvaljenje tri arabljanska paganska božanstva.
Ali ima još! Kaba, prvobitno središte paganskog obožavanja, nekako je postala najsvetije mesto u celom islamu. Prema suri 22:26-30, Muhamed je reformisao obrede vezane za Kabu, pretvorivši je u islamski simbol, a istovremeno zadržavši prakse poput hodočašća.
Slično tome, Džozef Smit se pri sastavljanju Knjige Mormonove obilato oslanjao na književnost i folklor svog vremena. Naučnici su dokumentovali upadljive paralele između Knjige Mormonove i savremenih dela, što ukazuje na to da je Smit bio daleko više pod uticajem američke kulture 19. veka nego božanskog otkrivenja.
Jedan ključni primer je knjiga Itana Smita iz 1823. godine, View of the Hebrews, u kojoj se nagađa da su američki Indijanci potomci izgubljenih plemena Izrailjevih. Ova ideja snažno podseća na priču o Lamancima u Knjizi Mormonovoj, koji su opisani kao narod potekao od drevnih Izrailjaca koji su se preselili u Ameriku. Pored toga, imena i termini upotrebljeni u Knjizi Mormonovoj pokazuju jasne znake uticaja drugih savremenih izvora.
Na primer, ime „Nefi", jednog od glavnih likova u Knjizi Mormonovoj, nema poznate korene ni u drevnom hebrejskom ni u bilo kom drugom drevnom jeziku. Ali se pojavljuje u popularnoj putopisnoj literaturi tog doba. The Travels of Marco Polo, dobro poznata knjiga u vreme Džozefa Smita, sadrži pomen imena „Nefi", naziva za jednu oblast u Arabiji. Drugi primer je samo ime „Mormon", koje je možda nadahnuto imenom „Mormo", mitskim likom pomenutim u knjizi The Wonders of Nature, koja je bila široko rasprostranjena početkom 19. veka.
Nasuprot tome, hrišćanstvo je zadržalo doslednost sa jevrejskim Svetim pismom, a ideja o ugrađivanju paganskih elemenata bila bi moralno odvratna Jevrejima tog vremena. Jevrejsko Sveto pismo se snažno protivilo paganstvu, zbog čega je krajnje neverovatno da je hrišćanstvo pozajmljivalo od bilo kakvih paganskih uticaja.
Štaviše, naši najraniji hrišćanski spisi potiču od Pavla, pobožnog Jevrejina u vreme svog obraćenja, koji bi se odlučno protivio ugrađivanju bilo kakvih paganskih ideja u veru. Njegovi spisi jasno pokazuju da je hrišćanstvo ispunjenje jevrejskog proročanstva, a ne mešavina sa okolnim paganskim kulturama kakvu vidimo u islamu i mormonizmu.
Iako neki ateisti očajnički tvrde da hrišćansko Sveto pismo sadrži paganske elemente, te tvrdnje su temeljno pobijene, a u opisu sam ostavio linkove ka videima u kojima se ovi argumenti detaljno obrađuju. Doslednost hrišćanskog učenja sa jevrejskom Biblijom, uz uticaj pobožnih Jevreja poput Pavla i Isusovih učenika, jasno pokazuje da hrišćanstvo nije pozajmljivalo od okolnih paganskih kultura da bi preneslo svoju poruku.
Prelaz: E pa, ko bi rekao da i proroci mogu imati svoje influensere? Ali još nismo gotovi. Ovi momci nisu samo pozajmljivali ideje — takođe su se zgodno povlačili iz društva neposredno pre svojih najvećih otkrivenja. Da vidimo šta im je donela samoća.
Paralela 4: Privatna otkrivenja
I Muhamed i Džozef Smit delili su prilično zanimljivu naviku: kada bi im moralno propadanje njihovih društava postalo preveliko, obojica su odlučivala da se povuku u potpunu izolaciju. I ko bi rekao — upravo tokom tih privatnih trenutaka samoće, obojica su slučajno primila potpuno nova božanska otkrivenja.
Muhamed se, kao što je poznato, povukao u pećinu Hira, gde je razmišljao o idolopoklonstvu u Meki i — tačno u pravom trenutku — pojavio se anđeo Gavrilo sa prvim objavama Kurana. Prema islamskoj siri (biografijama Muhameda), sve se to odigralo u tajnosti, daleko od radoznalih očiju.
Džozef Smit, koji nije želeo da zaostane, povukao se u šumarak, gde je tvrdio da se licem u lice susreo sa Bogom Ocem i Isusom Hristom. I šta su mu rekli? Pa, očigledno su ga obavestili da su sve postojeće crkve pogrešne i da on treba da obnovi pravu veru. I opet — i to potresno otkrivenje dogodilo se nasamo. Dakle, u oba slučaja, ovi proroci izašli su iz svojih privatnih povlačenja kao isključivi nosioci Božje poruke.
A sada, uporedimo to sa Isusom Hristom. Da li se On povukao u pećinu ili zabačeni šumarak da bi primio svoja otkrivenja? Ne. Isus je uradio upravo suprotno — cela Njegova služba bila je javna, okružena hiljadama svedoka. Njegova učenja bila su upućena masama, Njegova čuda činjena pred očima svakoga ko je gledao, a Njegovo vaskrsenje videle su stotine ljudi, uključujući i Njegove neprijatelje. Tvrdnje hrišćanstva ne počivaju na tajnim, privatnim otkrivenjima u pećini ili šumi. Ukorenjene su u proverljivim javnim događajima, gde su ljudi u realnom vremenu videli, čuli i iskusili Isusova dela. Isus nije morao da se skriva da bi Njegova poruka bila prihvaćena — sve je činio na otvorenom, puštajući da Njegova dela govore sama za sebe.
Dakle, evo u čemu je problem sa Muhamedom i Džozefom Smitom: postali su proroci nasamo. Ušli su kao obični ljudi, a izašli proglašavajući da su izabranici, bez ijednog svedoka koji bi to potvrdio. Čemu sva ta tajnovitost? Pa, svakako je lakše tvrditi da imate isključiv pristup Božjem otkrivenju kada nikoga drugog nije bilo u blizini da to proveri. Nasuprot tome, hrišćanstvo počiva na javnim, istorijski utemeljenim događajima, što ga čini sasvim drugačijom igrom od tajnovite dinamike islama i mormonizma. Nema potrebe da se krijete u pećini kada je istina potpuno izložena pogledu.
Prelaz: Dakle, da sve sumiramo do sada: izgubljena proročanstva, demoni koji povlače konce, malo paganstva u smesi i — iznenađenje, iznenađenje — „otkrivenja" koja stižu nakon lepog samotnjačkog povlačenja. Prilično sumnjiva postava, zar ne? Ali, verujte mi, ovaj sledeći deo diže stvari na viši nivo. Hajde da vidimo kako su ovi proroci tvrdili da imaju natprirodne sposobnosti — poput prevođenja jezika koje nisu ni poznavali. Da, i to se dogodilo.
Paralela 5: Obojica proroka tvrdila su da imaju natprirodne prevodilačke sposobnosti
Evo jedne zanimljive: i Muhamed i Džozef Smit tvrdili su da su izveli čudesne prevode, a da zapravo nisu poznavali jezike tekstova koje su navodno prevodili. Muhamed, poznat po tome što je bio nepismen, nekako je uspeo da izrecituje Kuran na besprekornom arapskom.
Prema islamskoj tradiciji, to je bilo moguće zato što mu je Kuran objavio sam Alah preko anđela Gavrila (sura 96:1-5), uprkos činjenici da Muhamed nije umeo ni da čita ni da piše. Povrh svega, sura 7:157 ističe njegovu nepismenost kao čudesan znak božanske prirode Kurana. Ili su možda, samo možda, Muhamedovi sledbenici kasnije zapisali te stvari i rekli da potiču od Alaha?
Ni Džozefa Smita nije zaustavio sitan detalj poput nepoznavanja drevnih jezika. Tvrdio je da je preveo zlatne ploče, napisane na onome što je nazvao „reformisanim egipatskim" — jeziku za koji niko nikada nije čuo, ni pre ni posle toga. Ali evo gde postaje još luđe: za prevođenje je koristio vidovnjačko kamenje (poznato i kao „Urim i Tumim"). Njegov metod? Jednostavan. Stavio bi to kamenje u šešir — da, u šešir — i zurio u njega dok je diktirao Knjigu Mormonovu.
Nije bilo potrebe da zaista proučava ploče niti da poznaje izvorni jezik. A da bi stvari bile još zgodnije, čim je završio, zlatne ploče je zgodno odneo anđeo, čime je svima ostalima postalo nemoguće da provere njihovo postojanje — pa čak i njegovu sposobnost prevođenja. To je kao vrhunski trenutak „samo mi veruj, brate" u istoriji religije.
A sada, da vidimo kako se to poredi sa hrišćanstvom. Hrišćansko Sveto pismo nije nastalo pomoću magičnih šešira ili tajanstvenog kamenja. Umesto toga, zapisali su ga obični ljudi, koji su živeli u stvarnim okolnostima, na običnim jezicima poput hebrejskog, grčkog i aramejskog. To nisu bili tajni, mistični tekstovi — bili su to dokumenti koje su napisali ljudi poput Mojsija, Davida, Jovana i Pavla, koji su živeli i radili u svojim zajednicama. Njihovi spisi prenošeni su da bi se delili i proučavali, bez potrebe za tajnim božanskim diktatima ili magičnim prevodilačkim alatima.
Hrišćansko Sveto pismo potkrepljeno je hiljadama rukopisa — od svitaka sa Mrtvog mora do Sinajskog kodeksa — koje su naučnici čuvali i proučavali vekovima. Nema ploča koje nestaju, nema mističnih obreda — samo stvarni dokumenti, dostupni svakome ko je spreman da im pristupi. Poreklo Biblije nije obavijeno tajnom; ono je utemeljeno u istorijskoj stvarnosti i običnom ljudskom jeziku i odoleva ispitivanju milenijumima.
Prelaz: Natprirodni prevodi bez poznavanja jezika? Zvuči uverljivo, zar ne? Mislim, kome trebaju godine studiranja kada imate magično kamenje ili anđela koji obavlja težak posao. Ali zabava se tu ne završava. Pređimo na pièce de résistance: potpuno nove svete spise. Jer zašto ispunjavati postojeća proročanstva kada možete jednostavno sve iznova napisati?
Paralela 6: Uvođenje novih svetih spisa
Evo paralele koja zaista ističe razliku u pristupu između Muhameda, Džozefa Smita i Isusa Hrista. I Muhamed i Smit uveli su potpuno nove svete spise koji je trebalo da dopune ili čak zamene Bibliju kao konačnu Božju reč. Muhamed je tvrdio da je Kuran vrhunska objava, ispravljajući tekst kome je bilo namenjeno da zameni sve prethodne spise.
U suri 5:48 Kuran navodi da je došao da potvrdi prethodne objave i da bude merilo nad njima — u suštini se uspostavljajući kao konačni religijski tekst za sva vremena. Zanimljivo je da Kuran čak tvrdi da je Isus doneo svoju knjigu, Indžil, ali ne postoji istorijski zapis o tome da je Isus ikada napisao ili proizveo bilo kakav sveti spis tokom svoje službe. Kao što ističe naučnik Gabrijel Said Rejnolds, to predstavlja ozbiljan problem za islamske tvrdnje o Isusu.
Slično tome, Džozef Smit je uveo Knjigu Mormonovu, sa podnaslovom „Još jedan zavet Isusa Hrista". Prema Smitu, ta knjiga je obnovila izgubljene istine i trebalo je da se koristi uporedo sa Biblijom. Ali Smit se tu nije zaustavio — proizveo je i Učenje i zavete i Dragoceni biser, uspostavljajući potpuno nove svete spise koji će voditi njegove sledbenike. I Muhamed i Smit verovali su da su postojeći spisi nepotpuni ili iskvareni i da je potrebno nešto novo kako bi se njihovim sledbenicima pružilo konačno vođstvo.
Nasuprot tome, Isus Hristos nije uveo nikakve nove svete spise tokom svoje službe. Nemamo nikakav istorijski dokaz da je ikada tvrdio da je od Boga primio ispravljajući tekst. A evo zašto je to važno: Isusu to nije ni bilo potrebno. Njegova misija nije bila da zameni ili iznova napiše jevrejsko Sveto pismo (Stari zavet), već da ga ispuni. Njegovi sledbenici su Isusov život, smrt i vaskrsenje razumeli kao ispunjenje starozavetnih proročanstava — a ne kao njihov dodatak ili ispravku. Isus nije odbacio Stari zavet; dosledno se pozivao na njega, citirao ga i objašnjavao kako ga Njegova dela ispunjavaju (vidi, na primer, Matej 5:17). To pokazuje kontinuitet sa onim što je bilo pre, a ne potrebu da se piše iznova ili uvodi novi temelj.
Evo ključne stvari: istinski prorok bi radio upravo ono što je Isus radio — živeo bi, ispunjavao i nastavljao ustanovljene svete spise, pokazujući da se Božje otkrivenje već odvija prema Njegovom planu. To zahteva integritet, hrabrost i istinsku vezu sa božanskim. Lažni prorok bi, s druge strane, izabrao mnogo lakši put — poput Muhameda i Džozefa Smita — i tvrdio da su stari spisi iskvareni ili nepotpuni, koristeći to kao izgovor da uvede nešto potpuno novo. Zašto? Zato što je daleko jednostavnije prepisati istoriju ili tvrditi da se „ispravlja" drevni tekst nego dokazati svoju legitimnost ispunjenjem dugotrajnih proročanstava.
Prelaz: Dakle, sada Bibliji dodajemo nove knjige. Ako ne možete da pronađete svoje proročanstvo, zašto jednostavno ne biste stvorili potpuno novi skup svetih spisa? Ima savršenog smisla… ako izmišljate. I nemojte misliti da se tu stalo. Obojica proroka ostavila su za sobom priličan haos kada su umrla. Porodični raskoli, ima li koga? Hajde da zaronimo u to kako njihovi sledbenici nisu mogli ni da se dogovore ko treba da preuzme vođstvo.
Paralela 7: Porodični raskoli nakon njihove smrti
Gotovo je smešno kako su i Muhamed i Džozef Smit posle svoje smrti ostavili svoje sledbenike u nečemu što se može opisati samo kao porodična svađa. U islamu, kada je Muhamed preminuo, njegovi sledbenici se baš i nisu složili oko toga ko treba da vodi rastući pokret.
Šiiti su verovali da vođstvo treba da ostane u porodici, insistirajući da je Muhamedov rođak i zet, Alija, bio zakoniti naslednik. Za njih je to praktično bio porodični posao, a vođstvo je bilo nešto što je trebalo zadržati u krvnoj lozi. S druge strane, sunitska većina zauzela je demokratskiji pristup, rekavši: „Ma ne, ljudi, pokušajmo da izbegnemo očigledan nepotizam." Postavili su Abu Bekra, bliskog Muhamedovog saputnika, za prvog halifu. I tek tako, islam se podelio na dve velike frakcije, sve zbog dobre stare krize nasleđivanja.
Mormonizam nije prošao mnogo bolje. Nakon što je Džozef Smit ubijen, pitanje ko će preuzeti uzde nije bilo baš jasno. Tu stupa Brigam Jang, koji je većinu Smitovih sledbenika odveo u Jutu da osnuju ono što je postalo Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana (LDS). Ali nisu se svi slagali sa Jangovim vođstvom. Neki su verovali da bi zakoniti naslednik trebalo da bude sin Džozefa Smita, Džozef Smit Treći, jer, znate, nepotizam. Ta grupa je formirala ono što se danas naziva Zajednica Hrista, tvrdeći da proročka loza treba da ostane u Smitovoj krvnoj lozi.
U oba slučaja vidimo izuzetan obrazac: sledbenici podeljeni u frakcije, pri čemu su neki tvrdili da su porodične veze božansko merilo za vođstvo. Gotovo kao da su ove religije funkcionisale kao dinastije, u kojima je krvna loza bila važnija od poruke. Ove porodične prepirke dovele su do dugotrajnih sektaških podela, pokazujući koliko su temelji bili krhki kada sami proroci više nisu bili tu da održe mir.
A sada, uporedimo to sa hrišćanstvom. Kada je Isus Hristos umro, On nije ostavio vođstvo u rukama svojih rođaka ili srodnika. Nije bilo unutrašnjih prepirki o tome da li Njegov rođak treba da preuzme vlast. Umesto toga, poverio je svojim apostolima, posebno Petru, misiju da vode i šire Njegovo učenje (Matej 16:18). Rana hrišćanska zajednica ostala je ujedinjena pod apostolskim vođstvom, a nasleđivanje vlasti zasnivalo se na duhovnom pozivu, a ne na porodičnim vezama. U hrišćanstvu nema gluposti tipa „neka ostane u porodici". Dok su islam i mormonizam bili zauzeti međusobnim cepanjem oko porodičnog nasleđivanja, hrišćanstvo je držalo pogled na misiji, a ne na rodoslovu.
Prelaz: Hajde da vidimo kako su obojica proroka uspela da iskoriste svoj religijski autoritet da napune svoje bankovne račune. Da, vreme je da pratimo novac.
Paralela 8: Sticanje ogromnog bogatstva religijskim sredstvima
Evo nečega što svakako vredi zabeležiti: i Muhamed i Džozef Smit nisu izgradili samo religijske pokrete — izgradili su i svoje bankovne račune. Muhamed, na primer, nije se ustručavao da svoju vodeću ulogu iskoristi za sticanje značajnog bogatstva.
Zahvaljujući njegovim uspešnim vojnim pohodima, ratni plen se gomilao i, ko bi rekao, poseban deo bio je izdvojen baš za njega. Prema suri 8:41, Alah je zapovedio da Muhamedu bude dat poseban pristup petini celokupnog ratnog plena. Dok su se njegovi sledbenici borili u bitkama, Muhamed je bio plaćen.
Ni Džozef Smit baš nije živeo od mrvica. Doduše, uveo je desetak — uobičajenu praksu u hrišćanskim crkvama — ali Smit je otišao daleko iznad uobičajenog. Nije mu bilo dovoljno samo deset posto od njegovih sledbenika. Uspeo je da lično stekne značajno bogatstvo sticanjem velikih količina zemlje i imovine.
Njegovo religijsko carstvo u Navuu postalo je središte ekonomske aktivnosti i, hajde da kažemo, dobar deo tog bogatstva završio je u džepu Džozefa Smita. Nije se tu radilo samo o vođenju crkve — radilo se o izgradnji carstva pod barjakom duhovnog vođstva. To zapravo veoma podseća na savremeni pokret jevanđelja prosperiteta.
A sada, da kažemo nešto o Isusu Hristu. Evo čoveka koga bogatstvo uopšte nije zanimalo. Zapravo, živeo je u materijalnom siromaštvu i aktivno se protivio bilo kakvom mešanju religije i finansijske dobiti. Kada je video menjače novca kako u hramu iskorišćavaju veru radi profita, nije izdvojio deo za sebe — bukvalno je prevrnuo njihove stolove i isterao ih napolje (Matej 21:12-13). Za razliku od Muhameda i Smita, koji su profitirali od svojih religijskih položaja, Isus je jasno stavio do znanja da vera nije na prodaju. Pokazao je život poniznosti i samopožrtvovanja, odbacujući ideju o sticanju materijalnog bogatstva iz svoje duhovne vlasti. Prilično je zanimljivo kako je Isusa više zanimala čistota obožavanja nego gomilanje bogatstva.
Prelaz: U redu, da rezimiramo: do sada imamo sumnjiva proročanstva, demonske nezgode, plagijat iz lokalne kulture, porodičnu dramu i sada — novac, mnogo, mnogo novca. Hajde da vidimo kako su uspeli i da očoveče samog Boga — dajući mu delove tela kao da dizajniraju superheroja. Da, i to se dogodilo.
Paralela 9: Antropomorfizovani pojmovi o Bogu
Ova sledeća paralela mogla bi neke da iznenadi, ali izgleda da i islam i mormonizam prikazuju Boga sa prilično ljudskim osobinama. U islamu, iako se učenjaci upinju na sve načine da istaknu kako Božiji atributi nisu nalik ničemu što poznajemo, Kuran ipak opisuje Boga izrazima poput ruku, očiju, potkolenica i stopala.
Na primer, sura 38:75 pominje Božije ruke kada stvara Adama, a sura 48:10 govori o tome kako Bog stavlja svoju ruku preko ruku vernika. Najraniji islamski učenjaci ove opise shvataju doslovno, tvrdeći da Bog zaista ima te telesne delove — mada su oni, naravno, navodno „nestvoreni“ i „nenalik“ ljudskim ekvivalentima. Naravno. Ali budimo iskreni: kada kažete „ruke“ i „stopala“, to su i dalje ruke i stopala — od toga je teško pobeći. Tako nam ostaje Bog koji, uprkos tome što je hvaljen zbog svoje transcendentnosti, na kraju zvuči veoma nalik stvorenju sa telesnim delovima.
Mormonizam, međutim, ovo podiže na sasvim novi nivo. Prema Nauku i savezima, Bog Otac nema samo metaforične telesne delove — On ima stvarno, doslovno telo od mesa i kostiju. Da, u mormonskoj teologiji Bog je potpuno telesan i sa fizičkim svetom opšti kao bilo ko od nas. I tu se ne staje. Džozef Smit je učio da je Bog nekada bio čovek koji se sopstvenim trudom uzdigao do božanskog statusa, i da ljudi mogu isto to.
Dakle, u mormonizmu je Bog doslovno ljudskog oblika, sa opipljivim telom. I ko, uostalom, ne bi voleo da o Bogu misli kao o nadljudskoj verziji nas samih? Ali po koju cenu? Bog je sada samo još jedan deo stvorenog svemira, od mesa i kostiju, kao i svi ostali. Odjednom je beskonačni i transcendentni Tvorac sveden na fizičko biće koje se penje uz lestvicu božanstva.
Upadljivo je koliko i islam i mormonizam čine Boga bližim i pristupačnijim tako što ga pretvaraju u nekoga koga bismo skoro mogli da sretnemo u supermarketu. Bilo da je reč o „nestvorenim“ telesnim delovima u islamu ili o stvarnom ljudskom telu u mormonizmu, obe religije se udaljavaju od ideje duhovnog, bestelesnog Boga i daju nam Boga koji je više nalik nama. Gotovo kao da ove religije oblikuju Boga po našem liku, umesto obrnuto. Zgodno, zar ne? Kada Bog ima ruke, stopala i fizičko telo, svakako ga je lakše zamisliti — ali je i mnogo manje… pa, nalik Bogu.
A sada uporedite to sa hrišćanstvom. U pravovernom hrišćanskom verovanju, Bog je duh (Jovan 4:24), i On je potpuno transcendentan — postoji izvan telesnih ograničenja. Hrišćanski Bog nije vezan prostorom, vremenom ni oblikom. On ne hoda okolo sa rukama i stopalima. I premda je Bog uzeo ljudsko telo u ličnosti Isusa Hrista, to je bio jedinstven, jednokratan čin ovaploćenja — učinjen ne da bi se pokazala Božija večna priroda, već da bi se iskupilo čovečanstvo. Bog je postao čovek kontingentno, ne zato što je oduvek imao telo, već zato što je to bilo deo Njegovog božanskog plana da nas spase. Njegova božanska suština ostaje potpuno bestelesna, netaknuta fizičkim ograničenjima. Za razliku od verzija Boga u islamu i mormonizmu, hrišćanski Bog nije nadčovek — On je večni, beskonačni Tvorac, potpuno izvan svakog poređenja sa stvorenjima.
Prelaz: U redu, dakle Bog sada ima ruke i stopala? Je li tako? I očigledno kupuje u istoj prodavnici kao i mi. Ništa strašno, samo Tvorac svemira sa doslovnim telom, ništa drugačiji od nas. Ali čekajte — ima još! Kao da nije bilo dovoljno što su Boga definisali po našem liku, oba proroka su uspela i da potpuno promene to do koga je Bogu stalo. Napolje sa starim, unutra sa novim — jer je Bog, izgleda, promenio mišljenje o tome ko je njegov izabrani narod.
Paralela 10: Diskontinuitet u Bogu islama i mormonizma
Ova sledeća paralela možda je najporaznija od svih. I u islamu i u mormonizmu dobijamo Boga koji, čini se, menja saveznike kao da bira novi omiljeni bejzbol tim. U Starom zavetu Bog je jasno Bog Jevreja — sklapa savez sa Izrailjcima, ostaje uz njih i u dobru i u zlu, i šalje im proroke da ih vode.
U Novom zavetu je to isti Bog, koji šalje jevrejskog Mesiju Jevrejima, i to, naravno, u zemlji Jevreja — Izrailju. Sve deluje prilično dosledno: Bog ostaje veran svome savezu i nastavlja svoju priču sa jevrejskim narodom.
Ali onda, i u islamu i u mormonizmu, Bog kao da prolazi kroz krizu srednjih godina. U islamu iznenada odlučuje da postane Bog Arapa. Pojavljuje se Muhamed tvrdeći da je njemu dato konačno otkrivenje, i to na arapskom, a Kuran — iako priznaje ranija otkrivenja data Jevrejima — nekako postaje krajnji autoritet. Kao da se Bog umorio od Jevreja i odlučio da je vreme da se okrene novom tržištu.
A u mormonizmu je još drastičnije: Bog navodno usmerava svoju pažnju na drevnu Ameriku, gde Džozef Smit tvrdi da obnavlja pravu veru kroz otkrivenja o Nefijcima, potpuno novoj skupini ljudi koja — iznenađenje! — nema nikakve veze sa Jevrejima. Bogu je, izgleda, bilo dosta Izrailja pa je odlučio da razgleda Novi svet.
Evo očiglednog problema: zašto bi Bog, posle hiljada godina prisne povezanosti sa Jevrejima, iznenada prebacio u drugu brzinu i okrenuo se sasvim novoj skupini ljudi? To je kao da je neko plagirao radnju o jevrejskom Bogu pa je nalepio na novu lokaciju sa novom glumačkom postavom. Izgleda kao da su islam i mormonizam pozajmili opšti pojam jevrejskog Boga i odlučili da ga remiksuju za novu publiku. Kao da je Bog jednog dana jednostavno ustao i rekao: „Znaš šta? Hajde da probamo nešto drugačije. Jevreji su imali dobar niz, ali vreme je da ovu predstavu odnesemo na turneju.“ Ali Bog ne funkcioniše tako.
U oštroj suprotnosti, hrišćanstvo ostaje čvrsto ukorenjeno u svojim jevrejskim korenima. Isus je bio Jevrejin i nije tvrdio da donosi neko novo, nasumično otkrivenje za potpuno nepovezanu skupinu ljudi. Naprotiv, tvrdio je da je ispunjenje jevrejskih mesijanskih proročanstava. Hrišćanstvo ne sadrži nikakav iznenadni, sumnjivi prekid sa prošlošću — ono je nastavak istog Boga i istih obećanja koja su vodila Jevreje od samog početka. Ali u islamu i mormonizmu vidimo Boga koji jednostavno napušta svoj narod, zbog čega sve to deluje malo previše zgodno — i više nego pomalo sumnjivo.
Prelaz: Dakle, Bog očigledno voli da menja strane? Da, to se svakako uklapa… pa i ne baš. Ali bez brige, još nismo gotovi. Pogledajmo kako je spasenje postalo manje stvar milosti, a više penjanja uz kosmičku lestvicu nagrada.
Paralela 11: Spasenje zasnovano na delima sa više nivoa neba
Evo zanimljive paralele: i islam i mormonizam veruju u spasenje zasnovano na delima i u više nivoa neba. U islamu vaša dela određuju gde ćete provesti večnost. Sura 18:107 jasno kaže da će oni koji čine dobro uživati u rajskim vrtovima.
Ali nemojte se previše opustiti — ima kvaka: islam uči da postoje različiti nivoi raja, pa što ste bolji, to vam je mesto u zagrobnom životu više. U suštini, reč je o sistemu sa nivoima, u kojem najpravedniji grabe VIP mesta.
Mormonizam se ne razlikuje mnogo. Štaviše, Džozef Smit je otišao korak dalje sa svojom troslojnom verzijom neba. Prema Nauku i savezima 76, postoje celestijalno, terestrijalno i telestijalno carstvo. Zamislite to kao nebesku ekonomsku, biznis i prvu klasu. Što ste pravedniji, to vam je sedište u zagrobnom životu bolje.
Celestijalno carstvo je za one koji su zaista pogodili duhovni džekpot, dok su niži nivoi rezervisani za one koji nisu sasvim dogurali do vrhunske pravednosti. Dakle, i u islamu i u mormonizmu vaš nebeski smeštaj direktno je vezan za vaša moralna postignuća.
A sada uporedite to sa hrišćanstvom. U hrišćanskom pogledu na svet, spasenje nije nešto što zarađujete — ono je dar. Efescima 2:8-9 to čini kristalno jasnim: spaseni ste milošću kroz veru, a ne zato što ste nakupili dovoljno dobrih dela da biste dospeli na dobro mesto. U hrišćanstvu nema neba sa nivoima — nema celestijalnog, terestrijalnog ni telestijalnog sistema. Postoji samo jedno nebo, i ono je otvoreno svima koji veruju u Isusa Hrista, bez obzira na to koliko su zlatnih zvezdica zaradili u ovom životu. Ukratko, ne radi se o moralnim postignućima, već o milosti.
Prelaz: VIP odeljci u zagrobnom životu — kakav koncept! Nebo je očigledno samo veća verzija vašeg programa za česte putnike. Ali još je šokantnija sledeća tema: poligamija. Da, dobro ste čuli. Zaronimo u divni svet božanski zapovedane poligamije.
Paralela 12: Božanski zapovedana poligamija
Evo jedne prilično pikantne: i islam i mormonizam dobili su zeleno svetlo za poligamiju ni od koga drugog do od svojih proroka, koji su tvrdili da tu praksu Bog odobrava. U islamu Kuran izričito dozvoljava muškarcima da se ožene sa najviše četiri žene — pod uslovom da prema svima mogu da postupaju pravedno (sura 4:3).
Naravno, sam Muhamed se nije držao te granice. A zašto bi? Zgodno je primio otkrivenja koja su mu dozvoljavala da pređe granicu od četiri žene, u suri 33:50. Dakle, dok je prosečan čovek morao da se zadovolji sa najviše četiri žene, Muhamed je dobio poseban tretman pravo sa vrha. Mora da je lepo imati božanske zapovesti po meri! Da ne bi zaostao, Džozef Smit je poligamiju uveo u mormonizam, tvrdeći da je to bila neposredna zapovest od Boga. Prema Nauku i savezima 132, poligamija ne samo da je bila dozvoljena — bila je neophodna za uzvišenje u zagrobnom životu. Tako je, celestijalna nadogradnja imala je kvaku: morali ste da se oženite sa više žena. Smit je i sam u potpunosti iskoristio taj nebeski mandat, oženivši se sa preko 30 žena i podstičući svoje sledbenike da učine isto. Neko vreme je poligamija postala središnji deo mormonskog života, pa su mnoge rane mormonske vođe gradile sopstvene proširene porodice, sve pod barjakom božanske zapovesti.
Evo šta je zaista vredno pažnje: i Muhamed i Džozef Smit tvrdili su da je sam Bog zapovedio poligamiju kao deo njihovih verskih okvira. Nije to bila samo mogućnost — postala je znak vernosti njihovim religijama. Ženidbom više žena niste samo sledili božanski zakon; praktično ste skupljali duhovne bonus poene! Seks, novac i moć. Ovi momci su imali sve!
Nasuprot tome, hrišćanstvo je krenulo mnogo jednostavnijim putem. Isus Hristos je potvrdio ideal iz Postanja o jednom muškarcu i jednoj ženi (Matej 19:4-6), i monogamija je postala standard hrišćanskog učenja. Premda je poligamija bila tolerisana u Starom zavetu — uglavnom kao odraz ljudskih slabosti — ona nije deo Novog saveza. Hrišćansko gledište naglašava svetost monogamnog braka, ukorenjenu u primeru Hrista i Crkve. Nema dodatnih žena, nema potrebe za posebnim otkrivenjima da bi se pravila promenila — samo dobri stari model jedan muškarac – jedna žena.
Prelaz: Već smo pokrili mnogo toga — sumnjiva proročanstva, demonsku manipulaciju, porodične svađe, finansijsku dobit, antropomorfizovane bogove i sada… poligamiju. Postaje sve bolje i bolje. Ali bez brige, još nismo završili priču o braku. Ispostavlja se da su oba proroka smislila neka naročito posebna bračna pravila samo za sebe. Zaronimo u njihove ekskluzivne privilegije.
Paralela 13: Posebne bračne privilegije
Hajde da vidimo kako su i Muhamed i Džozef Smit uspeli da sebi obezbede posebne bračne privilegije, zgodno iznad onoga što je bilo dozvoljeno njihovim sledbenicima. U islamu Kuran uopšteno ograničava muškarce na četiri žene (sura 4:3). Ali za Muhameda? O ne, na njega se pravila nisu odnosila. Sura 33:50 dala je Muhamedu poseban božanski izuzetak, dozvoljavajući mu da pređe uobičajenu granicu od 4 žene. Dok je prosečan čovek morao da se drži granice od četiri žene, Muhamed je bio blagosloven bračnim planom po meri, pravo od Boga.
Ni Džozef Smit nije nameravao da propusti zabavu. Prema Nauku i savezima 132, poligamija nije bila samo božanski odobrena — bila je neophodna za uzvišenje u zagrobnom životu. Ali Smit se nije zaustavio na običnoj poligamiji. Otišao je dalje, oženivši se sa najmanje 30 žena, među kojima su neke već bile udate za druge muškarce. Tu praksu poliandrije — koja nije bila proširena na njegove sledbenike — Smit je opravdavao kao deo Božijeg velikog plana.
Nauk i savezi 132 izričito izlažu poligamiju i sadrže posebne odredbe za Džozefa Smita, dajući mu ovlašćenje da sklapa te brakove kao deo svoje proročke misije.
Ali to nije sve. Vilijam Klejton, lični sekretar Džozefa Smita, vodio je dnevnik u kojem je zabeležio mnoga od tih otkrivenja i brakova. Njegovi zapisi potvrđuju da se Smit ženio ženama koje su već bile udate za druge muškarce — nešto što prosečnom mormonu nije bilo dozvoljeno. Klejtonov dnevnik pokazuje kako su Smitove bračne prakse predstavljane kao božanski zapovedane, čime su mu davane veće bračne slobode nego bilo kome drugom u zajednici. U suštini, Smit je imao posebnu dozvolu od Boga da postupa po sopstvenom skupu pravila o odnosima, dok su njegovi sledbenici bili obavezani drugačijim standardom.
Ono što je ovde zaista upadljivo jeste kako su i Muhamed i Džozef Smit sebi dodelili veće bračne slobode pod plaštom božanskog odobrenja. I budimo iskreni: upravo to biste i očekivali od lažnog proroka — stvarati izuzetke koji služe sopstvenim interesima, uz pretvaranje da je sve to deo božanske zapovesti. To je zapravo savršena postavka za lažnog proroka: koristiti religiju da opravdaš svoje lične želje, dok tvoji sledbenici ostaju zaglavljeni sa strožim pravilima.
U oštroj suprotnosti, Isus Hristos nikada nije tražio dodatne privilegije za sebe. Nije krojio posebna pravila u svoju korist. Naprotiv, Isus je živeo po istim moralnim i etičkim merilima koja je učio druge. Nema dodatnih žena — zapravo, nema nijedne žene. I nema skrivenih izuzetaka — samo ista moralna odgovornost koju je očekivao od svojih sledbenika. Hrišćanstvo naglašava jednaku moralnu odgovornost svih vernika, što stoji u oštroj suprotnosti sa samoslužećim izuzećima koja su Muhamed i Džozef Smit dodelili sebi.
Prelaz: Tako je, dok su svi ostali bili vezani pravilima, ovi momci su dobili sopstvena „božanska izuzeća“. Kakav sladak aranžman, pa, ako vas takve stvari privlače. Ali ako ste mislili da je to loše, biva još gore. Hajde da sada govorimo o tome kako su dobili božansku dozvolu da se žene bliskim rođakama. Jer, naravno, pravila ne važe kada ih vi sami stvarate.
Paralela 14: Božanska dozvola za brak sa bliskim rođacima
Zaronimo u još jedan primer božanskih izuzetaka koji se dele kao bomboni kada je reč o bračnim privilegijama. I Muhamed i Džozef Smit uspeli su da sebi obezbede posebne dozvole za brak sa bliskim rođacima, čime su dodatno proširili svoja ionako fleksibilna bračna pravila.
U islamu je Muhamed primio otkrivenje koje mu je dalo zeleno svetlo da oženi Zejnebu, koja je slučajno bila bivša žena njegovog usvojenog sina Zejda. S obzirom na to da se usvajanje u toj kulturi smatralo stvaranjem porodičnih veza, taj brak je podigao poprilično obrva. Ali bez brige — sura 33:37 zgodno uskače da opravda tu vezu, objašnjavajući da usvojeni sinovi ne stvaraju iste porodične veze kao biološki sinovi. Dakle, u suštini, Muhamedov brak sa bivšom ženom njegovog usvojenog sina bio je samo još jedan božanski izuzetak od pravila.
Da ne bi ostao izvan kluba „posebnih privilegija“, i Džozef Smit je tvrdio da ima božansku dozvolu za sopstvene moralno upitne brakove. Smit se oženio sa nekoliko žena koje su bile njegove usvojene kćerke, kao i sa drugim rođakama povezanim s njim porodičnim vezama, sve pod barjakom Božijeg plana za obnovu jevanđelja. Baš kao i Muhamed, Smit je našao način da opravda te brakove unutar porodice tvrdeći da su deo božanske zapovesti, proširujući svoje bračne privilegije daleko izvan onoga čemu je bilo koji od njegovih sledbenika mogao da se nada
Ono što je ovde zaista otkrivajuće jeste kako su i Muhamed i Džozef Smit koristili pojam božanskih izuzetaka da opravdaju brakove koji bi se inače smatrali moralno upitnim — ili bi bar učinili porodična okupljanja veoma neprijatnim. Upravo to biste očekivali od lažnog proroka: savijati pravila radi lične koristi, uz tvrdnju da za to imaju Božije odobrenje. I premda su se neki starozavetni proroci ženili rođakama, nikada nisu tvrdili da za to imaju božansku dozvolu. Ti brakovi su jednostavno bili deo kulturnog konteksta, a ne posebne karte od Boga za „besplatan izlazak iz neprijatnosti“. Ali najveći kontrast? Isus Hristos. Za razliku od ovih lažnih proroka, Isus nije tražio božanske izuzetke. Nije imao posebne privilegije, nije savijao pravila kako bi zadovoljio svoje lične želje — samo dosledan život pravednosti, koji ne ostavlja mesta za onakve božanske rupe u zakonu kakve su Muhamed i Džozef Smit voleli da iskoriste.
Prelaz: Dakle, evo gde smo: izložili smo kako su i Muhamed i Džozef Smit skrojili božanske rupe u zakonu da bi opravdali brak sa bliskim rođakama, dodeljujući sebi privilegije koje zaudaraju na lični interes, a ne na božansko nadahnuće. U ovom videu smo pokrili izgubljena proročanstva, susrete sa demonima, grabljenje bogatstva i poligamiju, i na svakom koraku su ovi takozvani proroci izvrtali svoj autoritet kako bi udovoljili sopstvenim željama. Ali stanite — ova sledeća paralela ide još dalje. Ne radi se samo o savijanju pravila; radi se o prelaženju ozbiljnih moralnih granica koje nijedan istinski prorok nikada ne bi prešao. Pređimo na to kako su i Muhamed i Džozef Smit opravdavali brak sa vrlo mladim devojčicama pod barjakom božanske zapovesti. Pripremite se.
Paralela 15: Oba proroka su uzela vrlo mlade žene
I Muhamed i Džozef Smit uzeli su vrlo mlade žene i, naravno, obojica su tvrdili da su ti postupci božanski odobreni. U islamu je dobro poznato da se Muhamed oženio Aišom kada je ona bila, blago rečeno, izuzetno mlada. Prema Sahih al-Buhariju, Aiša je imala svega šest godina kada je verena za Muhameda, a brak je konzumiran kada je imala devet. Jer kada si prorok, Bog očigledno odobrava sve — čak i brakove sa devojčicama pre puberteta.
Ni Džozef Smit nije mnogo odstupio od tog priručnika. Oženio se Helen Mar Kimbol, koja je tada imala 14 godina i bila ćerka jednog od njegovih bliskih saradnika, Hibera Č. Kimbola. Helen je kasnije pisala da je taj brak predstavljen kao božanska zapovest, deo Smitove šire prakse poligamije, koja je često uključivala mlađe supruge. Baš kao i Muhamed, Smit je te sporne brakove opravdavao tvrdnjom da su neophodni za obnovu jevanđelja. Mislim, ništa ne govori „obnavljanje jevanđelja“ kao uzimanje četrnaestogodišnje neveste, zar ne?
I opet, ovo se savršeno uklapa u obrazac koji bismo očekivali od lažnog proroka: koristiti navodno božansko odobrenje za prakse koje slučajno donose lično zadovoljstvo.
A sada uporedimo to sa Isusom Hristom. Isus ne samo da se nije ženio mladim devojkama — niti bilo kim — nego je živeo životom nesebične službe i moralne čistote. Hrišćanstvo Isusa uzdiže kao vrhunski moralni primer, a On nikada nije tražio posebne privilegije ili izuzeća, naročito ne ona koja bi po bilo kom merilu bila etički upitna. Umesto da savija pravila kako bi zadovoljio lične želje, Isus je dosledno održavao najviše standarde čestitosti i morala.
Zaključak: Neporecive paralele između islama i mormonizma
Ovih 15 paralela čini nemogućim poricanje obrasca koji se javlja između islama i mormonizma. I Muhamed i Džozef Smit izgradili su čitave religije na ponovo objavljenim proročanstvima, ogromnom bogatstvu, silnoj moći i privilegijama koje služe njima samima i koje su im omogućile da svoje pokrete oblikuju prema sopstvenim podmuklim željama.
Nasuprot tome, hrišćanstvo je u klasi za sebe. Isus Hristos nije tražio posebne privilegije, zemaljsku moć ni skrivena otkrivenja. Živeo je javnim životom žrtve i poniznosti, sa službom koja je bila javno posvedočena i istorijski proverljiva. Nije bilo tajnog znanja ni izuzetaka koji služe sebi — samo jasna, otvorena istina jevanđelja. Razlika između hrišćanstva i ovih religija koje je stvorio čovek ne bi mogla biti očiglednija. Zato, ako upoređujete dokaze, izbor je jasan: hrišćanstvo je istinito.
ZA DALJE ČITANJE
KO JE ELOHIM MORMONIZMA?, 2. DEO
MORMONSKI SOTONA I PREDSMRTNO POSTOJANJE
BIBLIJSKI BOG NASUPROT MORMONSKIM BOGOVIMA, 2. DEO, 2B DEO