Apologetizam by Sam Shamoun

1. Korinćanima 8:6: Hrišćanska Šema

· Božanstvo HristaApostol PavleNovi zavetMonoteizamTrojstvo

U svojoj prvoj poslanici Korinćanima, napisanoj oko 55. godine nove ere, Pavle kaže sledeće:

„mi imamo samo jednoga Boga Oca“ (heis Theos ho pater), „od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista“ (heis Kyrios ‘Iesous Christos), „kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:6, J.B. Phillips New Testament (PHILLIPS)

Nije preterivanje reći da konsenzus novozavetne nauke prihvata da je ovaj Pavlov tekst zapravo adaptacija, odnosno hristijanizacija Šeme, koja se nalazi u Ponovljenim zakonima 6:4.

U ovom tekstu navešću neke od tih autoriteta, koji svi potiču iz raznorodnih teoloških tradicija.

Pokojni novozavetni teolog James D. G. Dunn verovao je da su hrišćani uzeli Šemu i podelili je tako da vaskrslog Isusa poistovete sa onim jednim JHVH koga su Jevreji trebalo da ispovedaju:

24.2. 1. Korinćanima 8:6. Naširoko se smatra da je ovaj stih Pavlov citat i stoga vrlo verovatno najranija izjava vere u preegzistenciju Hrista … Očigledno je da u 6. stihu zaista postoje pretpavlovski i predhrišćanski elementi. Ispovedanje da je Bog jedan jasno je jevrejsko (up. posebno Ponovljeni zakoni 6:4; Jakovljeva 2:19); ispovedanje da je „Isus Gospod“ Pavlu je posebno drago, ali je svakako bilo karakteristično i za helenističko hrišćanstvo nezavisno od Pavla (Rimljanima 10:9; 1. Korinćanima 12:3; Efescima 4:5; Filipljanima 2:11); a upotreba predloga „od“, „kroz“ i „ka“ kada se govori o Bogu i kosmosu („sve stvari“) bila je rasprostranjena u antičkom svetu i tipično stoička. Ali ne postoji stvarna paralela Pavlovoj formulaciji (čak ni 1. Timoteju 2:5), i čini mi se verovatnijim da je sam Pavle sastavio te ranije i rasprostranjene elemente kao odgovor na situaciju sa kojom se suočio u Korintu…

Tako polazi od zajedničke osnove osnovne monoteističke vere („Postoji jedan Bog, Otac“); najpre dodaje „od koga (dolaze) sve stvari“, tvrdnju koja bi Korinćanima bila poznata i sa kojom bi se bez sumnje složili; ali potom dodaje i „a mi za njega“ ili „od koga postojimo“ (RSV). Zatim tome pridodaje osnovno ispovedanje helenističkog ili neznabožačkog hrišćanstva: „Isus Hristos je Gospod“. Ali time čini tri upadljive stvari. Prvo, tvrdi da je i Hristos Gospod jedan; time deli Šemu (Ponovljeni zakoni 6:4), jevrejsko ispovedanje monoteizma, između Boga Oca i Hrista Gospoda, na način koji nema ranije paralele. Drugo, dodaje „kroz koga (dođoše) sve stvari“; time i uobičajeniju stoičku formulaciju deli između jednog Boga („od njega“, „ka njemu“) i jednog Gospoda („kroz njega“; uporediti Rimljanima 11:36), na način kome se najbolja paralela nalazi u jevrejskoj tradiciji o Mudrosti (kao što smo videli). Treće, ponovo dodaje upućivanje na sebe i svoje čitaoce – „mi (postojimo) kroz njega“ – koristeći isti predlog kao u prethodnoj frazi. (Dunn, Christology in the Making: A New Testament Inquiry into the Origins of the Doctrine of the Incarnation [Wm. B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids MI: drugo izdanje, 1996], VI. The Wisdom of God, 24. Christ as Wisdom in Paul, str. 179-180; podebljanje moje)

Dunn je dalje primetio da Pavle svojom podelom Šeme između Oca i Sina nije nameravao da potkopa biblijski monoteizam:

(d) Možda bi trebalo da 1. Korinćanima 8:6 vidimo kao proširenje misli iz 1. Korinćanima 1-2. Kao što tamo tvrdi da je raspeti Hristos onaj koji ispunjava Božji plan spasenja, koji otelovljuje Božju mudrost, tako ovde tu misao proširuje da bi u stvari ustvrdio da je Božji plan spasenja u kontinuitetu sa njegovom silom u stvaranju. Ovde bi „ludost“ za neznabošce bila to što je stvaranje i spasenje tako tesno sjedinio (razgrađujući helenistički dualizam između duha i materije; up. 6:12-20). A „kamen spoticanja“ za Jevreje bilo bi to što jedno Gospodstvo Boga (Ponovljeni zakoni 6:4) mora da se podeli sa raspetim Hristom. Pavle time ne napušta svoj monoteizam (a izgleda da nigde drugde ne prepoznaje takvu napetost u svom potvrđivanju Isusovog Gospodstva – Rimljanima 15:6; 1. Korinćanima 15:24-28; 2. Korinćanima 1:2; 11:31; Efescima 1:3, 17; Kološanima 1:3; čak i Filipljanima 2:11, „je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“), pa onda verovatno mora nameravati nešto (nedostaje reč??) isto kao u 1. Korinćanima 1 – Hristos koji, zato što je sada Gospod, sada učestvuje u Božjoj vladavini nad stvorenjem i vernicima, i stoga je njegovo Gospodstvo nastavak i najpuniji izraz Božje sopstvene stvaralačke sile… (Isto, str. 182; podebljanje moje)

Poznati novozavetni naučnik Richard M. Bauckham pokazuje kako ovaj tekst iz Poslanice Korinćanima izričito poistovećuje Isusa sa jednim Gospodom jevrejskog monoteizma:

„Pavlova briga u ovom kontekstu izričito je monoteizam. Pitanje jedenja mesa prinetog idolima i učestvovanja u hramovnim gozbama primer je krajnje tradicionalne jevrejske monoteističke brige za vernost jedinom istinitom Bogu u kontekstu paganskog politeističkog obožavanja. Ono što Pavle čini jeste da tu jevrejsku monoteističku brigu održava u hrišćanskom tumačenju za koje vernost jedinom istinitom Bogu podrazumeva vernost Gospodu Isusu Hristu. Iz pisma Korinćana preuzima (na kraju 4. stiha) tipičnu jevrejsku monoteističku formulu „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“ da bi se sa njom složio i da bi u 6. stihu dao sopstvenu, potpuniju monoteističku formulaciju, koja mnoge bogove i mnoge gospode paganskog okruženja Korinćana (5. stih) suprotstavlja jednom Bogu i jednom Gospodu kojima hrišćani duguju isključivu odanost.

Šesti stih je pažljivo formulisana izjava:

a ali za nas [postoji] jedan Bog, Otac,

b od koga [su] sve stvari i mi za njega,

c i jedan Gospod, Isus Hristos,

d kroz koga [su] sve stvari i mi kroz njega.

„Izjava je sastavljena iz dva izvora, oba jasno prepoznatljiva. Jedan je Šema, klasična jevrejska izjava o jedinstvenosti Boga, uzeta iz same Tore, koju svi pobožni Jevreji izgovaraju dvaput dnevno, kao što smo primetili u prvom poglavlju. Danas se opšte priznaje da je Pavle ovde adaptirao Šemu i stvorio, takoreći, njenu hrišćansku verziju. Ne priznaje se tako široko puni značaj toga. U prvom i trećem redu Pavlove formule (gore označenim sa a i c), Pavle je zapravo reprodukovao sve reči izjave o JHVH iz Šeme (Ponovljeni zakoni 6:4: „Gospod je Bog naš jedini Gospod“), ali je reči preuredio tako da proizvede potvrdu i jednog Boga, Oca, i jednog Gospoda, Isusa Hrista. Trebalo bi da bude sasvim jasno da Pavle Gospoda Isusa Hrista uključuje u jedinstveni božanski identitet. On monoteizam redefiniše kao hristološki monoteizam. Ako bi se shvatilo da jednog Gospoda dodaje jednom Bogu o kome Šema govori, onda bi, iz perspektive jevrejskog monoteizma, on svakako proizvodio ne hristološki monoteizam nego otvoreni diteizam. Dodavanje jedinstvenog Gospoda jedinstvenom Bogu Šeme otvoreno bi protivrečilo jedinstvenosti ovog potonjeg. Jedini mogući način da se Pavle razume kao onaj koji održava monoteizam jeste da se shvati da on Isusa uključuje u jedinstveni identitet jednog Boga potvrđenog u Šemi. Ali to je u svakom slučaju jasno iz činjenice da je izraz „Gospod“, ovde primenjen na Isusa kao „jednog Gospoda“, uzet iz same Šeme. Pavle jednom Bogu Šeme ne dodaje „Gospoda“ koga Šema ne pominje. On poistovećuje Isusa sa „Gospodom“ za koga Šema potvrđuje da je jedan. Tako se, u Pavlovoj sasvim bezprimernoj reformulaciji Šeme, jedinstveni identitet jednog Boga sastoji od jednog Boga, Oca, i jednog Gospoda, njegovog Mesije. Suprotno onome što izgleda pretpostavljaju mnogi egzegete koji nisu dovoljno razumeli način na koji se jedinstveni identitet Boga shvatao u judaizmu Drugog hrama, uključivanjem Isusa u taj jedinstveni identitet Pavle svakako ne odbacuje jevrejski monoteizam, dok bi, kada bi Isusa samo pridruživao jedinstvenom Bogu, svakako odbacivao monoteizam.“ (Bauckham, God Crucified-Monotheism & Christology in the New Testament [Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI/ Cambridge, U.K., 1998], str. 37-39; podebljanje moje)

Bauckham se osvrće na Pavlovu tvrdnju da su sve stvari od Boga i kroz Hrista:

„Opis se u svom nepodeljenom, neizmenjenom obliku kod Pavla javlja i na drugom mestu, naime u Rimljanima 11:36a: „od njega i kroz njega i radi njega sve“. Ovde se izjava jednostavno odnosi na Boga, dok ju je u 1. Korinćanima 8:6 Pavle podelio između Boga i Hrista, primenjujući na Boga dva predloga koji opisuju Božji odnos kao Stvoritelja prema svim stvarima („od“ i „za“ ili „ka“), a treći od tih predloga („kroz“) na Hrista. Iako se Pavlova formula iz Rimljanima 11:36 ne javlja tačno u ovom obliku drugde, postoji dovoljno jevrejskih paralela da bi bilo izvesno da Pavle tu jednostavno citira jevrejsku formulaciju. To što Bog nije samo činilac ili delatni uzrok stvaranja („od njega su sve stvari“) i krajnji uzrok ili cilj svih stvari („ka njemu su sve stvari“), nego i instrumentalni uzrok („kroz koga su sve stvari“), dobro izražava tipičnu jevrejsku monoteističku brigu da Bog nije koristio nikoga drugog da izvrši svoje delo stvaranja, nego ga je ostvario sam, isključivo posredstvom sopstvene Reči i/ili sopstvene Mudrosti. Pavlova reformulacija u 1. Korinćanima 8:6 uključuje Hrista u to isključivo božansko delo stvaranja time što mu daje ulogu instrumentalnog uzroka.“ (Isto, str. 39; podebljanje moje)

Pokojni Larry W. Hurtado takođe je bio vodeći biblijski naučnik koji je verovao da je tekst u 1. Korinćanima 8:6 reformulacija Šeme:

Trebalo bi da zapazimo i 1. Korinćanima 8:5-6, gde postoji još jedan pokazatelj liturgijske aklamacije Isusa kao Kyriosa, kao i njegovog tesnog povezivanja sa Bogom u pobožnoj praksi. Ovde, u izričitoj suprotnosti prema praksama obožavanja politeističkog okruženja, Pavle potvrđuje dvodelno isključivo ispovedanje „jednog Boga [heis Theos], Oca“ i „jednog Gospoda [heis Kyrios], Isusa Hrista“ (pri čemu ova druga fraza podseća na duže, zvučnije reči aklamacije u Filipljanima 2:11). U tom zapanjujuće smelom povezivanju Isusa sa Bogom, Pavle prilagođava reči iz tradicionalnog jevrejskog ispovedanja Božje jedinstvenosti, poznatog kao Šema, iz Ponovljenih zakona 6:4, „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ (Kyrios heis estin [LXX], što prevodi jevr. Yahweh ‘echad). Ova adaptacija Šeme možda je ovde Pavlova sopstvena kreativna formulacija, ali, kao što smo videli, aklamacija Isusa kao „Gospoda“ očigledno je odavno bila tradicionalna odlika hrišćanske pobožne prakse u pavlovskom hrišćanstvu, kao i u drugim hrišćanskim krugovima, i na grčkom i na aramejskom. (Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/Cambridge U.K. 2003], 2. Early Pauline Christianity, str. 114; podebljanje moje)

I:

U još jednom mučno kratkom odlomku, 1. Korinćanima 8:6, Isus se izričito poistovećuje kao onaj „kroz kojega je sve i mi kroz njega“. To jest, Isus je ovde povezan sa Bogom, a ponavljanje predloških izraza sa „kroz“ (dia) naglašava njegovu ulogu činioca u stvaranju kao i u iskupljenju. Kao što je Conzelmann rekao: „Njegova preegzistencija se, u skladu sa tim, pretpostavlja.“ Upravo tako. Isusova preegzistencija logički je pretpostavljena u upućivanju na njegovo delovanje u stvaranju. Ali izgleda da Pavlova kratka izjava o tome takođe pretpostavlja da je ta ideja već bila poznata njegovim čitaocima, te da ovde od njega nije zahtevala nikakvo razrađivanje. Bili bismo veoma zahvalni da je Pavle razradio ideju Isusove preegzistencije, ali ovakvo uzgredno upućivanje na nju zapravo je veoma važno za istorijske svrhe**. To pokazuje da se ta ideja već bila raširila među njegovim crkvama tako rano da je, u vreme kada je pisao svoje poslanice, mogao da je uzme zdravo za gotovo kao poznatu**.

Naučnici su ponekad tvrdili da pozadina ove ideje leži u grčkim filozofskim tradicijama, primećujući da predloški izrazi u 1. Korinćanima 8:6 podsećaju na jezik razvijen u stoičkom panteizmu.107 Ali, iako grčka formulacija ovog odlomka ima paralele u grčkim filozofskim tradicijama, pozadina i logika izjave u 1. Korinćanima 8:6, kao i drugih pavlovskih odlomaka u kojima se aludira na Isusovu preegzistenciju, zapravo leže u jevrejskoj tradiciji, posebno u jevrejskim apokaliptičkim shvatanjima. Ideja o Isusovom delovanju u stvaranju i iskupljenju nije pokretana spekulativnim interesima i ne odgovara na filozofska pitanja o tome kako je transcendentno božanstvo moglo da stvori materijalni svet. Umesto toga, logika proističe iz dubokih uverenja o suverenosti jednog Boga, odraženih u jevrejskoj apokaliptičkoj tradiciji, koja postavljaju da je čitava istorija podložna Bogu, čijim unapred određenim namerama sve stvari odgovaraju.108 Tako je, uprkos hirovima i zlima istorije, Božja iskupiteljska namera vrhovna i pobediće u eshatološkoj slavi. Taj eshatološki trijumf odgovara Božjoj nameri u stvaranju i ispunjava je, pa se o eshatološkim entitetima na razne načine može govoriti kao o preegzistentnima.109

U pavlovskim mestima koja smo ovde zabeležili, kao i u drugim novozavetnim mestima (npr. Kološanima 1:16-17; Jevrejima 1:2; Jovan 1:1-3), jasno je da pripisivanje preegzistencije Isusu proizlazi iz uverenja da je on eshatološki činilac iskupljenja. Budući da su rani vernici bili uvereni da je Isus poslat od Boga i da se konačno spasenje ostvaruje kroz Isusa, u logici jevrejske apokaliptike bio je to samo mali i sasvim prirodan korak do tvrdnje da je on na neki način bio i „tu“, sa Bogom i u Bogu, i pre stvaranja sveta.110

Zapravo, u uverenju da je Isus bio zaodenut samom Božjom slavom i da mu se treba odavati poštovanje na dotad neviđene načine kao Kyriosu, izgleda da su rani hrišćani otišli dalje od shvatanja o eshatološkim likovima koja se nalaze u jevrejskim apokaliptičkim tekstovima (kao što je ideja da je Izabrani/Sin Čovečji bio „imenovan“, „izabran i sakriven“ pred Bogom „pre nego što je svet stvoren, i zauvek“ (1. Enohova 48.1-3).111 Pavlova formulaična izjava u 1. Korinćanima 8:6 pokazuje da su već u toj ranoj tački hrišćanskog pokreta vernici Hristu pripisivali ne samo preegzistenciju ili predodređenost, nego i aktivnu ulogu božanskog činioca u stvaranju. Naučnici obično (i ubedljivo) smatraju da to odražava prisvajanje biblijskih/jevrejskih tradicija o Božjoj Mudrosti, prikazanoj kao Božji saputnik u stvaranju (Priče Solomonove 8:22-31; Sirah 24:9; Premudrosti Solomonove 7:22; 8:4; 9:9).112 (Isto, str. 123-125; podebljanje moje)

Još jedan istaknuti novozavetni naučnik, N. T. Wright, slaže se:

„Paganski panteon ne može se jednostavno odbaciti kao metafizički nepostojeći i stoga moralno nevažan. On ukazuje na stvarnu pojavu unutar okolne kulture sa kojom se treba suočiti i izaći na kraj, a ne je jednostavno zaobići. Iz tog razloga – kojim će se Pavle detaljnije baviti u 10. poglavlju – odanost lokalnog paganstva ovom ili onom „bogu“ i „gospodu“ mora se dočekati ničim manjim od hrišćanske verzije monoteizma jevrejskog tipa, tipa Šeme. Upravo to Pavle sada iznosi. Kakve god bile njegove veze sa helenističko-jevrejskim svetom Filona i drugih, 6. stih temeljno odzvanja odjecima daleko starije i rasprostranjenije formule iz Ponovljenih zakona 6:4. Na jevrejskom, ispovedanje vere počinje rečima:

Shema Yisrael YHWH Eloheinu YHWH Echad

U Septuaginti to glasi:

Akoue ‘Israel kurios ho theos hemon kurios heis estin.

Čini se da je Pavle učinio sledeće. Proširio je formulu, na način bez presedana u bilo kojim drugim tekstovima koji su nam poznati, tako da uključi glosu na theos i drugu na kurios:

all hemin

heis theos ho pater

ek hou ta panta kai hemeis eis auton,

kai heis kurios ‘Iesous Christos,

di’ hou ta panta kai hemeis di’ autou.

Drugim rečima, Pavle je „Boga“ glosirao sa „Otac“, a „Gospoda“ sa „Isus Hristos“, dodajući u oba slučaja objašnjavajuću frazu: „Bog“ je Otac „od koga su sve stvari i mi ka njemu“, a „Gospod“ je Isus Mesija, „kroz koga su sve stvari i mi kroz njega“. Zabune ne može biti: kao i u Filipljanima 2 i Kološanima 1, Pavle je Isusa smestio unutar izričite izjave – izvučene iz starozavetnog kamenoloma naglašeno monoteističkih tekstova – o učenju da je Bog Izrailja jedan i jedini Bog, stvoritelj sveta. Šema je već, u ovoj fazi judaizma, bila u širokoj upotrebi kao jevrejska svakodnevna molitva. Pavle ju je hristološki redefinisao, proizvodeći ono što možemo nazvati samo nekom vrstom hristološkog monoteizma.

Ova činjenica postaje sve šire priznata u novijoj nauci, mada njeno izostavljanje iz dela starije literature ostaje upadljivo.“ (Wright, The Climax of the Covenant, Christ and Law in Pauline Theology [Fortress Press, Minneapolis 1993 ISBN 0-8006-2827-6], str. 128-129; podebljanje moje)

Evanđeoski naučnik Gordon D. Fee se slaže:

„Ono što je Pavle učinio čini se dovoljno jasnim. Zadržao je „jedan“ netaknutim, ali je Šemu podelio na dva dela, tako da se theos (Bog) sada odnosi na Oca, a kurios (Gospod) na Isusa Hrista, Sina… On insistira da identitet jednog Boga uključuje i jednog Gospoda,“ (Fee, Pauline Christology: An Exegetical-Theological Commentary [Hendrickson Publishers, mart 2007], str. 90-91; podebljanje moje) „U upečatljivom odlomku u kome Pavle preoblikuje jevrejsku Šemu da bi obuhvatila i Oca i Sina, istovremeno naglašavajući svoj nasleđeni monoteizam, Pavle tvrdi da „jednog Gospoda“ (=Jahvea) iz Šeme treba poistovetiti sa Gospodom Isusom Hristom … Na još dublje teološki način, uključivanjem preegzistentnog Sina kao činioca stvaranja, Pavle ga je time uključio u božanski identitet u njegovoj najtemeljnijoj tački, budući da je jedan Bog Jevreja redovno bio identifikovan naspram svih drugih „bogova“ kao Stvoritelj i Vladar svih stvari. Stoga, jedno je to što je Hristos sredstvo iskupljenja, ali to što je isto tako i božanski činilac stvaranja jeste ono što ga jasno uključuje u Pavlovo sada prilagođeno razumevanje „jednog Boga“ … Jedan od razloga za imenovanje Hrista kao „Gospoda“ = Jahvea iz Šeme [jeste] da se Hristos smesti kao već prisutan sa Izrailjem kome je Šema izvorno data,“ (Isto, 502-504; podebljanje moje)

Evanđeoski novozavetni naučnik Murray J. Harris, čije se opsežno delo o upotrebi reči theos u Novom zavetu u odnosu na Hrista i dalje smatra standardnim referentnim delom o ovoj temi, piše: Da li su četvorica novozavetnih pisaca koji su na Isusa primenili titulu theos smatrali taj dramatični odstup od jevrejskog običaja kompromisom ili napuštanjem svog nasleđenog monoteizma? Osim Pavlovog heis theos kai pater panton u Efescima 4:6, napisanog nakon Rimljanima 9:5, kod ovih pisaca nema izričite upotrebe formule heis theos nakon što su theos upotrebili kao hristološku atribuciju. Ali možda 1. Korinćanima 8:4-6 pokazuje kako su Pavle i drugi novozavetni autori reformulisali svoj monoteizam da bi u njega smestili svoju veru u božanstvo Hrista.

Septuagintina verzija početka Šeme (Ponovljeni zakoni 6:4) glasi kyrios ho theos hemon kyrios heis estin. Pavle se sa Korinćanima slaže u ovoj osnovnoj tvrdnji (oidamen … hoti oudeis theos me heis, 1. Korinćanima 8:4), ali potom nediferencirano generičko heis theos iz Šeme preformuliše u binitarnoj formulaciji heis theos ho pater … kai heis kyrios ‘Iesous Christos (8:6), što pokazuje da je po Pavlovom viđenju ho pater + ‘Iesous Christos = heis theos. To jest, Pavle heis kyrios nije smatrao dodatkom Šemi nego sastavnim delom hristijanizovane Šeme. Heis theos u 8:6 nije suprotstavljeno heis kyrios****, kao da su generički različiti, nego theoi polloi (en ourano) u 8:5, kao što je i heis kyrios suprotstavljeno kyrioi polloi (epi ges). Očigledno je, dakle, rešenje koje je Pavle predložio za teološki problem stvoren Hristovim događajem bilo to da izraz heis theos koristi samo za Oca (up. Efescima 4:6), nikada za Isusa, iako je theos povremeno mogao biti upotrebljen za Isusa, dok se izraz heis kyrios primenjivao isključivo na Isusa (up. Efescima 4:5), nikada na Oca, iako se kyrios često primenjivao na Oca. Čini se da Pavle nikada nije napustio svoj nasleđeni jevrejski monoteizam nego ga je reformulisao tako da uključi Hrista u Božanstvo. U svetlu drugih monoteističkih izjava rasutih po Novom zavetu, bezbedno je pretpostaviti da nijedan novozavetni pisac nije smatrao odricanje od monoteizma posledicom vere u suštinsko božanstvo Hrista. (Harris, Jesus as God – The New Testament Use of Theos in Reference to Jesus [Baker Books, Grand Rapids MI 1993], Chapter XIII – Conclusions: Theos as a Christological Title, J. The Significance of the Christological Use of Theos, 2. Theos Is a Christological Title That Explicitly Affirms the Deity of Christ, 294-295; podebljanje moje)

Harris dalje kaže:

112. Srodno pitanje zahteva kratak osvrt. Kome su novozavetni pisci pripisivali božansko delovanje opisano u Starom zavetu? Odgovoriti „Gospod Bog“ (JHVH elohim = LXX kyrios ho theos) znači unapred pretpostaviti ono što je sporno, jer su autori Novog zaveta pisali o starozavetnim događajima u svetlu svog trojstvenog razumevanja Boga. Mora se povući jasna razlika između onoga što je starozavetni tekst značio svojim autorima i čitaocima i načina na koji su ga razumeli rani hrišćani koji su živeli nakon dolaska Mesije i dolaska Duha. Svakako, onaj ko trojstveno učenje Novog zaveta projektuje unazad u Stari zavet i čita Stari zavet kroz naočare dinamičkog ili trojstvenog monoteizma Novog zaveta razmišlja anahrono. S druge strane, ne izgleda nedopušteno postaviti ovakvo pitanje: na koga je mislio pisac Poslanice Jevrejima kada je rekao (1:1): „Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka,“? To da nije bio Sveti Duh ni u kakvom krajnjem smislu očigledno je iz činjenice da se ni u Starom ni u Novom zavetu Duh ne naziva „Bogom“ expressis verbis. I, uprkos činjenici da se septuagintski ekvivalent za JHVH, naime kyrios****, u Novom zavetu redovno primenjuje na Isusa tako da postaje manje titula a više lično ime, nije moguće da ho theos u Jevrejima 1:1 označava Isusa Hrista, jer ista rečenica (na grčkom) sadrži: (Bog koji je govorio…) „U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina“ (en huio). Budući da pisac naglašava kontinuitet dveju faza božanskog govora (ho theos laleses… elalesen), ovo upućivanje na Sina pokazuje da je onaj koji govori u obe epohe, i huios kao njegovo konačno sredstvo govorenja, pokazuje da u piščevom umu nije Trojstveni Bog hrišćanske teologije bio taj koji je govorio praocima preko proroka. To jest, za pisca Poslanice Jevrejima (kao i za sve novozavetne pisce, moglo bi se reći) „Bog naših otaca“, Jahve, nije bio niko drugi do „Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista“ (uporediti Dela apostolska 2:30 i 2:33; 3:13 i 3:18; 3:25 i 3:26; obratiti pažnju i na 5:30). Takav zaključak potpuno je u skladu sa uobičajenom novozavetnom upotrebom izraza ho theos. Bilo bi neprikladno da se elohim ili JHVH ikada u Starom zavetu odnose na Trojstvo kada se u Novom zavetu theos redovno odnosi jedino na Oca i, kako izgleda, nikada na Trojstvo. (Isto, str. 47; podebljanje moje)

Evo još naučnika koji 1. Korinćanima 8:6 tumače na ovaj način:

„jednoga Gospoda Isusa Hrista“ (1. KORINĆANIMA 8:6)

Pavle kaže da hrišćani znaju da „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“ (1. Korinćanima 8:4 NIV). „Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ (st. 5–6 NIV). Šesti stih izgleda kao veroispovest ili ispovedanje vere, koje Pavle možda citira ili koje je možda sam sastavio (prevod naš):

„jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi,“

„jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“

Ako judaizam ima veroispovest, to je Šema (što znači „Čuj“, prva reč ispovedanja): „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje.“ (Ponovljeni zakoni 6:4–5). Septuaginta poslednji deo 4. stiha prevodi: „Gospod je Bog naš jedini Gospod“ (kyrios heis). U judaizmu prvog veka, tvrdnje o „jednom Bogu“ i „jednom Gospodu“ bile su sinonimne i odnosile su se na isto božansko biće – JHVH, Boga patrijaraha, Mojsija i proroka. Isus je potvrdio Šemu kao prvu i najveću zapovest (Matej 22:36–38; Marko 12:28–34; up. Luka 10:25–28),22 i u tom pogledu njegovo gledište bilo je u glavnom toku drevnog judaizma.

Pavle i drugi novozavetni pisci odjekuju Šemu kada potvrđuju da je Bog jedan, ili da postoji „jedan Bog“ (Rimljanima 3:30; 1. Korinćanima 12:6; Efescima 4:6; Galatima 3:20; 1. Timoteju 2:5; Jakovljeva 2:19).23 Neposredno pre 1. Korinćanima 8:6, Pavle kaže da onaj ko „ljubi Boga“ zna da „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“ (1. Korinćanima 8:3, 4). Ove izjave jasno odjekuju Šemu: „Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svojega“ (Ponovljeni zakoni 6:4–5). Upućivanja na ljubav prema Bogu i na verovanje da je Bog jedan, u tako tesnoj vezi, uklanjaju svaku razumnu sumnju da se Pavle ovde oslanja na Šemu. S obzirom na ovaj neposredni kontekst u stihovima 3–4, ne bi trebalo da bude spora o tome da li i 6. stih aludira na Šemu. Ispovedanje „mi imamo samo jednoga Boga Oca“ (st. 6a) ponavlja već iznetu tvrdnju da „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“ (st. 4).

Ništa od ovoga ne bi bilo iznenađujuće ni sporno da nije onoga što sledi: „i jednoga Gospoda Isusa Hrista“ (1. Korinćanima 8:6b). U kontekstu neosporne aluzije na Šemu, Pavlova tvrdnja o „jednom Gospodu“ prirodno se čita i kao odjek Šeme – ali sa potencijalno šokantnim obrtom da je taj „jedan Gospod“ Isus Hristos.

Neortodoksne verske grupe imaju krajnje različita tumačenja 1. Korinćanima 8:6. Sveci poslednjih dana slažu se da je Isus Jehova („Gospod“), ali „jednog Gospoda“ vide kao drugo božanstvo podređeno „jednom Bogu“, a obojicu kao pripadnike veće grupe mnogih „Bogova“ i „Gospoda“. Već smo objasnili zašto je ovo tumačenje neodrživo (str. 406–7).

Pentekostalci jedinstva (Oneness) takođe se slažu da je Isus Jehova, ali to shvataju tako da znači nešto gotovo dijametralno suprotno gledištu Svetaca poslednjih dana. Prema učenju o jedinstvu, Isus jeste Bog Otac ispoljen ili otkriven u ljudskom telu. „Imamo dvostruko upućivanje na jednog Boga Izrailja, koji je stvoritelj, ali koji je na nov način otkriven kao Gospod Isus Hristos.“24 Takvo učenje ne može se izvesti iz Pavlovih poslanica, nego im se mora nametnuti. Pavle je dosledno razlikovao Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista, i to sasvim ličnim i odnosnim izrazima, potvrđujući da je Bog Otac poslao svoga Sina (Rimljanima 8:3; Galatima 4:4). Kasnije u istoj poslanici Pavle kaže da će Hristos predati carstvo „Bogu i Ocu“ (1. Korinćanima 15:24 LEB), što Hrista lično jasno razlikuje od osobe nazvane „Bog i Otac“. Nasuprot tome, Jehovini svedoci i unitarijanci insistiraju na tome da 1. Korinćanima 8:6 ne znači da je Isus Jahve, „jedan Gospod“ iz Šeme. Jehovini svedoci priznaju da Pavle ovde uči da je Hristos postojao pre stvaranja, ali Hrista smatraju Božjim „mlađim partnerom“ u stvaranju.25 Unitarijanski autor Anthony Buzzard tumači „Gospod“ u ovom tekstu kao da je sinonim za „Mesija“ i kao da znači da je Bog uzvisio čoveka Isusa: „Zapanjujuće novo što se dogodilo nije to da je jevrejska veroispovest proširena tako da uključi drugu ličnost kao Božanstvo, nego to da je Bog uzdigao jedinstvenog čoveka, svoga Sina, na počasni položaj Bogu zdesna.“26

Novozavetni naučnik James McGrath ponudio je najsofisticiraniju odbranu čitanja 1. Korinćanima 8:4–6 u unitarijanskom duhu. McGrath priznaje da Pavle aludira na Šemu: „Mi, naravno, nikako ne poričemo da je Šema u vidu u 1. Korinćanima 8 i da se Isus s njom dovodi u vezu.“27 On, međutim, tvrdi da ukazivanje na Isusa kao na „jednog Gospoda“ nije deo Pavlove upotrebe Šeme, nego je pre dodatna potvrda da je Isus Božji posrednički predstavnik i vladar. On tvrdi da bismo „sigurno očekivali da se Pavle izrazi drugačije“ da je hteo da Isusa poistoveti s jednim Bogom Šeme. Na primer, Pavle je „mogao da napiše: ’Postoji jedan Bog: Otac, od koga je sve, i Sin, kroz koga je sve.‘“28 To bi potkrepilo McGrathovu tvrdnju na engleskom jeziku, s njegovom prikladnom upotrebom dvotačke, ali ne bi značilo ono što McGrath sugeriše na starogrčkom, u kome su se reči nizale jedna uz drugu bez razmaka i u kome se interpunkcija retko upotrebljavala. U svakom slučaju, ovo je u suštini prigovor a priori, žalba da Pavle ne bi upotrebio Šemu na predloženi način, a da je to i učinio, trebalo je da to uradi drugačije.29

McGrath predlaže da 1. Korinćanima 8:5 razlikuje „bogove“ kao nebeske likove od „gospoda“ kao njihovih zemaljskih predstavnika, čime se priprema stih 6 da napravi razliku između Oca kao Boga i Isusa kao njegovog predstavnika, Gospoda.30 On iznosi sledeći pregled u prilog tom objašnjenju:

na nebu . . . ili na zemlji

mnogi bogovi . . . mnogi gospodi

jedan Bog . . . jedan Gospod

Glavni problem s ovim objašnjenjem jeste to što Pavle za „bogove“ kaže da su i na nebu i na zemlji: „Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji“ (1. Korinćanima 8:5 NASB). Dakle, Pavle ne pravi razliku između „bogova“ na nebu i „gospoda“ na zemlji, nego ih zapravo koristi kao sinonimne oznake božanstva: „Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda,“ (1. Korinćanima 8:5 NASB). Ovde se Pavlovo pominjanje „takozvanih bogova“ ponovo iskazuje kao pominjanje „mnogih ’bogova‘ i mnogih ’gospoda‘“, čime se pokazuje da su „bog(ovi)“ i „gospod(i)“ u ovom kontekstu sinonimni izrazi za božanstvo.

Da bi potkrepio svoje tumačenje, McGrath navodi jedan starozavetni tekst kao još jedan primer teksta koji dopunjuje Šemu: „Zato si velik, Gospode Bože, nema takvoga kakav si ti; i nema Boga osim tebe, po svemu što čusmo svojim ušima. Jer koji je narod na zemlji kao tvoj narod Izrailj, kojega je radi Bog išao da ga iskupi da mu bude narod i da steče sebi ime i da vam učini velika i strašna djela u zemlji tvojoj, pred narodom tvojim, koji si iskupio sebi iz Misira, od naroda i bogova njihovijeh?“ (2. Samuilova 7:22–23). McGrath je sarkastičan: „Sumnjam da je iko ikada predložio da je u ovom odlomku narod Izrailj uključen u Šemu.“31 Sasvim tačno, ali to je zato što „narod na zemlji kao tvoj narod Izrailj, kojega je radi Bog išao da ga iskupi da mu bude narod“ očigledno nije čak ni izdaleka sinonimno sa „Bogom“, dok je „Gospod“ (grčki, kyrios) uobičajena titula koja se u jevrejskim i hrišćanskim grčkim spisima tog perioda koristila da predstavi božansko ime naglašeno u samoj Šemi!

McGrath je u pravu kada kaže da ne treba jednostavno pretpostaviti da titula „Gospod“ uvek predstavlja božansko ime,32 ali kao pobijanje argumenta koji iznose brojni novozavetni naučnici njegov prigovor obara strašilo od slame. Najmanje četiri činioca koja se stiču potvrđuju van razumne sumnje da „jedan Gospod“ u 1. Korinćanima 8:6 aludira na Šemu. (1) U istoj poslanici Pavle više puta govori o Isusu kao o „Gospodu“ koristeći starozavetne tekstove o Jahveu, kao što smo pokazali (1. Korinćanima 1:2, 8, 31; 6:11; 10:20–22; itd.). (2) Pominjanja „jednog Boga“ u neposrednom kontekstu (8:4, 6a) neosporno aludiraju na Šemu. (3) „Gospod“ i „Bog“ oba su prevodi božanskih imena upotrebljenih u Šemi (Ponovljeni zakoni 6:4). (4) Pavle ta dva imena koristi u paralelnim izrazima: „jedan Bog . . . jedan Gospod“. Ovu poslednju tačku čini naročito ubedljivom to što u Šemi brojčani opis „jedan“ zapravo bliže određuje imenicu „Gospod“ (hebr. JHVH): „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ (Ponovljeni zakoni 6:4). U rečenici koja, po opštem priznanju, predstavlja odjek Šeme, izraz „jedan Gospod“ teško da može da ne bude deo tog odjeka.

„Međutim, Pavle najizrazitije uspostavlja hristološki značaj Šeme‘ u 1. Korinćanima 8:1–6. Njegova polemika protiv idolopoklonstva u ovom tekstu očigledno je ukorenjena u Ponovljenim zakonima 6:4–5 i dalje. Prvi nagoveštaj veze pojavljuje se u stihu 3, gde Pavle, koji ima mnogo toga da kaže o Božjoj ljubavi prema ljudima, ubacuje relativno redak pomen ljudi koji vole Boga. Na prvi pogled, u stihu 4 Pavle kao da se poziva na Šemu‘, ali neposredniji izvor za „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“ nalazio se na kraju Mojsijevog prvog govora, u Ponovljenim zakonima 4:35, 39, s njegovom izričitom izjavom: „je Gospod Bog, i da nema drugoga osim njega.“ Čvrsto u Mojsijevoj tradiciji, Pavle time objavljuje jedinstvenost i isključivo postojanje Jahvea nasuprot ništavnosti idola, što je izrazito devteronomistička tema.

„Njegovi komentari u stihovima 5–6 odražavaju temeljno razumevanje Šeme‘ u njenom izvornom kontekstu. Radi argumenta, on hipotetički izjavljuje da čak i ako se prizna postojanje drugih bogova (što, u svetlu stiha 4, očigledno nije zaista spreman da učini), ’ali za nas (all‘ hemin) postoji samo jedan Bog (heis theos), Otac, od koga je sve postalo (up. Ponovljeni zakoni 32:6, 18) i za koga živimo (up. Ponovljeni zakoni 14:1); i postoji samo jedan Gospod (heis kyrios), Isus Hristos, kroz koga je sve postalo i kroz koga živimo.‘ Prevedeno u njegov izvorni kontekst na moavskim ravnicama, ovo je upravo ono što je Mojsije mogao da kaže: ’Čak i ako se prizna postojanje drugih bogova (što, u svetlu Ponovljenih zakona 4:35, 39, očigledno nije voljan da učini), ali za nas postoji samo jedan Bog, naš Otac (up. Ponovljeni zakoni 1:31; 14:1; 32:6, 18), od koga je sve postalo (up. Postanje 1:1–2:4a) i za koga živimo (up. Izlazak 19:5–6); njegovo ime je Jahve, kroz koga je sve postalo (Izlazak 20:11; 31:17) i kroz koga živimo (Izlazak 20:2; Ponovljeni zakoni 5:6).‘ Ono što je kod Pavla, međutim, izuzetno jeste njegovo umetanje imena ’Isus Hristos‘ posle kyrios, što na prvi pogled odražava hebrejsko ’Jahve‘ iz Šeme‘. Međutim, s obzirom na njegovo pominjanje ’mnogih bogova‘ i ’mnogih gospoda‘ u stihu 5, čini se da ovde ima u vidu titulu ‘adonaj pre nego lično ime Jahve. Ali hristološki učinak je izvanredan. Rečima N. T. Wrighta:

„Pavle je smestio Isusa unutar izričite izjave učenja da je Bog Izrailja jedan i jedini Bog, tvorac sveta. Šema je već, u toj fazi judaizma, bila u širokoj upotrebi kao glavna jevrejska svakodnevna molitva. Pavle ju je hristološki redefinisao, stvarajući ono što možemo nazvati samo nekom vrstom hristološkog monoteizma.“

Kao što Richard Bauckham ističe, 1. Korinćanima 8:6 koristi svaku reč Šeme (izuzimajući uvodnu formulu „Čuj, Izrailju“) u nekom obliku — pod pretpostavkom da uključimo i reč „Gospod“.33 To jest, reči koje čine ispovedanje „Gospod je Bog naš jedini Gospod“ (Ponovljeni zakoni 6:4)34 sve se pojavljuju u Pavlovom ispovedanju „nama jedan Bog . . . jedan Gospod“. U ispovedanju Šeme postoje četiri ključne reči: „Gospod“ (koja predstavlja božansko ime Jahve, kao što je upravo objašnjeno), „Bog“, „jedan“ i „naš“; sve te reči pojavljuju se u Pavlovom ispovedanju u 1. Korinćanima 8:6 (s dativom lične zamenice hēmin, „nama“, umesto genitiva hēmōn, „naš“). Odjek ili aluzija na Šemu ne mora da koristi imenicu „Gospod“, ali ako je ona tu — naročito bliže određena rečju „jedan“ — ne može se uverljivo isključiti iz tog odjeka. Uostalom, „Gospod“ (JHVH) jeste ona jedna reč koja se u Šemi ponavlja.

Bauckham je u pravu kada kaže: „Kada bi se [Pavle] razumeo tako da jednog Gospoda dodaje jednom Bogu o kome Šema‘ govori, onda bi, iz perspektive jevrejskog monoteizma, on svakako proizvodio ne hristološki monoteizam, nego otvoreni diteizam.“35 Da Pavle Šemi dodaje ispovedanje bilo kog pukog stvorenja kao „Gospoda“ uz jednog Boga, kako McGrath tvrdi, to bi u stvarnosti značilo potvrđivanje vere u dva božanstva. Isti problem prati polemički argument unitarijanskih apologeta poput Buzzarda. U svojoj revnosti da odbrane monoteizam, oni nehotice zastupaju de fakto dva božanska bića, od kojih je jedno podređeno drugome.

21. Slično i Capes, Old Testament Yahweh Texts, 149–51.

22. Jevanđelja takođe aludiraju na Šemu u Marko 2:7; 10:18; up. Matej 19:17; Luka 5:21.

23. Vidi takođe Rimljanima 16:27; 1. Timoteju 1:17; 6:15–16; Judina 25.

24. Bernard, Glory of God in the Face of Jesus Christ, 124.

  1. Should You Believe in the Trinity?, 14; vidi takođe Reasoning from the Scriptures, 411.

26. Buzzard, Jesus Was Not a Trinitarian, 250.

27. McGrath, Only True God, 40.

28. McGrath, Only True God, 40.

29. Isto tako u James F. McGrath, „Trinitarians without Colons? Rob Bowman on 1 Corinthians 8:4–6“, Religion Prof (blog), 25. maj 2010, odgovor na raniju verziju ove kritike njegovog tumačenja teksta.

30. McGrath, Only True God, 41.

31. McGrath, Only True God, 42.

32. McGrath, „Trinitarians without Colons?“

33. Bauckham, Jesus and the God of Israel, 28; vidi dalje 27–30, 97–104, 210–18.

34. Hebrejski ovde nema izražen glagol „je“, iako ga prevod Septuaginte (LXX) ima.

35. Bauckham, Jesus and the God of Israel, 28.

(Robert M. Bowman Jr. & J. Ed Komoszewski, T_he Incarnate Christ and His Critics: A Biblical Defense_ [Kregel Academic, Grand Rapids, MI, 2024], Deo 3: Ime Isusovo: Isusova božanska imena, Poglavlje 25: „Gospod“ kao božansko ime Isusa, str. 496–500)

Ovi autori nastavljaju da pobijaju slabašan pokušaj nekih da poreknu da je blaženi i nadahnuti apostol namerno poistovetio Isusa sa JHVH u telu:

ODGOVOR NA POKUŠAJE IZBEGAVANJA ZAKLJUČKA

Ideja da je Pavle, najraniji hrišćanski pisac, poistovetio Isusa sa Jahveom naišla je na žestok otpor mnogih naučnika. Zanimljiv primer je James Dunn, koji u jednoj od svojih poslednjih knjiga priznaje da je Pavlu „bilo sasvim po volji da uzme mesta koja govore o Jahveu i primeni ih na Gospoda Isusa“, navodeći upotrebu Joila 2:32 u Rimljanima 10:9–13 i upotrebu Isaije 45:21–23 u Filipljanima 2:9–11.36 Nakon što je naveo druge primere tekstova koji Isusa na druge načine poistovećuju s Bogom (Rimljanima 9:5; Kološanima 1:15–17, 19), Dunn primećuje: „Onda vrlo mnogo izgleda da je Pavle bio toliko uveren da je Bog delovao kroz Hrista da se u nekim prilikama nije ustezao da Hrista poistoveti s Bogom.“37 Pa ipak, posle svega toga, navodeći samo jedan odlomak (1. Korinćanima 15:24–28), Dunn povlači svoju primedbu, govoreći da se u tom odlomku Pavle „pažljivije izrazio“, kao da je njegov zanos u svim ostalim odlomcima prevagnuo nad njim.38

Raspravljaćemo o 1. Korinćanima 15:24–28, možda najpopularnijem odlomku iz Pavlovih poslanica koji se navodi protiv učenja o božanstvu Hrista, u 38. poglavlju (str. 741–43). Za sada bismo samo istakli da taj odlomak čak i ne koristi titulu kyrios i svakako ne poriče da je Isus ovaploćeni Jahve. Nije opravdano suprotstavljati jedan odlomak u spisima nekog autora brojnim drugim odlomcima, naročito kada taj jedan ne poriče ono što ostali potvrđuju. Ako ništa drugo, na primer, Pavlovim brojnim pominjanjima Isusa kao „Gospoda“ kroz celu 1. Korinćanima, na načine koji jasno citiraju starozavetne tekstove o Gospodu Jahveu ili aludiraju na njih, trebalo bi dati prednost kada se traži tumačenje jednog odlomka u toj poslanici za koji se popularno misli da je u sukobu s tim pominjanjima. Vidi Tabelu 16 za spisak tih Pavlovih tekstova (s referencama za direktne citate ili navode prikazanim podebljanim kurzivom): Isus kao JHVH u Pavlovim poslanicama.

Drugi način da se izbegne razumevanje da Pavle poistovećuje Isusa s Jahveom jeste tvrdnja da Isus nosi ime „Jahve“ samo u smislu uporedivom s anđelom Jahveovim u Starom zavetu, naročito s obzirom na Jahveovu izjavu Izrailjcima o tom anđelu: „Evo, ja šaljem anđela svojega pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mjesto koje sam ti pripravio. Čuvaj ga se, i slušaj ga, nemoj da ga rasrdiš, jer vam neće oprostiti grijeha, jer je moje ime u njemu.“ (Izlazak 23:20–21). Neki unitarijanci pozivaju se na ovaj tekst da bi pokazali da je Isusu ime Jahve „dato“ samo u smislu da Isus, kao i taj anđeo, deluje kao Jahveov predstavnik.39 Slično tome, J. R. Daniel Kirk tvrdi da Isus nosi Božje ime na način na koji je Mihej prorekao, da će Mesija „pašće ih silom Gospodnjom, veličanstvom imena Gospoda Boga svojega“ (Mihej 5:4). Prema Kirku, to znači samo da je taj mesijanski lik prikazan kako „deluje s imprimaturom božanskog imena“.40

Pozivanje na Izlazak 23:20–21 pretpostavlja da „anđeo“ na tom mestu nije zapravo Jahve niti vidljivo očitovanje Jahvea, a o toj pretpostavci se i dalje živo raspravlja. U svakom slučaju, glavna teškoća za ova tumačenja jeste to što određeni starozavetni tekstovi navedeni njima u prilog ne igraju nikakvu ulogu u pominjanjima Isusa kao „Gospoda“ u Pavlovim poslanicama niti bilo gde drugde u Novom zavetu. Na primer, iako Marko 1:2 verovatno delimično aludira na Izlazak 23:20, pominjanje Isusa kao „Gospoda“ u Marku 1:3 potiče iz Isaije 40:3, gde nikakav anđeoski lik nije uključen.41 Niti nalazimo da iko u Novom zavetu kaže da je Očevo ime bilo „u“ Isusu. Umesto toga, nalazimo ponovljena ispovedanja vere koja objavljuju da je „Isus Gospod“ i tokove argumentacije čija ubedljivost zavisi od izjednačavanja Isusa kao kyriosa s onim koji se naziva kyrios u tekstovima kao što su Joil 2:32 (Rimljanima 10:9–13) i Isaija 45:23 (Filipljanima 2:9–11). Tako ova linija kritike zapravo zaobilazi stvarne starozavetne izvore novozavetnih pominjanja Isusa kao Gospoda u korist probranih tekstova koji ne igraju nikakvu ulogu u toj upotrebi.

Konačno, neki naučnici pozivaju se na izdvojenu izjavu u 11QMelchizedek (11Q13), dokumentu među svicima s Mrtvog mora o kome smo raspravljali kada smo izneli argument za snažan monoteizam, naročito u Novom zavetu.42 Jedan prevod odgovarajućeg reda glasi: „ovo je vreme određeno za ’godinu milosti Melhis[edeka]‘ (Isaija 61:2, izmenjeno)“ (11QMelch 2.9).43 Ova izjava aludira na Isaiju 61:2, koja govori o „godinu milosti Gospodnje“ (LEB), a prema tom prevodu ime Melhisedek stavlja umesto imena Jahve. Pod pretpostavkom da 11QMelchizedek zapravo nije poistovećivao Melhisedeka s Jahveom, ovaj tekst se ponekad navodi kao presedan za to da se Pavle ili drugi novozavetni pisci ne razumeju kao da poistovećuju Isusa s Jahveom.44 Kao odgovor, najpre napominjemo da postoji nekoliko razloga za opreznost u pridavanju prevelikog značaja izjavi u 11QMelch 2.9. Kao što smo pomenuli u ranijoj raspravi o ovom dokumentu, on je krajnje pohaban i nepotpun, što njegovo tumačenje čini utoliko težim. Stručni naučnici predložili su gotovo svako zamislivo tumačenje identiteta „Melhisedeka“ u ovom dokumentu — ljudski sveštenik ili vladar, arhanđeo Mihailo ili neki drugi anđeoski lik, ili čak sam Jahve. Zbog tih teškoća veoma je problematično koristiti ovaj tekst kao presedan za čitanje Pavlovih pominjanja Isusa kao Gospoda u smislu da je on samo Gospodnji predstavnik.45 Drugo, 11QMelch 2.9 možda ipak ne stavlja ime Melhisedek umesto imena Jahve. Pogledajmo taj red ponovo, ovog puta potpunije i u drugom prevodu: „To je vreme za ’godinu milosti‘ Melhisedeka i [njegovih] voj[ski, nar]oda svetih Božjih, vremena vladavine suda.“46 Primetimo da tekst govori o godini milosti (ili naklonosti) „Melhisedeka i njegovih vojski“. Gramatički, „Melhisedek“ i „njegove vojske“ stoje u istom odnosu prema „godini naklonosti/milosti“,47 pa ipak niko ne tvrdi da i „njegove vojske“ zauzimaju mesto božanskog imena u citatu Isaije 61:2. Kao što David Capes primećuje: „Pošto je ’za/od Melhisedeka‘ koordinirano sa ’za/od njegovih vojski, naroda svetih Božjih‘, Melhisedek se ne može staviti umesto JHVH a da se i njegove vojske ne stave umesto njega.“ Capes (sledeći predlog Richarda Bauckhama) predlaže čitanje teksta „u kome se Melhisedek i njegov narod uzimaju kao zakoniti i jedini primaoci ove božanske naklonosti“.48

Konačno, bez obzira na to kako se 11QMelchizedek 2.9 tumači, on ni po čemu nije nalik tekstovima o kojima smo raspravljali u ovom i u prethodnom poglavlju. Konkretno, nismo se pozvali ni na jedan novozavetni tekst koji citira starozavetni tekst ili aludira na njega, ali božansko ime zamenjuje imenom „Isus“. Ne nalazimo novozavetne tekstove koji govore nešto poput „Pripremite put Isusu“ ili „Ko god prizove ime Isusovo, biće spasen“. Obrnuto, ne nalazimo u 11QMelchizedeku izjave poput „Melhisedek je Jahve“, dok Pavle izjavu „Isus je Gospod“ (u kontekstima u kojima „Gospod“, kyrios****, jasno stoji za božansko ime JHVH****) iznosi kao ispovedničku izjavu koja sažima ono što su najraniji hrišćani objavljivali i verovali (Rimljanima 10:9; 1. Korinćanima 12:3; 2. Korinćanima 4:5; Filipljanima 2:11). Niti svici s Mrtvog mora sadrže brojna pominjanja Melhisedeka koja bi činila obrazac njegovog poistovećivanja s Jahveom. Jednostavno ne postoji opravdanje za korišćenje ovog anomalnog, nehrišćanskog teksta koji je proizvela osobena jevrejska sekta da bi se izokrenulo ono što Pavle više puta kaže.

Zaista, kroz Pavlove poslanice postoje dokazi da je on Isusa Hrista smatrao „Gospodom“ Jahveom. Usredsredili smo se prvenstveno na tri odlomka (Rimljanima 10:9–13, up. Joil 2:32; 1. Korinćanima 8:4–6, up. Ponovljeni zakoni 6:4; Filipljanima 2:9–11, up. Isaija 45:23) i pomenuli nekoliko drugih. Pažljiva egzegeza ova tri teksta pokazuje da je ovo tumačenje tačno u svakom pojedinom slučaju. Osim ta tri teksta, međutim, postoji i kumulativna težina toliko mnogo izjava u kojima Pavle na isti taj način govori o Isusu kao o „Gospodu“. Tabela 16 daje spisak takvih tekstova iz deset od trinaest Pavlovih poslanica.

Osnovno ispovedanje ranog hrišćanstva da je „Isus Gospod“ (Rimljanima 10:9; 1. Korinćanima 12:3; Filipljanima 2:11) ispostavlja se da povlači za sobom najzapanjujuću i najradikalniju tvrdnju koju su Jevreji prvog veka mogli izneti: da je raspeti čovek, Isus iz Nazareta, bio Jehova.

36. Dunn, Jesus according to the New Testament, 133.

37. Dunn, Jesus according to the New Testament, 134.

38. Dunn, Jesus according to the New Testament, 134.

39. Npr. Perry, „Philippians 2:5–11—Revisited“, [21].

40. Kirk, Man Attested by God, 108.

41. Vidi našu raniju raspravu o Marku 1:2–3 (str. 473–74).

42. Vidi str. 409.

  1. Michael O. Wise, §154, „The Coming of Melchizedek: 11Q13“, u Dead Sea Scrolls: A New Translation, prev. Wise, Abegg i Cook, 592 (uglaste i obične zagrade u Wiseovom prevodu).

44. Npr. Kirk, Man Attested by God, 122, 138.

45. Tako i David B. Capes, „Jesus’ Unique Relationship with Yhwh in Biblical Exegesis: A Response to Recent Objections“, u Monotheism and Christology in Greco-Roman Antiquity, ur. Matthew V. Novenson, NovTSup 180 (Lajden: Brill, 2020), 93–94.

46. „11Q13 (11QMelch) 11Qmelchizedek“, u The Dead Sea Scrolls Study Edition, ur. Florentino Garcia Martinez i Eilbert J. C. Tigchelaar (Grand Rapids: Eerdmans, 1998), 1207.

47. I „Melhisedek“ i „njegove vojske“ imaju prefiks ל) l-), sa značenjem „od“ ili „za“. Gramatička paralela je zamagljena u Wiseovom prevodu: „za ’godinu milosti Melhis[edeka]‘ (Isaija 61:2, izmenjeno) i za [njegove] voj[ske]“ (naglasak dodat); Wise, „The Coming of Melchizedek: 11Q13“, u Dead Sea Scrolls, prev. Wise, Abegg i Cook, 592.

48. Capes, „Jesus’ Unique Relationship with Yhwh in Biblical Exegesis“, 95–96. (Isto, str. 500–504; naglasak moj)

Bowman i Komoszewski dalje se bave ulogom koju 1. Korinćanima 8:6 pripisuje Isusu u stvaranju svega:

„KROZ KOGA JE SVE“ (1. KORINĆANIMA 8:6)

Kao što smo već pomenuli, najranije novozavetno pominjanje Hristove uloge u stvaranju pojavljuje se u 1. Korinćanima:

„Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ (1. Korinćanima 8:6 NET)

Teško da će iko osporiti da se ispovedanje „jednoga Boga Oca, od kojega je sve“, koje koristi standardni izraz ta panta („sve“) za svemir, odnosi na Oca kao izvor stvaranja, na onoga od koga potiču sve stvorene stvari. Čvrsta paralelna struktura teksta neće dozvoliti da drugo pominjanje „svega“ što je kroz Isusa Hrista bude bilo šta drugačije.

Tumačenje 1. Korinćanima 8:6 donekle je otežano njegovom sažetošću. Zapravo, tekst ovde uopšte ne koristi glagole; doslovan prevod glasio bi ovako:

Za nas jedan Bog, Otac,

od koga sve i mi za njega,

i jedan Gospod, Isus Hristos,

kroz koga sve i mi kroz njega

Ovakvo sažeto izražavanje jeste oblik ispovedanja, izraz religiozne pobožnosti. Anders Eriksson objašnjava: „Nalazimo stil tipičan za religiozna ispovedanja: relativne rečenice, relativne zamenice za Onoga koji se hvali, namernu težnju ka kratkoći u bezglagolskim rečenicama, apozicije i predikacije o božanstvu.“21

Dodatak reči „i mi za njega . . . i mi kroz njega“ ponekad se prevodi kao „i mi postojimo za Njega . . . i mi postojimo kroz Njega“ (npr. NASB; vidi takođe ESV, NRSV). Taj prevod svakako obuhvata bar deo ideje: tvrdnje „od koga [je] sve“ i „kroz koga [je] sve“ ne odnose se samo na početno stvaranje kosmosa, nego na postojanje svih stvorenih stvari kroz istoriju kosmosa. Drugim rečima, Pavle govori i o početnom činu stvaranja i o potonjoj istoriji stvaranja kojom upravlja božansko proviđenje.

Pavlove reči „mi za njega . . . i mi kroz njega“ verovatno idu i dalje od toga. Ponovljena zamenica u množini „mi“ vezuje se za zamenicu „nas“ na početku Pavlove izjave, koja se odnosi posebno na hrišćanske vernike, na one koji ispovedaju i polažu svoju veru u Oca kao Boga i u Isusa Hrista kao Gospoda. U ovom kontekstu, reći da smo „mi“ „za“ Oca znači ispovediti da mi kao iskupljeni ljudi sada živimo sa svrhom da slavimo Oca kao „jednog Boga“. Isto tako, reći da smo „mi“ „kroz“ Isusa Hrista znači ispovediti da se ta svrha ostvaruje kao rezultat onoga što je on učinio u našu korist.22 Dakle, Pavle ovde ne pripisuje delo stvaranja isključivo Ocu, kao što ni delo iskupljenja (ili novog stvaranja) ne pripisuje isključivo Isusu Hristu. Naprotiv, Pavle ispoveda da Otac i Isus Hristos imaju delatne i komplementarne uloge i u stvaranju i u iskupljenju.23

Pavle koristi različite predloge kada govori o ulogama Oca i Isusa Hrista, govoreći da je sve „od“ (ex) Oca i „kroz“ (di’) Isusa Hrista. Neki tumači su u toj razlici videli dokaz da je Sin obavljao inferiornu ili manju ulogu u stvaranju. Novozavetni naučnik Robert M. Grant, na primer, primećuje da u 1. Korinćanima 8:6 „vrhovni Otac podseća na vrhovnog Zevsa, dok je delo Gospoda Hrista slično delu raznih demijurških bogova kojima su bile dodeljene kosmičke funkcije“.24 Slično tome, Jehovini svedoci tumače različite predloge u 1. Korinćanima 8:6 kao pokazatelj da je Isus Hristos bio Božji „mlađi partner, da tako kažemo“, u delu stvaranja.25 Kada bi ovakvo razumevanje Pavla bilo tačno, to bi značilo da je on napustio jevrejsko stanovište da je Gospod Bog jedini Tvorac svega. Međutim, ovakav način čitanja 1. Korinćanima 8:6 je pogrešan.

Prvo, kao što smo ranije videli (str. 496–500), Pavle je uzeo reči Šeme (Ponovljeni zakoni 6:4), klasičnu jevrejsku potvrdu monoteizma, i preoblikovao ih tako da se odnose na Oca i Sina. Primena reči „jedan Gospod“ na Isusa Hrista predstavlja odjek tog temeljnog jevrejskog ispovedanja, koje u Septuaginti glasi: „Gospod je Bog naš jedini Gospod“ (Ponovljeni zakoni 6:4 NETS). Ova aluzija pokazuje da Pavle ne razlikuje dva božanstva, vrhovno božanstvo i jedno manje. Naprotiv, on unutar prirode ili bića jednog Gospoda Boga judaizma razlikuje dve ličnosti, Oca i Isusa Hrista. Drugo, argument izveden iz različitih predloga (ek ili ex, „od“, za Oca; dia, „kroz“, za Sina) ne uzima u obzir način na koji su drevni pisci, uključujući i samog Pavla, koristili te predloge kada su govorili o stvaranju. Uporedimo 1. Korinćanima 8:6 s Pavlovim ispovedanjem o Bogu u Rimljanima (oba prevedena doslovno):

Rimljanima 11:36

Jer od njega [ex autou] i kroz njega [di’ autou] i za njega [eis auton] sve [ta panta]

1. Korinćanima 8:6

Za nas jedan Bog, Otac, od koga [ex hou] sve [ta panta] i mi za njega [eis autou], i jedan Gospod, Isus Hristos, kroz koga [di’ hou] sve [ta panta] i mi kroz njega [di’ autou]

Primetimo da se ista tri predloga ovde prevedena kao „od“, „kroz“ i „za“ (ex [ek], di’ [dia] i eis) pojavljuju u oba teksta, svaki praćen zamenicom „koga“ (hou) ili „njega“ (autou), i da se oba tiču „svega“ (ta panta). Ova dva teksta potiču od istog autora i napisana su otprilike u isto vreme (1. Korinćanima oko 55/56, Rimljanima oko 57). S obzirom na te zajedničke crte i na neosporno shvatanje da „od koga/njega“ i „za njega“ znače isto u oba teksta, svakako bi trebalo da razumemo da i „kroz koga/njega“ ima isto značenje u oba teksta. Da bismo razumeli Pavlovu upotrebu ovih predloga, biće korisno da razmotrimo njihovu upotrebu u grčko-rimskoj filozofiji. Različite filozofske škole, uključujući aristotelizam i platonizam, koristile su ove grčke predloge ili njihove latinske ekvivalente da izraze razne vrste „uzročnih“ odnosa. Savremena misao obično shvata uzrok kao događaj koji neposredno prethodi drugom događaju i izaziva ga. Međutim, klasična definicija grčke reči aitia, obično prevedene kao „uzrok“, bila je „ono zbog čega“, definicija koju su, među ostalima, dali Platon i stoici Zenon i Hrisip.26 Unutar te široke definicije Aristotel je na čuven način razlikovao četiri kategorije uzroka: materijalni, formalni, delotvorni i svrhoviti. Na primer, u slučaju materijalnog uzroka, „ono iz čega neka stvar nastaje i što u njoj ostaje naziva se ’uzrok‘, npr. bronza kipa“ (Fizika 2.3, 194b23–35).27

U prvom veku posle Hrista, stoički filozof Seneka — savremenik apostola Pavla — upotrebio je kip da bi ilustrovao ova četiri uzroka. Materijalni uzrok kipa jeste bronza od koje je napravljen; formalni uzrok jeste oblik kipa koji odgovara liku što ga predstavlja; delotvorni uzrok ili „činilac“ jeste umetnik (ili vajar) koji ga je izradio; a svrhoviti uzrok jeste svrha radi koje je napravljen (bilo radi novca, slave, religiozne pobožnosti ili nečeg drugog). Seneka (koji se, kao stoik, ni sam nije slagao s tim da se sve te razlike nazivaju „uzrocima“) sažeo je te uzroke i peti koji se pripisuje Platonu latinskim izrazima koji koriste pet različitih predloga: „ono iz čega [id ex quo], ono od čega [id a quo], ono u čemu [id in quo], ono prema čemu [id ad quod], ono radi čega [id propter quod]“ (Seneka, Ep. 65.8).28

Izdanje Loeb Classical Library prevodi ovih pet izraza ovako: „materija, činilac, sklop, uzor i cilj koji se ima u vidu“.29 U drugom veku, rimski car i stoički pisac Marko Aurelije slavio je Vaseljenu ili Prirodu: „od tebe je sve, u tebi je sve, k tebi se sve vraća“ (ek sou panta, en soi panta, eis se panta, 4.23).30 Naravno, ovo zvuči izuzetno slično Rimljanima 11:36, mada je Pavle slavio ličnog Tvorca svemira, a ne sam svemir. Kao što Gregory Sterling, u uticajnom eseju o toj temi, primećuje: „Car naglašava jedinstvo kosmosa primenjujući različite predloške izraze na prirodu; on ne čini nikakav pokušaj da te predloške izraze poveže s različitim uzrocima. Izgleda da je ovo standardna stoička formulacija.“31 Sterlingova teza je da je grčka „predloška metafizika“ u stoicizmu i platonizmu bila prilagođena u helenističkoj jevrejskoj mudrosnoj književnosti u službi izlaganja jevrejskog teističkog pogleda na svet i da je odatle ušla u Novi zavet.

Pošto su Jevreji i hrišćani imali drugačiji pogled na svet od grčkih filozofa, neke predloge su koristili s drugačijim značenjima. Tako, dok su Grci obično koristili predlog ek ili ex da izraze materijalni uzrok (npr. kip je napravljen „od“ bronze), kod Pavla on označava Boga kao krajnji izvor (Rimljanima 11:36; 1. Korinćanima 8:6). Ono što je, međutim, sasvim jasno jeste to da Pavle (i drugi novozavetni pisci) primenjuje takvu „predlošku metafiziku“ u odnosu na svemir ili kosmos.

U Rimljanima 11:36 Pavle koristi predlog di’ (dia) govoreći o jednom aspektu Božjeg odnosa prema svemiru, to jest prema „sve“. Thomas Schreiner tačno parafrazira Pavlovu izjavu: „Bog je izvor svega, sredstvo kojim se sve ostvaruje i cilj svega.“32 Srednja odredba izražava ono što naučnici različito nazivaju delotvornim ili instrumentalnim uzrokom — ono što je neposredno proizvelo posledicu. Kako to Bauckham kaže: „Bog je bio sopstveni instrumentalni uzrok u svom delu stvaranja i održavanja svega.“33 Na drugim mestima Pavle može da koristi dia da izrazi neposrednu Božju ulogu u različitim delima (npr. 1. Korinćanima 1:1, 9; 6:14). Michael i Rachel Aubrey, lingvisti u organizaciji Wycliffe Bible Translators, komentarišući 1. Korinćanima 1:9 kažu: „Veoma česta upotreba διά [dia] u (pasivnim) konstrukcijama s glagolima govorenja omogućava gramatikalizaciju διά bez upućivanja na posrednika. U ovom slučaju ne postoji nijedan drugi mogući vršilac radnje za koga bi Bog mogao da deluje kao posrednik.“34

U tom svetlu, reči „kroz kojega je sve“ u 1. Korinćanima 8:6 treba da razumemo tako da znače da je Isus Hrist vršilac koji je neposredno stvorio sve i koji sve održava. Čak i ako tekst tumačimo tako da razlikuje uloge Oca i Sina, upotreba „predloške metafizike“ u ovom tekstu pokazuje da se Isusu Hristu u tim delima ne pripisuje sporedna ili niža uloga. Naprotiv, u 1. Korinćanima 8:6 Pavle dodeljuje dve od („uzročnih“) funkcija Boga (izražene u Rimljanima 11:36) Ocu, a treću Hristu. Kao što 1. Korinćanima 8:6 primenjuje Shema i na Oca kao „jednoga Boga“ i na Isusa Hrista kao „jednoga Gospoda“, tako primenjuje i helenističko jevrejsko ispovedanje da je sve od Boga, kroz Boga i za Boga — i na Oca i na Hrista.35

21. Anders Eriksson, Traditions as Rhetorical Proof: Pauline Argumentation in 1 Corinthians, ConBNT 29 (Stockholm: Almqvist & Wiksell, 1998), 120 (vidi 120–23).

22. McDonough, Christ as Creator, 151–52.

23. Richard Bauckham, „Confessing the Cosmic Christ (1 Corinthians 8:6 and Colossians 1:15–20)“, u Monotheism and Christology in Greco-Roman Antiquity, ur. Novenson, 143–44.

24. Robert M. Grant, Gods and the One God, LEC 1, ur. Wayne A. Meeks (Philadelphia: Westminster Press, 1986), 112. Greg Stafford s odobravanjem navodi ovu izjavu u Jehovah’s Witnesses Defended, 2. izd., 201.

  1. Should You Believe in the Trinity?, 14.

26. R. J. Hankinson, Cause and Explanation in Ancient Greek Thought (Oxford: Clarendon Press; New York: Oxford University Press, 1998), 185–86, 242.

27. Aristotel, „Physics“, prev. R. P. Hardie i R. K. Gaye, u The Works of Aristotle, 2. izd., Great Books of the Western World 7, ur. Robert Maynard Hutchens i Mortimer J. Adler (Chicago: Encyclopædia Britannica, 1990), 271.

28. Seneka, Ad Lucilium Epistulae Morales, prev. Richard M. Gummere, tom 1, LCL (Cambridge, MA: Harvard University Press; London: William Heinemann, 1918), 448 (doslovan prevod).

29. Seneka, Ad Lucilium Epistulae Morales, 449.

30. Marko Aurelije, Meditations, in Plato, Epictetus, Marcus Aurelius, ur. Charles W. Eliot, prev. George Long, Harvard Classics 2 (New York: P. F. Collier & Son, 1917), 217.

31. Gregory Sterling, „Prepositional Metaphysics in Jewish Wisdom Speculation and Early Christian Liturgical Texts“, u Wisdom and Logos: Studies in Jewish Thought in Honor of David Winston, ur. David T. Runia i Gregory E. Sterling, SPhiloA 9, BJS 312 (Atlanta: Scholars Press, 1997), 223.

32. Thomas Schreiner, Romans, BECNT (Grand Rapids: Baker, 1998), 637–38.

33. Bauckham, „Confessing the Cosmic Christ“, 146.

34. Michael G. Aubrey i Rachel E. Aubrey, „Construing Agency and Cause in Passive Constructions“, u Postclassical Greek Prepositions and Conceptual Metaphor: Cognitive Semantic Analysis and Biblical Interpretation, ur. William A. Ross i Steven E. Runge, FoSub 12 (Berlin: Walter de Gruyter, 2022), 209–40, pristupljeno na Perlego.com.

35. Bauckham, „Confessing the Cosmic Christ“, 144–46. (Isto, 4. deo: Doing What Only God Does: Jesus’ Divine Deeds, 32. poglavlje: The Son as Maker and Sustainer of All Things, str. 608-612; naglasak moj)

Još nisam završio, budući da ima još autoriteta koje treba navesti:

Zaključujemo osvrtom na naš poslednji odlomak, koji je opet predstavljen kao da poriče božanstvo Hrista, dok je u stvarnosti neshvatljiv izvan te istine:

„Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svijetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga. Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ (1. Korinćanima 8:4-6)

Ovde neki žele da poverujemo da, baš kao i u Jovanu 17:3, Pavlova upotreba izraza „jednoga Boga Oca“ isključuje Isusa iz sfere božanstva. Naravno, odmah uviđamo da tu postoji stvaran problem: to nije sve što Pavle kaže. Ako „jednoga Boga Oca“ treba shvatiti isključivo, zar onda ne sledi da i „jednoga Gospoda Isusa Hrista“ isključuje Oca iz sfere gospodstva? Kada vidimo osobenu upotrebu izraza „Bog“ i „Gospod“, treba da shvatimo da Sveto pismo ovde ne uvodi takmičenje ili nadmetanje između njih dvojice. Bog je isto toliko Gospod koliko je Gospod Bog. Ta dva izraza jednostavno se koriste da opišu različite Ličnosti u njihovom međusobnom odnosu. Ne koriste se da bi se reklo da je Bog više „Gospod“ nego što je Gospod „Bog“.

Ali u ovom tekstu postoji nešto mnogo dublje i slavnije što se često previđa zato što reči Novog zaveta ne čujemo u njihovom drevnom kontekstu. Pavle je bio monoteistički Jevrejin, vođa među svojim narodom. Svakoga dana on je, kao i svaki Jevrejin poput njega, ponavljao Shema, molitvu koja je određivala jevrejski narod. Ali kao obrazovan Jevrejin, mogao je da govori i hebrejski (aramejski) i grčki, te je stoga tu molitvu znao na oba jezika. Mnogi njegovi sunarodnici Jevreji izvan Izraela, međutim, znali su je bolje na jeziku toga doba, na koine grčkom. Taj odlomak potiče iz Ponovljenih zakona 6:4: „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“

Ali u grčkom prevodu hebrejskog Svetog pisma, koji je bio Biblija rane crkve, u Septuaginti, on glasi

‘Akoue, Israel kyrios ho theos hemon kyrios heis estin

Kada se Pavlove reči u 1. Korinćanima 8:6 čitaju s ovom čuvenom molitvom na umu, nesumnjivo je da apostol namerno crpi iz čuvene Shema i, čineći to, preinačuje je u svetlu otkrivenja koje se dogodilo u ovaploćenju Sina! On uzima same reči tog stiha i proširuje ih. Oca poistovećuje sa theos i kaže da je sve od Njega načinjeno i da mi postojimo za Njega. To bi se uklapalo u stari oblik Shema. Ali onda odmah nastavlja, uzima veoma važan izraz kyrios (koji u originalu predstavlja samo božansko Ime, Jahve), primenjuje ga na Isusa i kaže da je sve kroz Njega i da mi postojimo kroz Njega! I da bi se postarao da niko ne promaši poentu, uzima upravo onaj izraz koji se u Shema koristi da potvrdi monoteizam, važan hebrejski izraz koji smo ranije razmatrali, echad, u Septuaginti preveden kao heis, i primenjuje ga na oboje — i na Oca i na Sina (jedan Bog, jedan Gospod). Ovde apostol proširuje odredbenu molitvu naroda Božjeg pod Starim savezom u svetlu novozavetnog otkrivenja Sina, sve vreme štiteći i održavajući tvrdnju monoteizma. I to čini očigledno s pretpostavkom da njegovi slušaoci, vernici u Korintu, već poznaju i razumeju ovo otkrivenje!

Ovde zasigurno vidimo kako Novi zavet ne nastoji da otkrije nešto novo što se zove Trojstvo, već je pisan tako da je ta božanska istina već zajedničko dobro naroda Božjeg.

Na kraju, Warfield je to vrlo jasno izrazio kada je napisao:

U samom činu potvrđivanja svog monoteizma Pavle uzdiže našeg Gospoda u to jedinstveno Božanstvo. „nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“, odlučno tvrdi, a zatim tu tvrdnju ilustruje i dokazuje primedbom da neznabošci možda imaju „mnogo bogova i mnogo gospoda“, ali „Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ (1. Korinćanima 8:6). Očigledno je da su taj „jednoga Boga Oca“ i „jednoga Gospoda Isusa Hrista“ zajedno obuhvaćeni u jednom Bogu koji jedini jeste. Pavlovo shvatanje jednog Boga, kojeg jedinog obožava, drugim rečima uključuje priznanje da unutar jedinstva Njegovog bića postoji takvo razlikovanje Ličnosti kakvo nam je dato u „jednoga Boga Oca“ i „jednoga Gospoda Isusa Hrista“.47 (James R. White, The Forgotten Trinity: Recovering the Heart of Christian Belief [Bethany House Publishers, Grand Rapids, MI 2019], 5. Jesus Christ: God in Human Flesh, str. 91-93; podebljani naglasak moj)

„S jedne strane, Jahve, jedan jedini Bog kojem su Izrailjci iskazivali odanost, ovde se nedvosmisleno poistovećuje sa Isusom. Ono što je Stari zavet rekao o Jahveu sada se može reći o Hristu. S druge strane, u Isusu Hristu i kroz Njega susreće se jedan jedini Bog. Utoliko što Pavle piše Korinćanima, predstavnicima zemaljskih kraljevstava, u obraćenju neznabožaca svedoči se i početak ispunjenja Zaharijinog proroštva.“ (Daniel I. Block, How Many is God? An Investigation Into The Meaning Of Deuteronomy 6:4-5 [Journal of the Evangelical Theological Society (JETS), 47/2 (jun 2004), 193–21], str. 210-211; podebljani naglasak moj)

„… Mesijanski kyrios nedvosmisleno se odnosi na Isusa. Ali psalam pominje i drugog kyriosa, Boga Izrailja. Likovi koji se na drugim mestima u Marku povezuju s kyriosom sada se, dakle, svaki naziva kyrios. Štaviše, ovi kyrioi verovatno dele božanski presto. Čini se da to potvrđuje naša ranija zapažanja. Postoji preklapanje između tih likova kroz reč kyrios, ali postoji i razlikovanje koje je ovde pojačano prisustvom dvojice likova označenih kao kyrios. Kao i na drugim mestima (npr. 2:28; 11:9), drugi, mesijanski kyrios takođe deli božanske prerogative ili svojstva s prvim kyriosom — božanski presto.

„Prisustvo dvojice kyrioi na božanskom prestolu u 12:35-37 utoliko je upadljivije u svetlu činjenice da neposredno sledi nakon navođenja Ponovljenih zakona 6:4, Shema (12:29), koji naglašava postojanje samo jednog kyriosa. Postavljanje ova dva naizgled protivrečna odlomka jedan uz drugi, od kojih oba navode Sveto pismo, zahteva objašnjenje. Shema očigledno, po Markovom shvatanju, nije nespojiva s postojanjem dvojice likova, obojice označenih kao kyrios****, na božanskom prestolu. Ali kako treba razumeti taj odnos?

„Marcus tvrdi da Shema služi da otkloni ‚svako pogrešno razumevanje Psalma 110:1 u smislu biteizma‘ (1993: 145)… Drugo, navođenje Shema nesumnjivo podrazumeva da Marko održava monoteizam; pitanje je kako on razume monoteizam?

„Marcus tvrdi da Marko namerava da Shema ispravi Psalam 110:1 i podredi Isusa Bogu, kako jednost Boga ne bi bila ugrožena. Ali moguće je da je obrnuto, da drugi odlomak ispravlja prvi. Drugim rečima, Psalam 110:1 određuje ispravno razumevanje Shema i iznova tumači monoteizam. Tvrdim da ono što Marko čini postavljajući ova dva starozavetna teksta jedan uz drugi nalazi najbližu analogiju u 1. Korinćanima 8:6, gde Pavle, izgleda, prilagođava Shema tako da „Gospod je Bog naš jedini Gospod“ postaje ‚Postoji jedan Bog (Otac) i jedan Gospod (Isus Hrist)‘. Shema se iznova tumači tako da jedan Bog i Gospod sada obuhvata dva lika: Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista. Marko ima sličnu svrhu svojim povezivanjem Psalma 110:1 sa Ponovljenim zakonima 6:4, ali umesto da ‚Gospoda‘ i ‚Boga‘ podeli između dve ličnosti, Marko uvodi starozavetni tekst koji prikazuje dvojicu kyrioi****. Štaviše, sav naglasak stavlja na kyrios. To pojačava složeno shvatanje kyriosa prisutno kroz celo Markovo jevanđelje; postoji jedan kyrios****, a ipak dva lika, Bog i Isus, dele to ime i titulu. Čini se da jedna titula kyrios jemči jednost kyriosa. To, po Markovom shvatanju, ne narušava monoteizam, ali svakako iznova tumači monoteizam tako da je Isus uključen na božansku stranu podele između Boga i stvorenja.“ (Daniel Johansson, „Kyrios in the Gospel of Mark“, Journal for the Study of the New Testament [2010 33: 101, DOI: 10.1177/0142064X10380130], str. 117-119; podebljani naglasak moj)

8:5-6 Iako postoji neslaganje oko toga da li je čitav ovaj stih Pavlov ili je njegov veći deo od Korinćana, čini se najboljim shvatiti ga kao Pavlovo sopstveno ispovedanje u kojem razrađuje tačke koje su izneli Korinćani. Stih 6 takođe ima prizvuk veroispovesti (a u NA27 je izdvojen u pesničkom obliku), što mnoge navodi da veruju da Pavle navodi (ili blago menja) veroispovedni materijal rane crkve. Wright ne preteruje kada tvrdi da se pisanje ovog teksta ubraja u „jedan od najvećih pionirskih trenutaka u čitavoj istoriji hristologije.“ Ne znamo da li je Pavle napisao ovaj prelepo jezgrovit i dubok tekst ili je on u nekom obliku postojao pre pisanja ove poslanice. Tekst je teološki toliko dubok i tako se savršeno uklapa u Pavlov argument ovde, kao i u njegovu teologiju i izraz koji nalazimo drugde u njegovim spisima, da smo skloni da mislimo da ga je on sam napisao. Pavle zapravo ne ograničava izjave Korinćana, već „preduzima dvostruki zadatak: gradi prisnost i predupređuje prigovore“. (Roy E. Ciampa & Brian S. Rosner, The First Letter to the Corinthians (The Pillar New Testament Commentary), D. A. Carson (glavni urednik) [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 2010], str. 380-381; kurzivni naglasak moj)

„Budući da je Pavle već u stihu 5a ono što drugi obožavaju nazvao takozvanim bogovima, čini se prikladnim da se u stihu 5b bogovi i gospodi stave pod navodnike, kao što to čine NIV, TNIV, ESV i drugi tumači. Pavle potvrđuje da u svetu postoje mnoga bića koja se nazivaju bogovima ili gospodima, ne sugerišući pritom da su ona ono što ljudi misle da jesu (kao što je jasno iz stiha 6). Jezik Ponovljenih zakona 6:4 („Gospod je Bog naš jedini Gospod“) upravljao je Pavlovim izborom reči i njegovim argumentom u ovim stihovima…“ (Isto, str. 381; podebljani naglasak moj)

Pavle je u suštini preuzeo i prilagodio jezik Shema tako da uključi Isusa u identitet jednog istinitog Boga Izrailja!

„Dok ostatak sveta možda ushićuje mnoštvo bogova i gospoda, za nas, to jest za sve one koji imaju znanje zajedničko svim hrišćanima (stihovi 1, 4), stvari stoje drugačije. Ključne reči stiha 6, ‚Gospod‘, ‚Bog‘ i ‚jedan‘, uzete su iz Ponovljenih zakona 6:4 („Gospod je Bog naš jedini Gospod“), gde se i Gospod i Bog odnose na istog (jednog) Boga. Ovde je Pavle ‚protumačio „Boga“ kao „Oca“, a „Gospoda“ kao „Isusa Hrista“, dodajući u svakom slučaju objašnjavajući izraz: „Bog“ je Otac, „od kojega je sve i za kojega smo mi“, a „Gospod“ je Isus Mesija, „kroz kojega je sve i mi kroz njega“‘. Pavle time istovremeno iznova potvrđuje jevrejski monoteizam I NAJVIŠU MOGUĆU HRISTOLOGIJU KOJA SE MOŽE ZAMISLITI. Hrist nalazi svoj identitet unutar same definicije tog jednog Boga/Gospoda Izrailja…

„Izjava o jedinstvenom gospodstvu Isusa Hrista središnja je za Pavlovu teologiju uopšte, a posebno za ovu poslanicu. ‚Hristološki monoteizam‘ koji se ovde potvrđuje razlikuje hrišćansku zajednicu i od nehrišćanskog judaizma i od neznabožačkog paganizma. Jevrejski monoteizam potvrđuje se nasuprot svim oblicima paganskog politeizma ili (ateizma), dok se, nasuprot nehrišćanskom judaizmu, Hrist shvata kao onaj koji učestvuje u Božjem identitetu.“ (Isto, str. 383-384; podebljani i verzalni naglasak moj)

„Vredno je pažnje da Pavlova hristološka preinaka Shema dolazi u odlomku u kojem se on nada da bi njegova izjava mogla da ispuni upravo one iste uloge koje je Shema imala u judaizmu. Shema je bila važna i zbog svoje teološke potvrde i zbog svoje sociološke funkcije. Rani judaizam okupljao se oko jednog Boga koji ga je iskupio, a odanost tom jednom Bogu ogleda se u njegovom obožavanju i u odbacivanju svih drugih pretenzija na božanstvo. Kada bi se Korinćani okupili u vernosti Bogu Ocu i Gospodu Isusu Hristu, dajući Hristu prvenstvo koje su davali sopstvenim planovima, to bi mnogo doprinelo unapređivanju jedinstva unutar korintske zajednice i očuvanju osobenog identiteta nasuprot paganskom okruženju. Božanstvo Hrista možda nije njegova glavna poenta, ali njegovo uključivanje Hrista Gospoda u samu definiciju Boga Izrailja u skladu je sa središnjom ulogom koju je Hrist imao u obožavanju i teologiji rane crkve.“ (Isto, str. 382; podebljani naglasak moj)

Štaviše, Pavle ne uključuje Isusa jednostavno u Jahveov jedinstveni božanski identitet. On čak ide toliko daleko da Hristu pripisuje same uloge stvaranja i spasenja koje i nadahnuti starozavetni spisi i apokrifi pripisuju Jahveu i njegovoj božanskoj Mudrosti:

„Uloge koje se u stvaranju pripisuju Ocu i Hristu (od koga i kroz koga) odražavaju tradicionalne biblijske i jevrejske tvrdnje o ulozi Boga i Mudrosti (za ovo drugo vidi Priče Solomonove 8:22-31; Premudrosti Solomonove 9:4, 9; Filon, On Flight and Finding, 109). Prema prorocima, Jahveova apsolutna moć kao tvorca neba i zemlje jeste ono što ga izdvaja od idola (koji su ljudske tvorevine; vidi npr. Jeremija 10:3-16; Isaija 44:9-24). Opis Hrista izrazima koji se obično pripisuju Mudrosti (Premudrosti Solomonove 8:1-6; 9:1-2, 9; Sirah 24) ukazuje na to da, kao što Isus zauzima mesto ‚Gospoda‘ u Shema****, tako zauzima i mesto ‚Mudrosti‘ unutar helenističkog judaizma. Kako Wright tvrdi: ‚Pavle je pokazao da se sve što bi neko mogao da se nada da će steći posedovanjem [Mudrosti] pre može steći posedovanjem Hrista.‘“ (Isto, str. 384; podebljani naglasak moj)

„Odnos između poslednje odredbe stiha 6 i prve polovine stiha (o Bogu Ocu) predstavlja izazov za tumače. Raniji deo stiha potvrdio je da je sve nastalo kroz Hrista. Bilo bi suvišno reći da smo i mi nastali kroz Hrista, budući da smo već bili uključeni u ‚sve‘. Pavle verovatno ističe Hristovu ulogu i u stvaranju i u našem učešću u novom stvaranju (tj. ‚celokupno stvorenje nastalo je kroz njega, a i naše iskustvo novog stvaranja bilo je kroz njega‘). Na taj način obe izjave o Hristu mogu se razumeti kao da logički stoje između dve tvrdnje iznesene o Ocu. Thiselton, navodeći Langkammera, kaže to ovako: ‚„Pavle je prvi koji je skicirao formalnu vezu između protologije [kosmologije] i soteriologije“, koja pred zajednicom objavljuje „Boga Oca, iskonski Temelj svega i krajnji cilj“, uporedo sa „jednim Gospodom, Posrednikom prvog stvaranja i Posrednikom stvarnosti spasenja“.‘ To ukazuje na sveprisutan ‚osećaj kretanja „od … kroz … ka“.‘ Hrist se shvata kao sredstvo ostvarenja svih Očevih namera za njegovo stvorenje.

„Pavlova izjava kroz čitav ovaj stih stavlja naglasak na ličnu zamenicu prvog lica množine (ali za nas … i mi … i mi). On time naglašava jedinstven savezni odnos između svih hrišćana i Boga koji je stvorio svemir (nasuprot zabludama paganskog sveta). Mi znamo istinu o jednom Bogu i jednom Gospodu. Znamo da celokupno stvorenje dolazi od Oca i da je on razlog i cilj našeg postojanja. Poznajemo Gospoda Isusa, vršioca celokupnog stvaranja i onoga kome dugujemo i svoje novo postojanje. Struktura teksta podrazumeva i odnos i suprotnost između nas i ostatka stvorenja. Celokupno stvorenje poteklo je od Oca kroz Sina. Mi smo deo tog stvorenja, i naše postojanje takođe dolazi od Oca kroz Sina. Ali i ovaj tekst i njegov kontekst ističu suprotnost između hrišćana i nehrišćanskog sveta. Za njih postoje mnogi ‚bogovi‘ i mnogi ‚gospodi‘, ali za nas postoji samo jedan Bog i jedan Gospod. Oni su deo Božjeg stvorenja, ali mi predstavljamo obnovu, ponovno stvaranje i sudbinu Božjeg stvorenja, njegovo novo stvorenje (up. 2. Korinćanima 5:17), koje se ostvaruje kroz Hrista.“ (Isto, str. 384-385; podebljani naglasak moj)

67. N. T. Wright, „Monotheism“, 130. Nasuprot Jamesu D. G. Dunnu, Christology in the Making (Grand Rapids: Eerdmans, 1996), 182-183, preegzistencija Hrista pretpostavljena je i u njegovom poistovećenju sa „Gospodom“ u Shema i u njegovom poistovećenju s ulogom Mudrosti koja je bila prisutna u vreme stvaranja. (Isto, str. 384)