Beleške za moje izlaganje o vaskrsenju · Apologetizam by Sam Shamoun

Sledi nekoliko citata koje sam upotrebio u svom izlaganju o Gospodnjoj smrti i vaskrsenju sa hrišćanskim apologetom i evangelistom Hatun Taš iz službe DCCI Ministries.

MATERIJAL IZ 1. KORINĆANIMA 15:3-8 DATIRA IZ PERIODA OD 2-3 GODINE NAKON ISUSOVOG VASKRSENJA

Većina naučnika, kako konzervativnih tako i liberalnih, veruje da je ovo određeno predanje, koje govori o Isusovim posmrtnim javljanjima kako učenicima tako i neprijateljski nastrojenim protivnicima poput Jakova, uobličeno u roku od 2-3 godine nakon Hristovog fizičkog, telesnog vaskrsenja!

Iako su podugački, komentari poznatog evangelikalnog novozavetnog naučnika Gary R. Habermasa o ovom pitanju vredni su ponavljanja, naročito u pogledu značenja grčke reči historesai koju Pavle koristi da objasni razlog svog odlaska u susret Petru i Jakovu:

Pored sopstvenog iskustva, ovaj apostol iznosi obilje dodatnih dokaza za tvrdnju da se Isus javio svojim ranim sledbenicima. U suštini, svi kritički naučnici danas se slažu da u 1. Korinćanima 15:3-8 Pavle beleži drevno usmeno predanje (ili predanja) koje sažima sadržaj hrišćanskog jevanđelja. Isus Hristos je umro za ljudski greh, bio je sahranjen i podignut iz mrtvih, a potom se javio i pojedincima i grupama svedoka. Iako je Pavle zapisao te reči, on jasno kaže da taj materijal nije bio njegov, već da je svojim slušaocima godinama ranije predao (1. Korinćanima 15:1-2) ono što je primio od drugih, kao samo srce svoje poruke (1. Korinćanima 15:3). Da piše danas, možda bi svoj izvor naveo u fusnoti! Stoga je ovo svedočanstvo zapravo godinama starije od Prve poslanice Korinćanima. Reginald Fuller ukazuje na saglasnost naučnika po ovom pitanju: „Danas je gotovo opšteprihvaćeno da Pavle ovde citira predanje.“

Dakle, Pavle daje jednostavno objašnjenje da je svojoj publici predao ono što je najpre primio od drugih (1. Korinćanima 15:3), a to su izrazi koji odgovaraju prenošenju rabinskog predanja drugima (up. 1. Korinćanima 11:23). Osim ove jasne izjave o onome što je činio, postoji mnogo drugih pokazatelja da se upravo to i dogodilo. Struktura rečenice, izbor reči, verbalni paralelizam, trostruki niz izraza „i da“, kao i prisustvo nekoliko nepavlovskih reči, vlastita imena Kifa (up. Luka 24:34) i Jakov, te naznake da je možda postojao aramejski original — sve to jasno ukazuje na to da je ovo predanje prepavlovsko. Kritički naučnici se slažu da ga je Pavle primio od drugih.

Najrasprostranjenije mišljenje među naučnicima jeste da je Pavle prvi put primio ovaj veoma rani materijal kada je posetio Jerusalim svega tri godine nakon svog obraćenja. Posetio je Petra i Jakova, brata Isusovog (Galatima 1:18-19), a obojica se navode kao oni koji su videli vaskrslog Isusa (1. Korinćanima 15:5, 7).

Snažniji dokaz koji podupire ovaj zaključak dolazi iz Pavlove upotrebe glagola historesai u Galatima 1:18, koji se na engleski obično ne prevodi naročito srećno. Grčki izraz ukazuje na to da je Pavle posetio Petra sa ciljem da istraži određenu temu. Neposredni kontekst otkriva o kojoj se temi radi: Pavlova tema za razgovor bilo je utvrđivanje prirode jevanđeoske poruke (Galatima 1:11-2:10). A Isusovo vaskrsenje bilo je u središtu jevanđeoske poruke (1. Korinćanima 15:3-4; Galatima 1:11, 16). Bez njega je vera uzaludna (1. Korinćanima 15:14, 17).

Kritički naučnici obično priznaju da je ovo prepavlovsko predanje (ili predanja) nastalo izuzetno rano. Za Ulricha Wilckensa, ovaj sadržaj „nesumnjivo seže do najstarije faze u čitavoj istoriji ranog hrišćanstva“. Walter Kasper čak smatra da je ovaj ‘drevni tekst’ možda bio „u upotrebi do kraja 30. godine nove ere“.

Možda iznenađujuće, skeptici se često čak i slažu. Skeptik Gerd Lüdemann tvrdi da se „elementi u predanjima moraju datirati u PRVE DVE GODINE nakon Isusovog raspeća… NE KASNIJE OD TRI GODINE… Uobličavanje predanja o javljanjima koja se pominju u 1. Korinćanima 15:3-8 pada u vreme između 30. i 33. godine nove ere****.“ Filozof Thomas Sheehan smatra da ova prepavlovska formula ‘verovatno seže barem do 32-34. godine nove ere, to jest, U ROK OD DVE DO ČETIRI GODINE od raspeća’. Michael Goulder drži da ovaj izveštaj o vaskrsenju „seže barem do onoga čemu je Pavle bio poučen kada se obratio, nekoliko godina nakon raspeća“.

Drugi skeptici često ne oklevaju da izraze svoje slaganje. Zapravo, većina kritičkih naučnika koji datiraju ove događaje zaključuje da je Pavle primio ovaj materijal u roku od svega nekoliko godina nakon Isusove smrti, početkom ili sredinom tridesetih godina prvog veka. Videćemo kako se postojanje i okolnosti tako ranog datuma pretvaraju u dodatno svedočanstvo očevidaca, pored Pavlovog.

Pavle je bio izuzetno pažljiv u utvrđivanju sadržaja jevanđeoske poruke, koja je bila usredsređena na vaskrsenje. Da bi to učinio, otputovao je po drugi put u Jerusalim upravo sa ciljem da proveri svoje propovedanje jevanđelja (Galatima 2:1-10). Zapanjujuće je što izražava strah da je možda poučavao pogrešnu poruku (Galatima 2:2). Neki smatraju da Dela apostolska 15:1-35 opisuju zadivljujuće treće putovanje u Jerusalim sa istim ciljem. Pavle je očigledno želeo da bude potpuno siguran u jevanđeosku istinu! Štaviše, Pavle je pazio da svoja pitanja postavi pravim autoritetima – glavnim apostolima. Na svom prvom putovanju sreo se sa Petrom i Jakovom, bratom Isusovim (Galatima 1:18-20). Drugom prilikom sreo se sa istom dvojicom, uz apostola Jovana (Galatima 2:9). Martin Hengel ističe da je „očigledno predanje iz 1. Korinćanima 15:3 bilo podvrgnuto mnogim proverama“ od strane Pavla.

Lako je prevideti značaj ovih susreta. Četvorica ljudi koji su se sastali onom drugom prilikom bili su svakako glavni apostoli u ranoj crkvi, i svaki od njih bio je očevidac Isusovih javljanja nakon vaskrsenja (1. Korinćanima 15:5-7). Stoga, kada je Pavle primio njihovu potvrdu da je njegovo jevanđelje ispravno (Galatima 2:9; up. Dela apostolska 15:23-35), imamo njihovo jemstvo da se Pavlova poruka o Isusovim javljanjima nakon vaskrsenja slagala sa njihovim sopstvenim iskustvima. Zacelo, da su smatrali da Pavle greši u središnjoj činjenici jevanđelja, to bi stvorilo ozbiljne probleme, naročito imajući u vidu apostolsku brigu da se u ranoj crkvi osigura istinitost učenja.

Dakle, Pavle pruža više od svog sopstvenog svedočanstva očevica, kao u tački (1) iznad. Tokom svojih putovanja da se raspita kod trojice starijih apostola u Jerusalimu, Pavle je prošao njihovu proveru u pogledu svog propovedanja jevanđelja. Njihov blagoslov podrazumeva njihovo sopstveno svedočanstvo očevidaca o Isusovim javljanjima nakon vaskrsenja, budući da su i oni iskusili vaskrslog Isusa. Ovde smo svega jedan korak udaljeni od dodatnog svedočanstva očevidaca.

Ne samo da su ostali apostoli potvrdili Pavlovu jevanđeosku poruku, već imamo i obrnuto svedočanstvo. Nakon što je izneo spisak Isusovih javljanja nakon vaskrsenja, Pavle objašnjava da je znao šta ostali apostoli propovedaju o toj temi i da je to bilo isto što i njegovo učenje o Isusovim javljanjima (1. Korinćanima 15:11). Zajedno su objavljivali vaskrslog Isusa (1. Korinćanima 15:12, 15). Tako imamo i prethodnu, posredniju apostolsku potvrdu Pavlove jevanđeoske poruke koju je dalo apostolsko vođstvo, kao i Pavlovo neposredno, direktnije odobravanje njihove poruke o vaskrsenju. (Habermas, To Everyone An Answer: A Case for the Christian Worldview, ur. Francis J. Beckwith, William Lane Craig i J. P. Moreland [InterVarsity Press, Downers Grove, IL 2004], Deo 3: Christ And Miracles, Poglavlje 11: The Case For Christ’s Resurrection, str. 183-186; naglasak moj)

Ugledni novozavetni naučnik James D. G. Dunn navodi: „Ovo predanje [o Isusovom vaskrsenju i javljanjima], u to možemo biti potpuno sigurni, uobličeno je kao predanje u roku od nekoliko meseci od Isusove smrti“ (Jesus Remembered: Christianity in the Making [Eerdmans, Grand Rapids, MI 2003], tom 1, str. 855; naglasak moj)

Više od Dunna imaćemo u sledećem odeljku.

ISTORIJSKA TAČNOST LUKINOG DELA (JEVANĐELJE I DELA APOSTOLSKA)

Poznati hrišćanski filozof i apologeta William Lane Craig primećuje:

„… Pisci jevanđelja imaju dokazan učinak istorijske pouzdanosti. Pogledajmo opet samo jedan primer: Luku. Luka je bio autor dvodelnog dela: Jevanđelja po Luki i Dela apostolskih. To je zapravo jedno delo, a u našim Biblijama je razdvojeno samo zato što je crkva jevanđelja grupisala zajedno u Novom zavetu.

„Luka je onaj pisac jevanđelja koji najsvesnije piše kao istoričar. U predgovoru piše:

„Budući da su mnogi pokušali izložiti kazivanje o događajima koji su se dogodili među nama, Kao što nam predadoše oni koji su od početka bili očevici i sluge Riječi (Logosa), Namislih i ja, ispitavši tačno sve od početka, po redu pisati tebi, plemeniti Teofile, Da poznaš temelj onih riječi kojima si naučen.“ (Luka 1:1-4 RSV)

„Ovaj predgovor napisan je klasičnim grčkim jezikom kakvim su se služili veliki grčki istoričari; nakon toga Luka prelazi na običniji grčki. Ali je svog čitaoca upozorio da može, ako to želi, da piše kao učeni istoričar. Govori o svom dugotrajnom istraživanju priče koju će ispričati i uverava nas da se ona zasniva na obaveštenjima očevidaca i da je stoga istinita.

„Ko je, dakle, bio ovaj autor koga zovemo Luka? On očigledno sam nije bio očevidac Isusovog života. Ali iz knjige Dela apostolskih otkrivamo o njemu jednu važnu činjenicu. Počev od šesnaestog poglavlja Dela, kada Pavle stiže u Troadu u današnjoj Turskoj, autor odjednom počinje da koristi prvo lice množine: „Kad se pak odvezosmo iz Troade, stigosmo pravo na Samotrak“, „U tome gradu ostadosmo nekoliko dana“, „Dogodi se pak kad iđasmo na molitvu“, itd. Najočiglednije objašnjenje jeste da se autor pridružio Pavlu na njegovom evangelizacionom putovanju po mediteranskim gradovima. Na kraju prati Pavla nazad u Izrael i najzad u Jerusalim. To znači da je autor Lukinog dvodelnog dela zapravo bio u neposrednom dodiru sa očevicima Isusovog života i službe u Jerusalimu.

„Skeptički kritičari izvodili su prave akrobacije ne bi li izbegli ovaj zaključak. Kažu da upotrebu prvog lica množine u Delima ne treba shvatiti doslovno; to je bio samo književni postupak uobičajen u drevnim pričama o pomorskim putovanjima. Nema veze što se mnogi odlomci u Delima uopšte ne odnose na Pavlovo pomorsko putovanje, već se odigravaju na kopnu! Važnija je činjenica da se ova teorija, kada je proverite, pokazuje kao čista izmišljotina. U drevnom svetu jednostavno nije postojao književni postupak pripovedanja o pomorskim putovanjima u prvom licu množine – pokazalo se da je čitava stvar naučna fikcija! Ne može se izbeći zaključak da je Lukino dvodelno delo napisao Pavlov saputnik koji je imao priliku da u Jerusalimu razgovara sa očevicima Isusovog života.“ (Craig, On Guard: Defending Your Faith with Reason and Precision [Published by David C. Cook, 2010], Personal Interlude: A Philosopher’s Journey of Faith, Deo drugi, 8. Who Was Jesus?, str. 191-193; naglasak moj)

„Da li je autor bio pouzdan u iznošenju činjenica? Knjiga Dela apostolskih omogućava nam da na to pitanje odgovorimo odlučno. Knjiga Dela u znatnoj meri se preklapa sa svetovnom istorijom drevnog sveta, a istorijska tačnost Dela je neosporna. To je nedavno iznova pokazao Colin Hemer, klasični filolog koji se okrenuo novozavetnim studijama, u svojoj knjizi The Book of Acts in the Setting of Hellenistic History. Hemer prolazi kroz knjigu Dela sa češljem gustih zubaca, izvlačeći bogatstvo istorijskih pojedinosti, od onih koje bi bile opšte poznate do onih koje bi znao samo neko ko je odatle. Iznova i iznova pokazuje se Lukina tačnost. Od plovidbi aleksandrijske žitne flote, preko obalskog reljefa mediteranskih ostrva, do osobenih titula mesnih zvaničnika – Luka sve pogađa.

„Prema profesoru Sherwin-Whiteu, ‘Potvrda istoričnosti Dela je ogromna. Svaki pokušaj da se njihova istoričnost odbaci, čak i u pojedinostima, sada mora izgledati apsurdno.’ I dalje stoji sud Sir Williama Ramsayja, svetski poznatog arheologa: ‘Luka je istoričar prvog reda… Ovog autora treba svrstati među najveće istoričare.’

„S obzirom na Lukinu brižljivost i dokazanu pouzdanost, kao i na njegov dodir sa očevicima unutar prvog naraštaja nakon događaja, ovaj autor je vredan poverenja.“ (Isto, str. 193-194; naglasak moj)

I, uprkos tome što pogrešno pretpostavlja da su Lukino pominjanje popisa u Luki 2 i tvrdnje o Tevdi/Judi u Delima 5 pogrešni, novozavetni naučnik James D. G. Dunn ipak priznaje da je autor Dela bio zadivljujuće tačan zahvaljujući svojoj povezanosti sa nekim od očevidaca i događaja koje pominje:

(2) Ove zaključke pojačavaju odlomci u Delima u kojima se koristi ‘mi’. Oni svakako pružaju prima facie dokaz da je autor lično bio prisutan tokom opisanih zbivanja (početak i kraj Pavlove egejske misije i njegov konačni dolazak u Palestinu i odlazak iz nje). Ali jedna od implikacija koja se iz njih očigledno može izvući jeste i to da je autor imao priliku da se posavetuje sa učesnicima ranih faza svoje priče. Prema prvom odlomku sa ‘mi’ (16:10-17), proveo je izvesno vreme u društvu Sile, „ljude istaknute među braćom“ (15:22), to jest, u ovom slučaju, jerusalimskih učenika. Prema trećem odlomku sa ‘mi’ (21:8-18), boravio je nekoliko dana u Kesariji kod Filipa (21:8, 10), jednog od vođa helenističke grupe koja se pojavila u 6. poglavlju i jevanđeliste Samarije (8. poglavlje); tamo je sreo proroka Agava (21:10), koji je pružao još jednu vezu sa ranijom istorijom i Jerusalima i Antiohije (11:27-28); a na samom putu za Jerusalim odseo je u kući Mnasona sa Kipra, „starom učeniku“ (21:16). Nedostatak izveštaja iz prve ruke (‘mi’) tokom Pavlovog zatočeništva u Jerusalimu i Kesariji (22-26) iznenađuje, ali može imati više objašnjenja, a ‘mi’ u 27:1 može biti dovoljno za zaključak da je autor morao provesti izvesno vreme u Kesariji, tokom kojeg bi imao obilje prilika da se posavetuje sa onima koje opisuje kao „Kao što nam predadoše oni koji su od početka bili očevici i sluge Riječi (Logosa),“. Razuman zaključak je, stoga, da je Luka i lično bio uključen u Pavlovu misiju i da je mogao da se osloni na izveštaje iz prve ruke (očevidaca) barem za dobar deo sadržaja ranijih epizoda koje pripoveda u Delima.“ (Dunn, Beginning From Jerusalem (Christianity in the Making Volume 2) [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/ Cambridge, U.K., 2009], 21. The Sources, str. 75-76; naglasak moj)

(3) U procenama Dela često se previđa stepen podudarnosti između Dela i podataka koji se mogu izvući iz Pavlovih poslanica o njegovim osnovnim kretanjima. Ta tvrdnja se delotvorno može dokumentovati tabelom na narednim stranicama.

Pojedinosti će biti razmotrene kako budemo napredovali. Ali celokupan utisak snažno ukazuje na to da je autor Dela bio dobro obavešten o Pavlovom životu i misiji.

(4) Upečatljiva je činjenica da, dok kod Jevanđelja po Luki postoji samo nekoliko pojedinosti koje se mogu povezati sa podacima iz nebiblijskih izvora, u slučaju Lukinih Dela apostolskih broj takvih pojedinosti je znatan. Na primer, upečatljiv izveštaj o smrti Iroda Agripe I (Dela apostolska 12:20-23) ima u glavnim pojedinostima paralelu kod Josifa Flavija (Ant. 19.343[sic]-46) i mora da je bio predmet mnogih pripovedačkih izvedbi. Lukino poznavanje tog događaja, kao nesumnjivo i Josifovo, verovatno je poteklo iz takvog ‘opšteg znanja’, a ne iz nekog književnog izvora, dok je Lukino ‘sopstveno’ viđenje priče najočiglednije u poslednjem stihu (12:23).

„Vredi zapaziti i to da primeri ovih podudarnosti postaju česti počev od početka odlomaka sa ‘mi’ pa nadalje. Zaista, otkako je William Ramsay preobraćen u visoko mišljenje o pouzdanosti Dela, proučavaoci Dela redovno su bili zadivljeni Lukinom istorijskom tačnošću u raznim sitnim pojedinostima o koje bi se pisac bez ličnog iskustva događaja koje pripoveda lako mogao spotaći. Luka zna da je Irod Antipa nosio samo titulu ‘tetrarha’ Galileje (Dela apostolska 13:1), dok su Agripa I i II obojica ispravno nosili titulu ‘kralj’ (12:1; 25:13), budući da su obojici kraljevsku titulu dodelili Gaj i Klaudije. Koristi ispravnu titulu ‘prokonzul’ za rimske upravnike Kipra, Sergija Pavla (13:7), i Korinta, Galiona (18:12), kao jedini novozavetni pisac koji koristi ispravan grčki ekvivalent (anthypatos) latinskog proconsul, upravnika senatorske provincije, dok su Filiks i Fest bili samo prokuratori Judeje, upravnik (hegemon) manje provincije (23:24; 26:30). Filipi se ispravno opisuje kao ‘kolonija’ (kolonia, 16:12), a njegovi glavni magistrati kao pretori (strategoi, 16:20). Gradski magistrati u Solunu, međutim, ispravno se označavaju kao ‘politarsi’ (politarchai, 17:6), titula koju Luka nije mogao preuzeti iz književnih izvora, budući da nije potvrđena u nama poznatoj grčkoj književnosti, premda tu titulu poznajemo sa makedonskih natpisa. Njegov izveštaj o Klaudijevom proterivanju Jevreja iz Rima (18:2) potvrđuje čuveni Svetonijev izveštaj naveden gore… Njegovo poznavanje nekolicine efeskih zvaničnika pomenutih u Delima 19 je precizno – prokonzul (19:38), državni sekretar/gradski pisar (grammateus, 19:35) i azijarsi (asiarchoi, 19:31), ljudi od ugleda u gradskoj upravi; a koristi i ispravan izraz, agoraios, za pokrajinsko sudsko zasedanje u Efesu (19:38). A njegovo poznavanje prava rimskog građanstva i sudskih postupaka odražava prilike srednjih decenija prvog veka, a ne poznijih decenija, tokom kojih je verovatno pisao Dela.

„Vredi zapaziti i u kojoj meri upravo Josif Flavije potvrđuje mnoge Lukine pojedinosti koje bismo inače mogli pripisati njegovoj pripovedačkoj mašti: pobunjenike, Judu Galilejca i Tevdu (5:36-37 – čak i ako je Luka pomešao njihove datume), i ‘Egipćanina’ (21:38); ne samo datovanje prokuratorstava Filiksa i Festa u Judeji (23:24; 24:27) i identitet prvosveštenika Ananije (23:2; 24:1), kao i imena Filiksove žene (Drusila, 24:24) i žene Agripe II (Vernika, 25:13), nego i njegovu karakterizaciju Filiksa, Festa i Agripe II.

„U doba kada nije bilo almanaha koji bi pružali gotove podatke o titulama i datumima zvaničnika, niti lakog pristupa zvaničnim spisima za nekoga Lukinog verovatnog ranga i položaja, već ukazani propusti lako su objašnjivi. Istovremeno, tačnost upravo navedenih pojedinosti i prikaza teško se može bolje objasniti nego Lukinom sopstvenom povezanošću sa onima koji su bili uvučeni u te događaje (ili sa samim događajima), ili njegovim pristupom izveštajima očevidaca o tim događajima.“ (Isto, str. 77, 80-81; naglasak moj)

KURAN I HADISI O ISUSOVOJ SMRTI

Činjenica 1

Stih koji, kako izgleda, poriče Hristovo raspeće,

„I zbog reči njihovih: „Mi smo ubili Mesiju, Isusa, Marijinog sina, Allahovog poslanika.“ A nisu ga ubili, ni raspeli, već im se pričinilo. Oni koji su se o njemu u mišljenju razišli, zaista su u sumnji u pogledu njega; o tome ništa pouzdano ne znaju, samo se za nagađanjem povode; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi. A Allah je silan i mudar.“ Kuran 4:157-158 Pickthall

sročen je gotovo na isti način kao i sledeći odlomak,

„Njih niste vi ubijali, nego Allah; i nisi ti gađao, kad si gađao, nego je Allah gađao, da bi vernike lepom kušnjom iskušao - Allah, zaista, sve čuje i sve zna.“ Kuran 8:17 Pickthall

koji nijedan musliman ne bi tumačio tako da nijedan pagan nije bio ubijen rukama Muhamedovih drugova u bici kod Bedra.

To, zauzvrat, podupire moje tumačenje da Kuran 4:157 ne poriče da su Jevreji ubili Isusa. Naprotiv, tekst prosto potvrđuje da ne bi bili u stanju da ga ubiju da nije bila Alahova volja da Hristos umre od njihove ruke. Tekst dalje poriče da je Isus ubijen iz razloga koji su Jevreji zamišljali, naime, oni su njegovu smrt uzeli kao dokaz da je lažni prorok proklet od Boga. Međutim, uzdižući Isusa k sebi, Alah je opravdao Hrista i pobio Jevreje koji su smatrali da njihovo ubistvo znači da je on lažni mesija.

Činjenica 2

U Kuranu se život i smrt Jovana Krstitelja povlače u paralelu sa životom i smrću Isusa. Zapravo, priča o Jovanu postavljena je uz Isusovu priču na oba mesta na kojima se ona pojavljuje u Kuranu (up. 3:33-56; 19:1-35).

U svetlu ovih činjenica, obratite pažnju na to kako Kuran opisuje njihove misije:

„Neka su mir i spas nad njim na dan kad se rodio i na dan kad je umro i na dan kad bude iz mrtvih ustao!“ Kuran 19:15 Pickthall

„i učiniće me, gde god budem, blagoslovljenim, i narediće mi da dok god sam živ, obavljam molitvu i da udeljujem milostinju, i da majci svojoj budem dobar, a neće mi dopustiti da budem drzak i nepristojan. I neka je mir nada mnom na dan kada sam se rodio i na dan kada budem umro i na dan kad budem proživljen iz mrtvih.“ Kuran 19:31, 33 Pickthall

Musliman ne može poreći da je Jovan rođen, da je potom umro i da će naposletku biti podignut živ. Stoga isto mora važiti i u slučaju Isusa, uz jedan značajan izuzetak: Hristos je bio rođen, umro je, a zatim je vraćen u život pre nego što se telesno uzneo na nebo. Da je Isus morao umreti pre nego što je vaskrsnut, potvrđuje se njegovom navodnom tvrdnjom da mu je Alah zapovedio da daje milostinju sve dok je živ. Osim ako musliman ne želi da tvrdi da Isus i dalje daje milostinju na nebu, ovo je dodatni dokaz da je Hristos morao umreti pre uznesenja u prisustvo Božije.

Činjenica 3

Glagol tawaffa, od wafa, koristi se da opiše Isusovu smrt:

„I kada Allah reče: „Isuse, Ja ću da ti uzmem dušu i ka Sebi da te uzdignem! Očistiću te od nevernika, i učiniću da oni koji te ispravno slede budu iznad onih koji ne veruju do Sudnjeg dana. Zatim ćete Meni da se vratite, pa ću Ja da presudim o onome u čemu ste se razilazili.“ Kuran 3:55 Rodwell

„Ja sam im samo govorio ono što si im Ti naredio: „Obožavajte Allaha, i mog i vašeg Gospodara!“ I ja sam bio njima svedok dok sam bio među njima, a kad si me Ti k Sebi uzeo, Ti si ih jedini nadzirao; Ti nad svime nadzireš.“ Kuran 5:117 Shakir

Kad god se ovaj glagol upotrebljava sa Bogom ili anđelima kao subjektom, znači smrt, osim ako u kontekstu postoji nešto izričito što bi ukazivalo na suprotno:

„Korenski oblik wafa, sa tri suglasnika w, f i y, ne nalazi se u Kuranu. Nalazimo, međutim, dva primera elativa odgovarajućeg prideva (9:111 i 53:41), koji ukazuju na to da je značenje korenskog oblika ‘ispuniti (obećanje)’ ili ‘biti potpun’.

Oblik II, waffa, javlja se osamnaest puta kao lični glagolski oblik i jednom kao particip:

U jednom primeru, gde je Avraham subjekat a objekat nije izražen, značenje izgleda blisko značenju korenskog oblika, ‘ispuniti [obećanje]’ (53:37).
U svakom drugom primeru značenje je ‘isplatiti/uzvratiti u potpunosti’, a kontekst je poslednji sud kada će Bog ljudima uzvratiti za njihova dela u ovom životu (aktiv: 3:57, 4:173, 11:15,111, 24:25,39, 35:30, 46:19, pasiv: 2:272,281, 3:25, 3:161,185, 8:60, 16:111, 39:10,70, aktivni particip: 11:109).

Oblik IV, awfa, takođe se javlja osamnaest puta kao lični glagolski oblik i jednom kao particip:

Često znači ‘ispuniti (savez, zavet, obećanje ili obavezu)’ (sa ljudskim subjektom: 2:40, 3:76, 5:1, 6:152, 13:20, 16:91, 17:34, 22:29, 48:10, 76:7, aktivni particip 2:177. Sa Bogom kao subjektom 2:40).
Može takođe značiti ‘dati punu (meru)’ (sa ljudskim subjektom: 6:152, 7:85, 11:85, 12:59,88, 17:35, 26:181).

Oblik X, istawaffa, javlja se samo jednom, gde ima značenje ‘zahtevati punu isplatu’, ‘naplatiti u celosti’ (83:2).

Oblik VI, tawaffa, javlja se 25 puta kao lični glagolski oblik i jednom kao aktivni particip:

Sa anđelima ili anđeoskim izaslanicima kao subjektom znači ‘primiti’ ili ‘sabrati’ [pri smrti] (4:97, 6:61, 7:37, 8:50, 16:28,32, 32:11, 47:27). Up. jedan primer gde je sama smrt subjekat (4:15).
Sa Bogom kao subjektom izgleda da znači:

(a) ‘primiti u smrti’ ili ‘učiniti da umre’ (10:104, 16:70, 39:42),

(b) ‘primiti u smrti’ ili ‘učiniti da umre’ prevremeno (Muhamed 10:46, 13:40, 40:77, pobožni 3:193, 7:126, 12:101),

(d) ‘primiti’ Isusa (5:117, particip 3:55).

U pasivu to je eufemizam za smrt, naročito za prevremenu smrt (2:234, 240 22:5, 40:67).“ (Neal Robinson, Christ In Islam and Christianity [State University of New York Press (SUNY), Albany, NY 1991], str. 117-118; naglasak moj)

Činjenica 4

Islamsko pismo upotrebljava isti jezik i kada govori o smrti poslanika pre Muhameda,

„Muhammed je samo poslanik, a i pre njega je bilo poslanika. Ako bi on umro, ili bio ubijen, zar biste se vi nazad vratili?! Onaj ko se vrati nazad, Allahu neće ništa da naudi, a Allah će zahvalne da nagradi.“ Kuran 3:144 Sher Ali

kao i o onima koji su živeli pre Hristovog vremena,

„Mesija, Marijin sin, samo je poslanik, i pre njega su dolazili i odlazili poslanici, a njegova majka je iskreno srcem verovala; i oboje su hranu jeli. Pogledaj kako im Mi iznosimo jasne dokaze, i pogledaj, zatim, njih kako se odmeću!“ Kuran 5:75 (Amatul Rahman Omar: https://www.islamawakened.com/quran/5/st9.htm)

Budući da nijedan musliman ne bi poricao da ovaj tekst potvrđuje da su svi poslanici umrli pre Isusove službe, doslednost zahteva da odlomak koji pominje smrt poslanika pre Muhameda tumače na isti način. Ali učiniti to znači priznati da je i Hristos morao umreti pre nego što je vraćen u telesni život i pre svog potonjeg uznesenja u samo prisustvo Božije.

Činjenica 5

Sledeći hadisi,

Prenosi Ibn Mesud:

Kao da vidim Proroka kako govori o jednom od proroka koga je njegov narod tukao i naneo mu rane tako da je krvario, dok je brisao krv sa svog lica i govorio: „Alahu! Oprosti mom narodu jer oni ne znaju.“

Referenca: Sahih al-Bukhari 3477

Referenca u knjizi: knjiga 60, hadis 144

USC-MSA veb (engleska) referenca: tom 4, knjiga 56, broj 683

3290. Prenosi se da je ‘Abdulah rekao: „Kao da vidim Proroka kako pripoveda o jednom od proroka koga je njegov narod tukao i naneo mu rane tako da je krvario. Dok mu je krv TEKLA NIZ lice, on je govorio: ‘Alahu, oprosti mom narodu! Oni ne znaju.’“ (Aisha Bewley, The Sahih Collection of al-Bukhari, Poglavlje 64. Knjiga o prorocima; naglasak moj)

4331. Prenosi se da je Ibn Mesud rekao: Jedan čovek među ensarijama rekao je nešto neprilično o Proroku i nisam mogao da se uzdržim a da to ne kažem Proroku. Voleo bih da sam mogao žrtvovati svu svoju porodicu i sav svoj imetak (radije nego da sam to izgovorio). On reče: „Musu su uznemiravali i više od ovoga, pa je bio strpljiv.“ Zatim nam je ispričao da je jednog proroka njegov narod odbacio i ranio ga u glavu kada im je doneo Alahovu poruku. A on je brisao krv sa svog čela (govoreći): Alahu, oprosti mom narodu jer oni ne znaju.

Komentari: [Sahih zbog potkrepljujućih dokaza, njegov isnad je hasan]

(English Translation of Musnad Ahmad Bin Hanbal: Hadith No. 2823 to 4376, prevod: Nasiruddin Al-Khattab, urednik: Huda Al-Khattab [Darussalam Publishers, 2012], tom 3, str. 584-585; naglasak moj)

4366. Prenosi se da je ‘Abdulah bin Mesud rekao: Kada je Alahov poslanik delio stada iz Hunejna kod Džirane, nagurali su se oko njega, pa je Alahov poslanik rekao: „Alah je poslao jednog od svojih robova njegovom narodu, a oni su ga udarili i ranili u glavu. I on je počeo da briše krv sa svog čela govoreći: Gospode, oprosti mom narodu, oni ne znaju.“ ‘Abdulah reče: Kao da vidim Alahovog poslanika kako pokazuje na koji je način onaj čovek brisao krv sa svog čela i govorio: Gospode, oprosti mom narodu, jer oni ne znaju.

Komentari: [Sahih zbog potkrepljujućih dokaza, njegov isnad je hasan] (Isto, str. 599; naglasak moj)

Knjiga raznovrsnosti

(75) Poglavlje: Opraštanje neukima

Prenosi Ibn Mesud: Vidim Alahovog poslanika kako liči na jednog od Alahovih proroka koga je njegov narod tukao i naneo mu rane tako da je krvario, dok je brisao krv sa svog lica i molio: „Alahu, oprosti mom narodu jer oni ne znaju.“

[Al-Bukhari i Muslim].

Referenca: Riyad as-Salihin 645

Referenca u knjizi: Uvod, hadis 645

Knjiga raznovrsnosti

(3) Poglavlje: Strpljenje i istrajnost

Prenosi ‘Abdulah bin Mesud: Još uvek se sećam, kao da vidim Alahovog poslanika kako podseća na jednog od proroka koga je njegov narod bičevao i prolio njegovu krv; dok je brisao krv sa svog lica, rekao je: „Alahu! Oprosti mom narodu, jer oni zaista ne znaju“.

[Al-Bukhari i Muslim].

Referenca: Riyad as-Salihin 36

Referenca u knjizi: Uvod, hadis 36

podsećaju na reči Gospoda Isusa sa krsta:

„Vođahu pak i druga dva zločinca sa njim da pogube. I kada dođoše na mjesto zvano Lobanja, ondje razapeše njega i zločince, jednoga s desne strane a drugoga s lijeve. A Isus govoraše: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine!“ Luka 23:32-34 New King James Version (NKJV)

U sledećem predanju,

Prenosi Ibn Abas:

Alahov poslanik reče: „Bićete vaskrsnuti (i sabrani) bosi, goli i neobrezani.“ Prorok je zatim proučio božanski ajet:– „onako kako smo prvi put iz ništa stvorili, tako ćemo ponovo iz ništa da stvorimo, to je Naše obećanje, Mi ćemo, zaista, to da učinimo.“ (21:104) Dodao je: „Prvi koji će biti odeven biće Avraham. Zatim će neki od mojih drugova krenuti nadesno i nalevo. Reći ću: ‘Moji drugovi!’ Biće rečeno: ‘Oni su bili otpadnici otkako si ih napustio.’ Tada ću reći ono što je rekao pobožni sluga Isus, sin Marijin: „I ja sam bio njima svedok dok sam bio među njima, a kad si me Ti k Sebi uzeo, Ti si ih jedini nadzirao; Ti nad svime nadzireš." Ako ih podvrgneš patnji, sluge su Tvoje, a ako im oprostiš, pa, uistinu si Ti Silni i Mudri.““ (5:117-118)

Prenosi Quaggas: „To su bili otpadnici koji su odbacili islam za vreme halifata Ebu Bekra, koji se protiv njih borio.“ (Sahih al-Bukhari, tom 4, knjiga 55, broj 656: https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=55&translator=1&start=0&number=656)

Muhamed opisuje svoju potonju smrt jezikom koji se u Kuranu 5:117, navedenom gore, pripisuje Isusu. Pošto je Alah „uzeo“ Muhameda time što je učinio da umre, to potvrđuje da je i Isus bio uzet smrću.