Ko je Elohim mormonizma?

Prema mormonskom učenju, Otac je Elohim, dok je Isus u svom preljudskom postojanju bio/jeste Jehova:

“Bog Večni Otac, koga označavamo uzvišenom imenskom titulom ‘Elohim,’ jeste doslovni Roditelj našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, i duhova ljudskog roda” (“Otac i Sin: doktrinarno izlaganje Prvog predsedništva i Dvanaestorice”, u: James E. Talmage, The Articles of Faith, 466).

“Želim da kažem svakome od vas, svima do jednoga, da ste dobro upoznati sa Bogom, našim Nebeskim Ocem, ili velikim Elohimom. Svi ste vi dobro upoznati s njim, jer među vama nema nijedne duše koja nije živela u njegovom domu i prebivala s njim godinu za godinom; a ipak nastojite da ga upoznate, dok je činjenica da ste naprosto zaboravili ono što ste nekada znali…

“Iako je svaki Bog u Božanstvu ličnost, odvojena i različita od svake druge, oni su ipak ‘jedan Bog’ … , što znači da su sjedinjeni kao jedno u svojstvima savršenstva. Na primer, svaki od njih ima puninu istine, znanja, ljubavi, moći, pravde, suda, milosrđa i vere. Shodno tome, svi oni misle, deluju i govore isto, i slični su u svemu; a ipak su tri odvojena i različita entiteta. Svaki zauzima prostor i jeste i može biti samo na jednom mestu u jednom trenutku, ali svaki ima moć i uticaj koji su svuda prisutni.” (McConkie, Mormon Doctrine, 319). (_Doctrines of the Gospel Student Manua_l, Poglavlje 3: Bog Večni Otac)

1. Isus Hristos je Jehova, Bog Starog zaveta

(vidi Isaija 12:2; 1 Nefi 19:10; D&C 110:1–4; JST, Izlazak 6:1–3; Abraham 2:7–8)…

“Među duhovnom decom Elohima, prvorođeni je bio i jeste Jehova, ili Isus Hristos, u odnosu na koga su svi ostali mlađi” (Joseph F. Smith, Gospel Doctrine, 70). (Isto, Poglavlje 4: Isus Hristos, Sin Božji)

Verovanje da je Otac Elohim, a Isus Jehova, nije bilo učvršćeno kao temeljna mormonska doktrina sve do 1916. godine. Pre toga su se ti termini koristili fluidnije i naizmenično, i za Oca i za Sina, što je činjenica koju priznaju i sami mormonski teolozi i naučnici:

Već skoro sto godina Sveci poslednjih dana razumeju i manje-više koriste elohim kao “imensku titulu Boga Večnog Oca”. [2] Ipak, istorijski gledano, oni taj termin nisu uvek koristili u tako strogom smislu. U devetnaestom veku literatura Svetaca poslednjih dana koristila je elohim u širem rasponu značenja nego danas, a neka od tih značenja bi savremenom uhu mogla zvučati strano. Još je izuzetnije to što rana upotreba tog termina među Svecima poslednjih dana u mnogim pogledima odražava njegovu upotrebu u hebrejskoj Bibliji. U ovom eseju istražujemo kako se elohim koristi u hebrejskoj Bibliji i navodimo primere kako su ga koristili rani Sveci poslednjih dana.

Godine 1916. Prvo predsedništvo je u eseju pod naslovom “Otac i Sin: doktrinarno izlaganje Prvog predsedništva i Dvanaestorice” objavilo izjavu o prirodi Božanstva. Ta izjava, objavljena u Improvement Era, iznela je zvanični stav Crkve o Ocu i Sinu. “Bog Večni Otac, koga označavamo uzvišenom imenskom titulom ‘Elohim’, jeste doslovni Roditelj našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, i duhova ljudskog roda.” [3] Izjava je takođe jasno stavila do znanja da je “Hristos u svom predpostojećem, pretsmrtnom ili bestelesnom stanju . . . bio poznat kao Jehova”. [4] Tako Sveci poslednjih dana danas koriste te termine u Crkvi.

Ovom izjavom je napravljena jasna razlika između titula elohim i Jehova u pogledu njihove primene na članove Božanstva. Danas se elohim i Jehova često koriste da bi se slušaocu ili čitaocu razlučilo da li se misli na Oca ili na Sina. Ovo jedinstveno razdvajanje termina (koje takođe odvaja Svece poslednjih dana od svih drugih grupa koje prihvataju Bibliju kao Sveto pismo) ne nalazi svoje korene u hebrejskoj Bibliji niti u njenim engleskim prevodima, jer je biblijski dokaz u najboljem slučaju dvosmislen, a u najgorem nepostojeći. Uostalom, upotreba ovih i drugih teoloških termina među Svecima poslednjih dana potiče od reči proroka poslednjih dana, a ne iz Biblije. Stoga sada prelazimo na kratak pregled onoga što se može utvrditi o tome kako se termin elohim koristi u hebrejskoj Bibliji.

… Stoga, iako je tema ovog rada elohim, nužno ćemo ukazati na to da su elohim i Jehova u ranoj upotrebi među Svecima poslednjih dana često zamenljivi, u direktnoj analogiji sa njihovom upotrebom u hebrejskoj Bibliji.

Raspon rane upotrebe termina elohim među Svecima poslednjih dana pokazivao je izuzetnu raznolikost. Nema boljeg mesta za početak izbora navoda o tim upotrebama od proroka Josepha Smitha, koji je, kako izgleda, prvi uveo taj termin u Crkvu… Sveci poslednjih dana koji su navikli na savremenu upotrebu među Svecima poslednjih dana mogli bi njegovu upotrebu tog termina naći pomalo iznenađujućom.

Prorok je, po uzoru na hebrejsku Bibliju, ponekad koristio termine elohim i Jehova naizmenično za Boga Izrailja. Na primer, u pismu general-majoru Lawu od 14. avgusta 1842, a u skladu sa uobičajenom američkom upotrebom, koristio je titulu Jehova za Boga Oca, ali je Jehovu takođe izjednačio sa elohim: “Zastupajmo pravednost naše stvari, uzdajući se u ruku Jehove, Eloheima, koji sedi ustoličen na nebesima.” [29] Ovde imamo upotrebu potpuno analognu onoj u hebrejskoj Bibliji: “Jehova, elohim Jevreja.” Nešto više od nedelju dana kasnije, Joseph je, moleći se Bogu, ponovo izjednačio Jehovu i elohim: “O, ti koji vidiš i znaš srca svih ljudi; ti večni, svemoćni, sveznajući i svudaprisutni Jehova, Bože; ti Eloheeme, koji sediš, kako kaže psalmista, ustoličen na nebu; pogledaj na slugu svoga Josepha u ovom času; i neka mu se podari vera u ime Sina tvoga Isusa Hrista u većoj meri nego što ju je sluga tvoj ikada dosad uživao.” [30] Jasno je da je Prorok, izjednačavajući elohim sa Jehovom, koristio te termine drugačije nego što to danas čine Sveci poslednjih dana…

Gornji navodi ne treba da sugerišu da je upotreba termina elohim i Jehova među Svecima poslednjih dana u devetnaestom veku bila jasno definisana. Zapravo, većina upotreba ovih termina je dvosmislena i označava naprosto “Boga.” Budući da se često koriste u sličnim izrazima i obično se pojavljuju u kontekstima koji često ne određuju identitet, čini se verovatnim da su često korišćeni kao generička imena za božanstvo, bez dosledne preciznosti. To možda objašnjava zašto su se istovremeno koristile različite denotacije za Jehovu i zašto su korišćena i množinska i jedninska značenja termina elohim…

Iako je Jehovu nazivao elohim i u mnogim slučajevima koristio Jehovu kao termin za Boga Oca, Joseph Smith je u jednom trenutku napravio jasnu razliku između elohim i Jehove. Iz razloga koji nisu povezani sa upotrebom u hebrejskoj Bibliji, Joseph Smith je verovatno smatrao važnim da razlikuje Boga Oca od Isusa Hrista, Sina. U kasnijem sećanju, Edward Stevenson je u svom dnevniku zabeležio da je “Joseph Smith bio prvi koga sam ikada čuo da propoveda mnoštvo bogova; rekao je da postoje Elohiem Bog, i Jehova Bog, i Michial Bog”. [35] Sećao se i da je “Joseph Vidilac rekao da je, u velikom Nebeskom Savetu, Veliki Elohiem upravljao Jehovom i Michaielom[?], jer su se bogovi savetovali na početku stvaranja ove Zemlje”. [36] Primedba Brighama Younga iz 1852. kao da potvrđuje kasnije sećanje Edwarda Stevensona: “Istina je da su Zemlju organizovala tri različita lika, naime, Eloheim, Yahovah i Michael.” [37] Ovde je razgraničenje jasno izloženo terminologijom sličnom onoj koja danas preovlađuje u Crkvi…

Pitanje je počelo da se rešava početkom 1900-ih, kada su značenja termina elohim i Jehova, onakva kakva su danas poznata u Crkvi, jasno izložena. Charles W. Penrose je odlučno insistirao na tome da članovi Crkve razumeju i različito koriste te termine. U septembru 1902, dve godine pre svog rukopoloženja u apostolstvo, napisao je u Improvement Era članak pod naslovom “Naš otac Adam”. U njemu je objasnio: “Elohim, Jehova i Mihailo bili su združeni u tom silnom delu. Kada je Bog govorio „U početku“, uputio je druge božanske ličnosti i rekao: ‘Učinimo to i to’, a oni su ga poslušali i delovali u skladu s njim. Večni Elohim je upravljao i Mihailom i Jehovom, a nebeske vojske su im se pokoravale. Kada je Adam bio sazdan „od praha zemaljskoga“, obožavao je velikog Elohima, Večnog Oca svih nas.” [55] Izjava budućeg apostola jasno je pokazala da je elohim ime ili titula Boga Oca, odvojenog i različitog od Jehove, a on je tu tvrdnju izneo u kontekstu Stvaranja.

Samo dva meseca kasnije, u novembarskom broju Improvement Era, W. H. Chamberlin, predavač na Brigham Young College u Loganu, u Juti, napisao je članak pod naslovom “Upotreba reči Elohim”, u kojem je jasno izjavio da je “Jehova bilo lično ime primenjeno na Biće koje je vodilo Izrailj, a koje je kasnije živelo na zemlji kao Isus Hristos”. [56]

Nekoliko godina kasnije, Charles W. Penrose, ovoga puta kao apostol i član Prvog predsedništva, govorio je na oktobarskoj generalnoj konferenciji 1914. o “velikom Elohimu, Bogu nad bogovima, Ocu naših duhova, Silnom i Večnom [koji je Onaj] kome danas upućujemo svoje hvale i svoje molitve”. [57] Jasno je da je starešina Penrose želeo da Svecima naglasi kako elohim treba primenjivati na Boga Oca.

Rastućem broju crkvenih materijala koji su razjašnjavali ovo pitanje pridružilo se i delo Jesus the Christ Jamesa E. Talmagea. To delo, naručeno od strane Prvog predsedništva i objavljeno 1915, bilo je temeljno u uspostavljanju prakse. U njemu je starešina Talmage objasnio: “Elohim, kako se razume i koristi u obnovljenoj Crkvi Isusa Hrista, jeste imenska titula Boga Večnog Oca, čiji je prvorođeni Sin u duhu Jehova — Jedinorodni u telu, Isus Hristos.” [58] Jasnoća i preciznost koje je ovde tako dobro izrazio starešina Talmage, i koje su pomogle da se odredi pravac naše savremene upotrebe, mora da su mnogim članovima Crkve bile osvežavajuće.

Ove izjave su se nastavile kada je predsednik Penrose ponovo jasno razdvojio termine elohim i Jehova za članove Crkve. Na aprilskoj generalnoj konferenciji 1916. izjavio je:

A sada, ko je ta ličnost, taj Isus Hristos? Da li je on Adam ili sin Adamov? Nikako. . . . Dakle, da li je Isus bio Jehova? Jeste. . . . Otkrivenjem nam je rečeno da su u stvaranju zemlje bila lično angažovana tri pojedinca. To pripada ponajviše Hramu Božjem, ali je dovoljno toga objavljeno iznova i iznova da mi je dopušteno da to pomenem. Elohim — ne Eloheim, kako to ponekad pišemo — to je množinska reč koja znači bogovi, ali je pripojena pojedincu koji je Otac svih, ličnosti u kojoj gledamo velikog Večnog Oca. Elohim, Jehova i Mihailo bili su angažovani u izgradnji ovog sveta. Jehova je, po zapovesti Elohima, sišao tamo gde je bio prostor. [59]

Predsednik Penrose se u ovom retkom slučaju pozvao na hram kao izvor definicije koju danas uzimamo zdravo za gotovo. Zatim je vrlo jasno identifikovao te tri ličnosti kao Boga, Isusa Hrista i Adama. Čini se da je ovo razlikovanje termina najčešće bilo povezano sa stvaranjem zemlje i izgleda da su upravo u tom izdvojenom slučaju ova imena bila razdvojena.

Izgleda da je bila potrebna još jedna autoritativna izjava. Ona je došla u obliku, gore pomenutom, zvanične izjave Prvog predsedništva i Kvoruma dvanaestorice od 30. juna 1916: “Bog Večni Otac, koga označavamo uzvišenom imenskom titulom ‘Elohim’, jeste doslovni Roditelj našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, i duhova ljudskog roda. . . . Hristos je u svom predpostojećem, pretsmrtnom ili bestelesnom stanju . . . bio poznat kao Jehova.” [60] Ovo je bilo jasno i zvanično razgraničenje termina na korist članova Crkve.

Rezime i zaključak

Kao što je gore izloženo, članovi Crkve su pre autoritativnih razjašnjenja s početka dvadesetog veka često koristili elohim i Jehova naizmenično i nedosledno, na sličan način kao što se koriste u hebrejskoj Bibliji. Kao i veći deo hrišćanskog sveta devetnaestog veka, Sveci poslednjih dana nisu uvek pravili razliku između Jehove, Boga Oca, Boga Izrailja, elohim****, ili prosto Boga. Međutim, fleksibilnost upotrebe i ponegde dvosmisleno izražavanje devetnaestog veka, koje je odražavalo opštu američku upotrebu i dobro služilo opštem hrišćanskom svetu, nisu dosezali preciznost koju je obnova jevanđelja donela razumevanju Božanstva među Svecima poslednjih dana.

Izuzetno je to što su rani Sveci poslednjih dana koristili ime Jehova i za Boga Oca i za njegovog Sina. Jednako je zanimljivo što se čini da su Sveci poslednjih dana koristili elohim i za Boga i za bogove, tačno onako kako se koristi u hebrejskoj Bibliji, to jest, i kao imenicu u jednini i u množini, i kao vlastito i kao zajedničko ime. Zvanično, ta praksa je prestala 1916. godine.

I na kraju, ovde je umesna jedna reč opreza. Budući da savremena upotreba imena Jehova i Elohim među Svecima poslednjih dana nije preuzeta iz hebrejske Biblije, ona može stvoriti nesporazume ako se nametne hebrejskom biblijskom izveštaju. Stoga, ako pokušamo da radnje isključivo pripisujemo različitim članovima Božanstva na osnovu toga koje se božansko ime koristi u hebrejskoj Bibliji, rezultat će u mnogim slučajevima biti haos. Pored toga, D&C 20:28 kaže da su “Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog” (vidi i 2 Nefi 31:21; Alma 11:44; 3 Nefi 11:27, 36; Mormon 7:7). U istom duhu, starešina Bruce R. McConkie je jednom rekao da “većina mesta u Svetom pismu koja govore o Bogu ili o Gospodu i ne pokušava da razlikuje Oca od Sina, prosto zato što nije važno o kom je Bogu reč. Oni su jedno. Reči ili dela bilo koga od njih bili bi iste reči i dela onog drugog u istim okolnostima”. [64] Stoga pitanje koje se ime ili titula pripisuje kom članu Božanstva nije pitanje kojim bi Sveci poslednjih dana trebalo preterano da se bave. Ali je korisno znati da značenje reči kao što je elohim nije uvek isto u svim vremenima i na svim mestima. (Upotreba titule Elohim | Religious Studies Center – BYU)

Primetite iskreno priznanje da ove razlike nisu podržane Svetom Biblijom, tačnije hebrejskim Starim zavetom, budući da se Elohim koristi i za YHWH i za mnoštvo drugih, uključujući i lažne bogove paganskih naroda koji su okruživali Izrailj.

O ovoj tački ću više reći u sledećem delu, u kojem pobijam ovu mormonsku tvrdnju:. KO JE ELOHIM MORMONIZMA? 2. DEO.