Ramzes II nije bio faraon Izlaska!

U ovom tekstu preneću odeljak iz knjige pokojnog biblijskog naučnika i lingviste dr Gleasona L. Archera Encyclopedia of Bible Difficulties, u kome on iznosi poduže pobijanje tvrdnje da je Ramzes II bio faraon Izlaska, čime bi ovaj čudesni događaj bio smešten oko 1290. godine pre Hrista.

Kako se 1. Carevima 6:1 može prihvatiti kao tačan ako je Ramzes Veliki bio faraon Izlaska?

U 1. Carevima 6:1 stoji: „Četiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izrailjevijeh iz zemlje Misirske, četvrte godine carovanja Solomonova nad Izrailjem, mjeseca Zifa, a to je drugi mjesec, poče zidati dom Gospodu.“ (NASB). Budući da je Solomonova vladavina počela 970. godine pre Hrista, njegova četvrta godina bila bi 966. Četiri stotine osamdeset godina pre 966. daje 1446. ili 1445. (Moguće je da je ovde reč o zaokruživanju brojeva, ali bi u suštini vreme Izlaska bilo između 1447. i 1442. godine, ako je 1. Carevima 6:1 tačan.) To bi bilo rano u vladavini Amenhotepa II, koji je prema uobičajenim procenama vladao između 1447. i 1421. godine. (Neke novije rasprave o egipatskoj hronologiji sklone su tome da ove datume snize za nekoliko godina, ali one još uvek nisu opšte prihvaćene kao valjane.)

Najomiljeniji datum Izlaska u naučnim krugovima jeste otprilike 1290. godina, dakle sasvim rano u vladavini Ramzesa II (1300-1234). U većini popularizacija drame Izlaska, kao što je film „Deset zapovesti“ Cecila B. DeMillea, pretpostavlja se da je teorija kasnog datuma ispravna. Glavni argumenti u njenu korist su sledeći:

1. Za Izrailjce se u Izlasku 1:11 kaže da su kao robovi radili na izgradnji grada „Ramsesa“ – što pretpostavlja da je već postojao kralj Ramzes po kome bi taj grad bio nazvan.

2. Budući da je hiksoska dinastija upravljala Egiptom u vreme kada se Jakov doselio u Egipat – bar prema jevrejskom istoričaru Josifu Flaviju – i budući da Hiksi nisu mogli preuzeti vlast mnogo pre 1750. godine pre Hrista, datum 1445. je isključen. Izlazak 12:40 svedoči da su Izrailjci boravili u Egiptu 430 godina, a oduzimanje 430 od 1750 daje 1320 – što je mnogo bliže vremenu Ramzesa II u Devetnaestoj dinastiji nego razdoblju Amenhotepa II iz Osamnaeste dinastije.

3. Prva poglavlja Izlaska pretpostavljaju blizinu kraljevske rezidencije zemlji Gesem, gore u Delti, dok se prestonica Egipta u Osamnaestoj dinastiji nalazila petsto milja južnije, u gradu Tebi. Ramzes je, međutim, podigao Tanis u Delti kao svoju severnu prestonicu i kao bazu svojih vojnih pohoda na Palestinu i Siriju.

4. Arheološki dokazi o slojevima razaranja u ključnim palestinskim gradovima poput Lahiša, Devira i Asora ukazuju pre na trinaesti vek nego na rani četrnaesti, kako bi to zahtevala teorija ranog datuma. Štaviše, opsežna istraživanja površinskih nalazišta na raznim telovima širom Zajordanja, koja je sproveo Nelson Glueck, pokazuju da u Moavu, Esevonu ili Vasanu nije bilo čvrsto ukorenjenog, sedelačkog stanovništva kakvo se nagoveštava u Mojsijevim osvajačkim pohodima protiv Siona i Oga, prema izveštaju iz Brojeva 21 i Ponovljenih zakona 1.

5. To što Knjiga o sudijama ne pominje nijedan egipatski upad u Palestinu tokom kasnog četrnaestog i trinaestog veka snažno ukazuje na to da su ti upadi već bili prošlost u vreme Isusa Navina i izrailjskog osvajanja Hanana.

Ovih pet argumenata predstavljaju upečatljive razloge za tvrdnju da je 1. Carevima 6:1 netačan. Ako se Izlazak zaista dogodio oko 1290. godine pre Hrista, onda je taj broj trebalo da bude 324, a ne 480. Neki evanđeoski naučnici koji zastupaju teoriju kasnog datuma ističu da je 480 možda „veštački“ broj, kojim se ne želi reći ništa više nego da je između Izlaska i hrama proteklo oko dvanaest naraštaja (računatih po 40 godina, zbog istaknutosti broja 40 u životima vođa poput Mojsija i Isusa Navina). Ali stvarna prosečna dužina naraštaja iznosi 30, a ne 40 godina, pa bismo možda mogli ispraviti ukupan zbir na 360 umesto 480 (tako R. K. Harrison, Old Testament Introduction, str. 178-79).

Međutim, pažljivo ispitivanje razloga za teoriju kasnog datuma pokazuje da se ona ne može uspešno odbraniti u svetlu svih dokaza. Ne samo da 1. Carevima 6:1 nedvosmisleno potvrđuje 1445. kao datum odlaska Izrailjaca iz Egipta (čitava teorija o simboličkim ili veštačkim brojevima u pitanjima datiranja u Starom zavetu nema baš nikakvu objektivnu potporu), nego to čini i Sudije 11:26. Tu je sadržano pitanje koje Jeftaj postavlja amonskim osvajačima što su polagali pravo na izrailjsku teritoriju istočno od Jordana: „Izrailj živi u Esevonu i u selima njegovijem i u Aroiru i selima njegovijem i po svijem gradovima duž Arnona tri stotine godina: Zašto ne oteste za toliko vremena?“ Budući da je verovatno vreme Jeftaja bilo oko pola veka pre cara Saula, njegov pregovor sa Amoncima mora se datirati oko 1100. godine pre Hrista. Njegove reči stoga podrazumevaju osvajanje koje seže u oko 1400. godinu, što se savršeno uklapa u Izlazak 1445. godine. Budući da je ovo uzgredno pominjanje hronologije i navodi vremenski razmak koji je očigledno bio dobro poznat neprijateljima Izrailja i koji su oni priznavali, ono nosi posebnu verodostojnost kao dokaz za rani datum.

Niti je ovo jedina potvrda 1. Carevima 6:1. U svom govoru u pisidijskoj Antiohiji, apostol Pavle u Delima apostolskim 13:19-20 tvrdi: „I zatrvši sedam naroda u zemlji hanaanskoj, razdijeli im kockom zemlju njihovu. I poslije toga za četiri stotine pedeset godina“ [tj. nakon podele zemlje među dvanaest plemena] „dade im sudije do Samuila proroka.“ (NASB). Sasvim je jasno da je taj razmak obuhvatao prvi odlazak iz Egipta radi zauzimanja Svete zemlje, sve do kraja Samuilove službe, proroka koji je pomazao Davida za cara. Drugim rečima, između Izlaska i Davidovog utvrđivanja u svetom gradu Jerusalimu proteklo je oko 450 godina: od 1445. do 995. godine pre Hrista.

Tako se ispostavlja da, ako je datum 1290. tačan, onda moramo kao netačna osuditi najmanje još dva odlomka u Svetom pismu pored samog 1. Carevima 6:1; a Biblija tada gubi svako pravo na potpunu pouzdanost u pitanjima istorijskih činjenica – čak i kada su u pitanju glavni događaji istorije iskupljenja. Stoga je od naročite važnosti ispitati razloge za tačnost datuma 1445, na koji ukazuju ova dva odlomka iz Starog zaveta i onaj iz Dela apostolskih 13.

Prvo, što se tiče pominjanja ropskog rada Izrailjaca u gradu Ramsesu u Izlasku 1:11, treba primetiti da bi se to i po teoriji kasnog datuma moralo smatrati anahronizmom (tj. kasnijim imenom pripisanim gradu, različitim od imena koje je nosio u vreme njihovog rada na njemu). Pominjanje ovog građevinskog poduhvata javlja se pre bilo kakvog pomena Mojsijevog rođenja, a Mojsije je u vreme Izlaska imao osamdeset godina. Bilo bi nemoguće da se Mojsije rodio nakon početka Ramzesove vladavine 1300. godine pre Hrista i da deset godina kasnije ima osamdeset godina! Prema tome, grad o kome je reč nije mogao nositi ime „Ramses“ u razdoblju na koje se odnosi Izlazak 1:11. Time je njegova dokazna vrednost za teoriju kasnog datuma nepovratno potkopana. Treba, međutim, takođe primetiti da, iako je kasnije ime umetnuto umesto izvornog imena grada koje je bilo u upotrebi u Mojsijevo vreme, to ne predstavlja ništa veću teškoću od toga da se Kirijat-Arva naziva Hevronom, iako se pripoveda o događaju koji se tamo zbio pre promene imena. Niti bi se istorija Engleske s pravom mogla optužiti za netačnost ako bi govorila o tome kako rimski Konstancije I trijumfalno ulazi u „Jork“ u vreme kada se on zvao „Eboracum“.

Drugo, što se tiče argumenta da nije mogao postojati razmak od 430 godina između Jakovljevog doseljenja u hiksoskom razdoblju i Izlaska 1445. godine, slobodno priznajemo snagu ovog prigovora. Ako je hiksoska vladavina počela oko 1750. godine pre Hrista, Izlazak 1445. ne dolazi u obzir. Ali žurimo da dodamo da tekstualni podaci i Postanja i Izlaska čine sasvim izvesnim da je u Josifovo vreme na vlasti bila domaća egipatska dinastija; nisu to mogli biti Hiksi – uprkos suprotnom svedočanstvu Josifa Flavija. Razmotrimo sledeće činjenice:

1. Vladajuća dinastija sa prezirom gleda na semitske strance iz Palestine i zabranjuje im da jedu za istim stolom sa Egipćanima (Postanje 43:32: „jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to nečisto Misircima.“). Ali sami Hiksi su prvobitno došli iz Palestine u Egipat, govoreći semitski jezik poput njihovog. (Tako se njihov prvi kralj zvao Salitis, što odgovara semitskom izrazu sallit; svoje gradove u Egiptu nazvali su Sukot, Val-Sefon i Migdol, sve odreda dobra hananska imena.) Stoga je nezamislivo da bi druge posetioce iz Palestine smatrali nižom vrstom ljudi. Ali etnički Egipćani su to svakako činili, o čemu njihova književnost obilno svedoči.

2. Josifu je očigledno neprijatno zbog toga što bi njegova porodica priznala egipatskim vlastima da su, pored stočara, i pastiri. (Postanje 46:34 sasvim jasno kaže: „jer su Misircima svi pastiri nečisti.“) Ali to teško da je moglo važiti za Hikse, koji su u sećanju kasnijih Egipćana bili toliko usko povezani sa ovčarstvom da su oni (poput Manetona) tumačili ime „Hiksi“ kao „Pastirski kraljevi“. U njihovo doba svakako nije moglo biti nikakve sramote vezane za uzgoj ovaca.

3. Faraon „koji ne znadijaše za Josifa“ došao je na vlast znatno vreme nakon Josifove smrti i nakon što se njegova porodica već nastanila u Gesemu. Stoga imamo osnova da pretpostavimo da je taj novi faraon bio Hiks, a ne domaći Egipćanin. To proizlazi iz njegove zabrinutosti izražene u Izlasku 1:8-10 zbog uznemirujućeg porasta broja Jevreja, za koje kaže da su „veći je i silniji od nas“ (NASB). Stanovništvo Egipta bilo je nesumnjivo mnogo brojnije od otprilike dva miliona Izrailjaca (koji su toliko brojni postali tek do vremena Izlaska, mnogo godina kasnije). Ali za vođu ratničke kaste Hiksa, koji su nad domaćim stanovništvom vladali jedino zahvaljujući svojoj nadmoćnoj vojnoj organizaciji (nešto poput Spartanaca koji su brojnije Helote i Mesenjane držali podređenima svojoj vlasti), to ne bi bila preterana bojazan. Zbog postojane odanosti Josifa i njegove porodice egipatskoj vlasti, hiksoski vladar je vrlo lako mogao strahovati da bi se oni mogli udružiti sa domaćim egipatskim ustankom („Nego hajde mudro da postupamo s njima, da se ne množe, i kad nastane rat da ne pristanu s neprijateljima našim i ne udare na nas“ [st. 10]). Tek kasnije, dakle, nakon što je Ahmose konačno proterao same Hikse iz Egipta – ali je Jevreje ostavio nedirnute u Gesemu zbog njihove dosledne odanosti domaćim Egipćanima – Amenhotep I iz Osamnaeste dinastije usvojio je tlačiteljsku politiku hiksoskih vladara. Amenhotep I je takođe bio uznemiren izuzetnim porastom jevrejskog stanovništva u Gesemu i pokušao je da taj porast obeshrabri teškim radom, a naposletku, do vremena Mojsijevog rođenja, i čedomorstvom. Ako u 13. stihu počinje ovo tlačenje Osamnaeste dinastije, onda moramo razumeti da su Hiksi bili ti koji su primorali Izrailjce da rade na gradovima-skladištima Pitomu i Ramsesu. U vezi s tim moglo bi se istaći da je i samo ime „Ramses“ možda hiksoskog porekla. Otac Ramzesa II bio je „Seti“, što znači „Sledbenik Seta“ ili „Suteha“, egipatskog ekvivalenta „Vala“, koji je bio zaštitnički bog hiksoskih dinastija. Veliki broj hiksoskih kraljevskih imena završavao se takođe na „Ra“, ime egipatskog boga sunca (imena kao što su Aa-woser-Ra, Neb-khepesh-ra, Aa-qenen-ra itd.), a Ra-mose (ime koje je, uzgred, već bilo u upotrebi u Osamnaestoj dinastiji) znači „Rođen od Ra“. (Ra-mes-su, egipatski način pisanja imena Ramzes, zapravo znači „Ra ga je rodio“.) Ali najznačajnije je to što je Ramzes II uložio veliki trud i novac da obnovi i podigne staru hiksosku prestonicu Avaris, iako ju je nazvao po sebi. U svakom slučaju, ništa ne bi bilo manje verovatno nego da su se Josif i njegova porodica doselili u Egipat tokom hiksoskog razdoblja. Otuda ovaj prigovor Izlasku 1445. godine nema nikakvu težinu.

Treće, argument da bi faraon Osamnaeste dinastije zadržao svoju kraljevsku rezidenciju daleko nizvodno (ili uzvodno) uz Nil, petsto milja daleko od Gesema, takođe se pokazuje neodrživim u svetlu natpisa. Nudimo sledeće podatke:

1. Tutmozis III, verovatni „faraon tlačenja“, podigao je dva obeliska od crvenog granita ispred hrama boga Ra (ili Re, kako se danas obično vokalizuje) u Heliopolju, opisujući sebe kao „gospodara Heliopolja“. Ovaj grad se nalazio u podnožju Delte, te stoga nikako nije bio udaljen od Gesema. Opravdano je pretpostaviti da je gore u Delti često imao potrebu za robovskim radom za svoje građevinske poduhvate, naročito s obzirom na barake i vojna postrojenja koja je trebalo podići u Delti kao bazu operacija protiv Palestine i Sirije (koje je napao ništa manje nego četrnaest puta).

2. Pronađen je skarabej iz Osamnaeste dinastije koji navodi da se rođenje Amenhotepa II odigralo u Memfisu, takođe u podnožju Delte. Iz toga moramo pretpostaviti da je Tutmozis III bar deo vremena morao održavati palatu u Memfisu.

3. U natpisu koji je postavio sam Amenhotep (preveden u Pritchard, ANET, str. 244), on se priseća kako je nekada jahao iz kraljevske štale u Memfisu da vežba streljaštvo u blizini piramida u Gizi. W. C. Hayes (The Scepter of Egypt, 2 toma [Cambridge: Harvard University, 1959], 2:141) zaključuje da je Amenhotep morao imati velika imanja u Perveneferu, velikom pomorskom brodogradilištu blizu Memfisa, i da je tamo boravio duže vreme. Toliko o teoriji da su kraljevi Osamnaeste dinastije boravili samo u Tebi.

Četvrto, arheološki dokazi o slojevima razaranja iz trinaestog veka u gradovima poput Lahiša, Devira i Asora, koji se pominju u izveštaju o osvajanjima Isusa Navina, ne pružaju nikakav odlučujući dokaz da se upad Isusa Navina zaista dogodio u trinaestom veku. U burnim, nemirnim prilikama koje su odlikovale razdoblje sudija – kao što je potpuno razaranje koje je Sihemu naneo Avimeleh, sin Gedeonov – ovakve epizode morale su biti česte, iako naši oskudni zapisi u većini slučajeva ne dopuštaju nikakvo određeno prepoznavanje pobedničkog napadača. Što se tiče datuma razaranja Grada IV u starozavetnom Jerihonu, iako su srušene zidine možda bile podignute znatno pre 1400. godine pre Hrista (kako je Katherine Kenyon zaključila na osnovu krhotina otkrivenih u zemljanom nasipu), te zidine su ipak mogle biti iste one koje su pale pred Isusom Navinom u vreme izrailjskog osvajanja. Naposletku, zidine koje danas okružuju Karkason u Francuskoj i Avilu u Španiji podignute su mnogo vekova pre naše sadašnje epohe – pa ipak i danas stoje. Ali njihov zemljani nasip mora sadržati predmete i krhotine stare nekoliko vekova, a ne one iz kasnih 1900-ih.

Ali za datiranje pada Jerihona u kraj petnaestog veka značajnija je činjenica da je pripadajuće groblje (savremeno Gradu IV) dalo brojne egipatske skarabeje sa imenima egipatskih kraljeva Osamnaeste dinastije, ali nijedan kasniji od Amenhotepa III, u čijoj bi se vladavini (1412-1376) prema teoriji ranog datuma dogodilo zauzimanje Jerihona. U Gradu IV je, prema objavljenim izveštajima Johna Garstanga, otkriveno preko 150.000 krhotina, ali je pronađen samo jedan komad mikenskog tipa. Budući da je mikenska keramika uvedena u Hanan ubrzo posle 1400. godine, primorani smo da zaključimo da je Grad IV razoren pre početka četrnaestog veka. O tome je John Garstang napisao:

„Svesni smo da su se u štampi pojavila različita mišljenja koja se sukobljavaju sa našim tumačenjem da je Jerihon pao oko 1400. godine pre Hrista. Malo je takvih mišljenja zasnovano na neposrednom poznavanju naučnih rezultata naših iskopavanja; a mnoga od njih lišena su logičkog rasuđivanja ili počivaju na predubeđenjima o datumu Izlaska. Nijedan komentator još nije izneo, na osnovu rezultata naših iskopavanja koji su u celosti objavljeni u Liverpool Annals of Archaeology, ikakav dokaz da je Grad IV postojao i posle vladavine Amenhotepa III…. Stoga ne vidimo potrebu da o datumu raspravljamo kao da je on predmet spora“ (T_he Story of Jericho_ [London: Marshall, Morgan and Scott, 1948], str. xiv).

Možda bi trebalo dodati da pominjanje gvozdenih predmeta kao dela plena uzetog iz Jerihona, prema Isusu Navinu 6:24, nije nikakav odlučujući dokaz da je grad pao tokom gvozdenog doba (dvanaesti vek i kasnije). Zapravo je slučaj obrnut, jer se tokom gvozdenog doba gvozdeni predmeti teško da bi pominjali uz zlato i srebro kao dragocen plen, budući da je do gvozdenog doba taj metal ušao u opštu upotrebu. Pa ipak, samo gvožđe je na Bliskom istoku bilo poznato i korišćeno mnogo pre 1200. godine pre Hrista, jer su u Tel Asmaru pronađeni gvozdeni predmeti koji datiraju iz otprilike 2500. godine pre Hrista (Oriental Institute Communications, ASOR, 17:59-61). Jevrejska reč za „gvožđe“ jeste barzel, što odgovara vavilonskom parzillu, i verovatno je izvedena iz drevnog sumerskog jezika, koji reč za „gvožđe“ piše kao naAN.BAR (Deimel, Sumerisches Lexikon, Heft 2).

Što se tiče često navođenih negativnih nalaza Nelsona Gluecka o nepostojanju sedelačkog naseljavanja u Zajordanju tokom petnaestog veka pre Hrista, najnoviji (mada nezvanični) izveštaji ukazuju na to da krhotine koje Glueck nije umeo da identifikuje nije ni pomenuo u svom pregledu – a neke od njih mogle su vrlo dobro poticati upravo iz tog razdoblja (upor. H. J. Franken i W. J. A. Power, „Glueck’s Exploration in Eastern Palestine in the Light of Recent Evidence“, VT 9 [1971]: 119-23). U poslednjih trideset godina sve veći broj iskopanih nalazišta posvedočio je o gradskim središtima koja su cvetala tokom navodno nenaseljene epohe. Tako je G. Lankaster Harding u časopisu Biblical Archaeologist za februar 1953. izvestio o otkriću drevne grobnice u Amanu koja je sadržala brojne predmete (crnu keramiku sa ubodnim ukrasom, vaze sa dugmastim dnom, uljane bočice, skarabeje i igle-kopče) iz otprilike 1600. godine. U svojoj knjizi Antiquities of Jordan (1959, str. 32) Harding je opisao karakterističnu keramiku srednjeg bronzanog doba i druge predmete pronađene u Nauru i na gori Nevo. Godine 1967. u Peli je otkrivena grobnica iz šesnaestog veka (ASOR Newsletter, decembar 1967). Ispod piste na aerodromu u Amanu 1955. godine otkriven je hram iz kasnog bronzanog doba. Iskopavanja u Deir Ali, koja je vodio Franken, i iskopavanja Siegfrieda Horna u Esevonu pokazala su da je keramika Zajordanja bila sasvim različita od savremene keramike proizvođene na Zapadnoj obali; budući da Glueck toga nije bio svestan, u njegove je proračune ušla znatna margina greške (upor. članak E. Yamauchija u Christianity Today, 22. decembar 1971, str. 26).

Nalazište Gaja obično se poistovećuje sa Et-Telom, koji je prema arheološkim podacima bio nenaseljen između 2200. i 1200. godine pre Hrista ili nešto kasnije. Ima mnogo razloga za odbacivanje poistovećivanja Gaja sa Et-Telom, ali budući da se njegovo razdoblje nenaseljenosti ne slaže ni sa teorijom ranog ni sa teorijom kasnog datuma, teško da vredi o tome raspravljati. W. F. Albright je predložio da je izveštaj u Isusu Navinu 7 iskrivljen i da su Izrailjci zauzeli i razorili sam Vetilj, a ne Gaj. Ali Albright nije uspeo da objasni kako su posmatrači iz Vetilja mogli da uoče tobožnje bekstvo Izrailjaca pred naletom žitelja Gaja (Isus Navin 8:17), niti kako su stanovnici oba grada mogli učestvovati u poteri. Pravi položaj Gaja tek treba otkriti, ali dok dalja iskopavanja ne otkriju sloj naseljenosti iz kasnog bronzanog doba (što je sasvim moguće), Et-Tel nema baš nikakvog značaja za datiranje osvajanja.

S druge strane, arheološki podaci iz Vadi Tumilata (drevnog Gesema) sasvim su odlučujući protiv datiranja događaja Izlaska u Devetnaestu dinastiju. U Devetnaestoj dinastiji Ramzes II je sprovodio opsežnu gradnju u toj oblasti koju su ranije nastanjivali Jevreji. To se ne može uskladiti sa stanjem isključivo izrailjske naseljenosti tokom deset zala. Pojedinosti o zlu muva, zlu grada i zlu tame jasno pokazuju (u Izlasku 8:22; 9:25-26; 10:23) da su Jevreji bili pošteđeni ovih nevolja u oblasti koju su nastanjivali. To snažno ukazuje na to da tokom ovog razdoblja u Gesemu uopšte nije živeo nijedan Egipćanin, s obzirom na činjenicu da su svi Egipćani morali podneti udar ova tri zla. Ali u vreme Tutmozisa III i Amenhotepa II iz Osamnaeste dinastije u Vadi Tumilatu nije bilo nikakve egipatske građevinske delatnosti – bar koliko nam je danas poznato.

Što se tiče petog argumenta za datum 1290 – da Knjiga o sudijama ne sadrži nikakve pomene egipatskih upada Setija I i Ramzesa Velikog u zemlju hanansku – ispostavlja se da je i on male težine. Knjiga o sudijama jednako ćuti o egipatskim upadima u Palestinu koji su se dogodili nakon smrti Ramzesa II, a pre uspostavljanja jevrejske monarhije. Njegov sin Merneptah beleži na takozvanoj Izraelskoj steli (izloženoj u Muzeju egipatskih starina u Kairu) navodno razoran pohod 1229. godine kroz zemlju Hetita, na Janoam kod Laiš-Dana, Gezer kod doline Ajalonske, Askalon u Filistiji, a takođe i protiv Horejaca i samih Izrailjaca. To bi se moralo dogoditi u vreme sudija, čak i prema teoriji kasnog datuma.

Niti se igde pominju pohodi Ramzesa III (1204-1172) iz Dvadesete dinastije. Njegovi natpisi (objavljeni u Prichard, ANET, str. 262) beleže da je pokorio Tjekere (Palestince) i spalio filistejske gradove u pepeo. Neki od reljefa na njegovim spomenicima prikazuju njegov trijumfalni pohod na sever do Džahija (Fenikije). U Vet-Sanu, na istočnom kraju Esdrelonske ravnice, otkrivene su stele koje svedoče o njegovoj vlasti u toj oblasti. Ovi primeri pokazuju da jevrejski izveštaj nije smatrao za shodno da pominje egipatske upade ni u jednom razdoblju za vreme sudija. Razlog za ovo ćutanje nije sasvim jasan, ali se u svakom slučaju njegova pretpostavljena dokazna vrednost za datiranje Izlaska u 1290. godinu pokazuje bezvrednom.

John Garstang i J. B. Payne su obojica izneli pretpostavku da su se razdoblja „počinka“ koja se pominju u Knjizi o sudijama možda poklapala sa razdobljima kada su Egipćani čvrsto držali glavna uporišta i važne puteve Palestine, čime je bilo osigurano da nema većih napadačkih pokreta sa strane mesopotamskih osvajača, Moavaca, Amonaca ili Filisteja. Tako bi se osamdeset godina mira nakon smrti moavskog cara Eglona poklopilo sa umirivanjem Hanana od strane Setija I i Ramzesa II. Mirno razdoblje nakon što su Devora i Varak zbacili Javina i Sisaru možda je bilo posledica čvrste vlasti Ramzesa III. Možda su pominjanja „stršljena“ koga je Gospod poslao da istera Hanance pred izrailjskim napadom prikriveno ukazivanje na egipatske upade (upor. Izlazak 23:28; Ponovljeni zakoni 7:20; Isus Navin 24:12). Hijeroglifski simbol za kralja Donjeg Egipta bila je pčela nalik osi. Bilo da je tako ili ne, ostaje činjenica da, koliko jevrejski zapisi sežu, nema nikakvog određenog pomena bilo kakvog egipatskog upada u Svetu zemlju sve do Solomonovog vremena.

Nakon ovog prilično opsežnog pregleda biblijskih, istorijskih i arheoloških dokaza, primorani smo da zaključimo da se jedino datum 1445. može održati. Sasvim je očigledno da je faraon od koga je Mojsije morao da beži nakon što je ubio egipatskog nadzornika ostao na prestolu sve do pred kraj Mojsijevog četrdesetogodišnjeg boravka u Madijamu; jer Izlazak 4:19 izveštava da je Jahve rekao Mojsiju: „Idi, vrati se u Misir, jer su pomrli svi koji su tražili dušu tvoju.“ Čitav ton pripovesti u Izlasku 2 navodi nas da poverujemo da je faraon iz Izlaska 1:22 bio taj koji je „poslije mnogo vremena“ preminuo, kako se pominje u Izlasku 2:23. Nijedan drugi faraon ne ispunjava sve ove uslove osim Tutmozisa III. Jedino je on bio na prestolu dovoljno dugo (1501-1447) da bi vladao od vremena Mojsijevog bekstva iz Egipta pa do pred vreme njegovog povratka.

Tutmozisov sin Amenhotep II, koji se nesumnjivo nadao da će se izjednačiti sa očevom hrabrošću, pokazao se nesposobnim da pokrene ikakav upad na Palestinu osim svojih skromnih pohoda u petoj i sedmoj godini – ili je to bila deveta godina? Memfiska stela datira njegov prvi pohod u sedmu, a drugi u devetu godinu, dok Amada stela smešta njegov prvi pohod u treću godinu (upor. fusnotu J. A. Wilsona u Pritchard, ANET, str. 245). To navodi na pomisao da je neka velika nesreća, kao što je gubitak njegove glavne bojno-kolske sile pri prelasku Crvenog mora (Izlazak 14), bila činilac u smanjenom obimu njegove spoljne agresije.

Što se tiče sina i naslednika Amenhotepa II, Tutmozisa IV, dokazi njegove „Stele snova“ snažno ukazuju na to da on nije bio prvorođeni sin, nego mlađi sin koji inače ne bi imao pravo da nasledi presto. U ovom tekstu (koji je očigledno bio donekle oštećen, a zatim kasnije obnovljen) bog Sfinge, Harem-aht, javio se mladom princu i obećao mu presto Egipta ako iskopa i za obožavanje obnovi njegovo peskom zatrpano svetilište. Očigledno je da bi mu, da je Tutmozis već bio najstariji sin svoga oca, takvo obećanje od boga bilo nepotrebno, jer bi po očevoj smrti samostalno nasledio presto. Razumno je odatle zaključiti da je najstariji sin Amenhotepa II preuranjeno odnesen nekom nesrećom ili bolešću – kao što je deseto zlo.

Mnogi drugi dokazi mogli bi se izneti u prilog datumu Izlaska 1445. godine pre Hrista i u pobijanju teorije 1290, ali ono što je već navedeno više je nego dovoljno da se stvar dokaže. (Vidi dalje moj Survey of Old Testament Introduction, str. 215-19; Bimson, Redating the Exodus, str. 35-146; Leon Wood, A Survey of Israel’s History [Grand Rapids: Zondervan, 1970], str. 88-109.) (Archer, Encyclopedia of Bible Difficulties [Zondervan Publications, Grand Rapids, MI 1982], str. 191-198)