Ahad: predislamsko pagansko božanstvo?

U ovom tekstu navodiću odlomke iz izvanrednog rada epigrafičara Ahmada al-Džalada, o nekim predislamskim arabijskim natpisima koje su on i njegove kolege otkrili, a koji se pokazuju prilično razornim po tradicionalnu muslimansku naraciju.

Ahmad al-Džalad je filolog, epigrafičar i istoričar jezika. Njegov rad usredsređen je na jezike i sisteme pisma predislamske Arabije i drevnog Bliskog istoka.

Jedan od zanimljivih nalaza koje je al-Džalad otkrio jeste natpis upućen božanstvu po imenu Ahad, koje se priziva zajedno sa paganskom boginjom Alat!

Al-Džalad navodi:

1 Uvod

Pod odrednicom wḥd u izdanju mog safaitskog leksikona iz 2015. godine,2 identifikovao sam priziv do tada nepoznatom božanstvu, ḥd ‘Jedan’. Ostavio sam otvorenim pitanja o tome kako je ovo božanstvo, ovde naizgled označeno monoteističkim epitetom par excellence, završilo u prizivu pored Allāt, drevne arabijske boginje. U ovom radu ponovo se vraćam tom natpisu kako bih priredio novo izdanje teksta i istražio okolnosti koje su mogle dovesti do ovog neobičnog primera širka.3…

2 Natpis KRS 1131

Ovaj natpis otkriven je 1989. godine tokom istraživanja Basalt Desert Rescue Surveys, sprovedenih u severnom Jordanu pod rukovodstvom G.M.H. King, i, koliko se može znati, ostaje in situ. Objavljen je onlajn u bazi podataka OCIANA, bez filološkog komentara. Njegov autor koristio je tanak instrument da ureže glifove u takozvanom finom pismu.4

Čitanje i prevod

l Ꜥm[d] bn ḥd bn bgr bn sḫr bn śḥtr w ḥl ṣyr h-drmꜤdy w ḫrṣ hl-h ḥḍr f h ḥd w h lt slm w ġnmtl-ḏ dꜤy

‘Od Ꜥmd sina Ḥd sina bgr sina sḫr sina sḥtr; i utaborio se pošto se vratio na ovo mesto sa vodom iz pohoda / pošto je krenuo u pohod; i stražario je za svoju porodicu dok je logorovao pored vode, pa o ḥd i o Allāt neka bude bezbedan; i neka onaj ko pročita (ovaj natpis) ima plen.’ („Jedan” Bog u jednom safaitskom natpisu [2021], str. 37-38; isticanje moje)

Al-Džalad dalje piše:

Božanstvo ʾḥd

Nakon pripovednog dela, autor moli dva boga za bezbednost i za zaštitu onih koji čitaju i prizivaju njegov tekst. Drugo božanstvo, lt = /Allāt/, jeste božanstvo koje se najčešće priziva u safaitskim natpisima.11 Priziva se pored jednog drugog boga, jedinstvenog božanstva po imenu ḥd, posvedočenog po prvi i, koliko znam, jedini put u ovom tekstu. Etimologija je jasna: jedan. Iako pisci često prizivaju Allāt zajedno sa drugim bogovima, naročito sa Dušarom, koga mnogi naučnici smatraju njenim partnerom, bilo bi neobično uzeti ḥd kao epitet glavnog nabatejskog božanstva.12 Dušara se priziva stotinama puta i nema primera da se na njega upućuje nekim epitetom. Štaviše, iz nabatejske tradicije nema dokaza da mu je takva titula bila pripisivana, niti da je jednost bila osobina koja se s njim povezivala.

‘Jedan’ je poznat atribut jevrejskog božanstva, jasno odražen u Šemi, Ponovljeni zakoni 6:4 „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“, kao i u Zaharija 14:9 „u onaj dan biće Gospod jedan i ime njegovo jedno“.13 U jevrejskoj liturgijskoj poeziji pozne antike najčešći književni oblik jeste upotreba metonimije (kinnui), obično aluzija na Sveto pismo. U takvom kontekstu eḥad je mogao biti korišćen kao epitet za Boga, i zaista se potvrda toga nalazi u pijutu ShimꜤona bar Megasa.14 Kuran 112, za koji Neuwirth ubedljivo dokazuje da predstavlja odgovor na jevrejsku Šemu,15 preoblikuje tu izjavu, imenujući Allāha kao ‘Jednoga’: qul huwa llāhu aḥad, odakle je nastao božanski epitet: al-aḥadu ‘Jedan’.

Ipak, nameće se i drugo objašnjenje ovog božanskog imena. U publikaciji koja je u pripremi, M. Gorea priređuje palmirski grafit iz jordanske Ḥare koji sadrži priziv božanstvu zvanom mrn ḥd ‘naš gospod, (koji je) jedan’, datovan u 159. godinu n. e.16 To je — kako ona ubedljivo dokazuje — aramejski prevod grčke formule εἷς θεός ‘jedan Bog’, koja je bila popularna u prvim vekovima naše ere. Iako su naučnici u prošlosti ponekad označavali artefakte sa ovom titulom kao jevrejske ili hrišćanske, prema Di Segni ta titula je češće bila upotrebljavana u paganskom kontekstu.17 Meerson ubedljivo tvrdi da je εἷς θεός izvorno bio epitet jednog paganskog kulta, koji se pojavljuje u 2. veku n. e.18 Jedinstvo ‘boga’ posvedočeno je u Palmiri, ἑνί, μόνῳ ἐλεήμον[ι] θεῷ ‘jedinom, jedinstvenom, milostivom bogu’, pa bi, prateći Goreinu sugestiju, ovaj palmirski natpis mogao svedočiti o aramejskom prenosu ovog helenističkog božanskog epiteta.19 Istovremeno, u ovom slučaju ne možemo isključiti jevrejski uticaj.

Dakle, veza između palmirskog teksta i našeg safaitskog natpisa je neosporna, ali šta tačno ovaj božanski naziv odražava? Helenistički božanski epitet prenet na aramejski, odnosno arapski, ili uticaj jevrejskog monoteizma na susedne paganske kultove? Razmotriću oba scenarija u narednom odeljku…

Činjenica da naš autor priziva ḥd pored Allāt sprečava nas da ovaj tekst smatramo monoteističkim jevrejskim natpisom. Politeistička klima Ḥare omogućavala je molitelju da traži naklonost iz bilo kog izvora, kako od lokalnih tako i od stranih božanstava. Mnogi od bogova, i svakako najčešći, pripadaju poznatom drevnom arabijskom fondu, lt (Allāt), rḍw/y (roṣaw/y), yṯꜤ (yayṯeꜤ), lh (Allāh), itd., dok drugi bogovi potiču od susednih naroda. Nabatejska božanstva su popularna, poput Dušare i ShayꜤhaqqawma; BaꜤalsamīn, čiji se hram nalazio u gradu SeꜤīꜤ, bio je glavni bog koji se prizivao za kišu. Iako su ova božanstva došla izvan Ḥare, izgleda da su bila potpuno asimilovana u lokalni panteon, o čemu svedoči njihova popularnost.27 (Isto, str. 39-40; isticanje moje)

Prethodno pokazuje da termin Ahad, koji se u Kuranu 112:1 koristi za Alaha, sam po sebi ne isključuje postojanje drugih božanskih bića. On samo ističe jedinstvenost određenog božanstva u odnosu na ostala.

PAGANSKI ALAH

Al-Džalad je takođe pokazao da se ime Alah koristilo za jedno pagansko božanstvo:

Božanstvo poznato jednostavno kao smyʾ posvedočeno je u dva nabatejska natpisa, a arapski ekvivalent ʾl- smʾ nalazi se u dva lična imena iz Darb al-Bakraha, severozapadna Arabija.36 Moguće je da je smyʾ / smʾ skraćeni oblik epiteta poput rabbu l- samāʾ ‘gospodar neba’. Sličan božanski naziv posvedočen je u drevnom južnoarabijskom, ḏ -s ’mwy, bog zaštitnik plemena ʾmr.37 Iako je to božanstvo posvedočeno u politeističkom kontekstu, izgleda da ime opstaje i u monoteističkom periodu, što možda ukazuje na to da je prisvojeno kao epitet monoteističkog božanstva ili čak kao samo ime tog božanstva, slično imenu allāh .38

38 Božanstvo ḏ-s’mwy marginalno je posvedočeno u monoteističkom periodu na svakodnevnim dokumentima, u ličnim imenima. Stein, “Ḏū-Samāwī”, to uzima kao dokaz marginalnog opstanka paganskih kultova u monoteističkom periodu. Iako je to moguće, na raspolaganju je i niz drugih interpretativnih mogućnosti. Lična imena sa paganskim elementima nalaze se u hrišćanskim kontekstima, što ukazuje na raskorak između doslovnog značenja imena i veroispovesti njegovog nosioca. Nekadašnja paganska božanstva mogu biti preoblikovana u anđeoske figure ili manja natprirodna bića unutar monoteističkog okvira; videti važne ideje P. Crone, “Qur’ānic Pagans”. Što se tiče ponovnog prisvajanja nekadašnjeg paganskog božanskog imena, možemo uporediti tu situaciju sa istorijom termina allāh****, nabatejskog ʾlh****. Iako se Allāh najpre pojavljuje u paganskom nabatejskom kontekstu, i povremeno u safaitskim i hismaičkim natpisima, videti Al-Džalad i Jaworska, Safaitic Dictionary, str. 43, ono postaje ime monoteističkog božanstva do 6. veka n. e. u zapadnoj Arabiji. (Predislamska basmala: razmatranja o njenoj prvoj epigrafskoj potvrdi i njenom izvornom značenju, [2020], str. 9; isticanje moje)

PREDISLAMSKI USPON ARABIJSKOG MONOTEIZMA

U vezi sa istaknutošću monoteizma u Arabiji pre uspona islama, al-Džalad navodi:

Do šestog veka n. e. paganski bogovi su potpuno nestali iz natpisa severne Arabije. Oni pisani arapskim pismom, od Nagrāna na jugu do blizu Alepa na severu, svedoče o SAMO JEDNOM BOŽANSTVU…57 To ime se u sabejskim natpisima iz oblasti Nagrāna i severnije prenosi kao ʾlh-n /ʾilāh-ān/ ‘bog’, što možda već odražava osetljivost prema lokalnom imenu monoteističkog boga.58

Za razliku od južne Arabije, severnoarabijske monoteističke tradicije 5. i 6. veka n. e. prizivale su al-ʾilāh / allāh. Dok je al-ʾilāh posvedočen u jasno hrišćanskim kontekstima, allāh je ređi i nalazi se u konfesionalno dvosmislenim kontekstima.59 Trenutno je nemoguće odlučiti da li je razlika između to dvoje bila prosto regionalna ili je označavala konfesionalnu podelu. Ono što je, međutim, jasno jeste da se “Raḥmān” nije koristio u predislamsko doba u severnoj Arabiji. (Predislamska basmala: razmatranja o njenoj prvoj epigrafskoj potvrdi i njenom izvornom značenju, str. 14; isticanje moje)

I:

Pored stila, ASA [drevni južnoarabijski] natpisi sadrže mnoge paralele u sadržaju. Do četvrtog veka n. e. pomeni paganskih bogova gotovo potpuno nestaju iz natpisa, čime nastupa ono što su naučnici nazvali ‘monoteističkim periodom’. Umesto njih, poštuje se novi, jedan bog, Rhmnn, doslovno ‘milostivi’, što nalazi direktan arapski ekvivalent u al-rahmān, koji je u Kuranu izjednačen sa Allāhom (Kuran 17:110). Nalaze se i drugi književni izrazi zajednički monoteističkim južnoarabijskim natpisima, naročito jevrejskim, i Kuranu. Epitet Rhmnn-a, mr ʾs’myn w-ʾrdn ‘gospodar nebesa i zemlje’, ima providan kuranski ekvivalent: rabbu s-samāwāti wa-l-ʾardi ‘isto’. U jednom drugom jevrejskom natpisu posvedočeno je sledeće: [b]rk w tbrk sm rh mnn ‘neka ime Rhmnn-a blagosilja i neka je blagosloveno’, što je u suštini ekvivalentno Kuranu 55:78 tabāraka smu rabbika „Blagoslovljeno je ime tvoga Gospodara“. Iako su religijski termini poput ‘molitva’ slt = kuransko slwh, vokalizovano salāh, i ‘pomoć’ zkt = kuransko zkwh, vokalizovano zakāh, takođe posvedočeni u jevrejskim južnoarabijskim natpisima, njihovo pisanje u Kuranu isključuje južnoarabijsko poreklo (videti Jeffery 2007).

Izuzetan grafit nedavno objavljen minuskulnim južnoarabijskim pismom (Al-Hajj i Faqʿas 2018) svedoči o kasnoj predislamskoj varijanti Basmale i o molitvi Bogu, uz rečnik i stil upadljivo slične Kuranu i kasnijoj islamskoj frazeologiji, ali ne i istovetne s njom.

bsmlh rhmn rhmn rb smwt

‘U ime Alaha, Rahmana; Rahman gospodar nebesa’

rzq-n m-d ̣l-k w-ʾt r-n mh-h śkmt ʾymn

‘Podari nam od svoje naklonosti i daj nam ono najbolje od nje: dar vere. (Jezički pejzaž predislamske Arabije — kontekst za Kuran [2020], str. 122-123; isticanje moje)

Otuda je tvrdnja da je islam iskorenio prevlast arabijskog politeizma opovrgnuta epigrafskim podacima, koji pokazuju da je monoteizam već bio dobro ustanovljen širom Arabije od kraja 5. veka n. e.

Takođe je prilično zanimljivo videti kako dva paganska boga koje su Arapi obožavali, naime Rahman i Alah, na kraju postaju jedno te isto božanstvo, i to još pre Muhamedovog vremena.

Al-Džalad dalje pominje natpise koji upućuju na Alaha, al-Uzu i Manat, tri boginje koje su izričito imenovane u samom Kuranu:

Nekoliko božanstava pomenutih u Kuranu susreće se u natpisima. Tri boginje pomenute u Kuranu 53:19–20, allāt, al-ʿuzzā i manāt, obožavane su u Nabateji, i sa različitim stepenom popularnosti u severozapadnoj Arabiji. Allāt je bila najpopularnije božanstvo u severnoj Arabiji, prizivano u gotovo svim epigrafskim korpusima, i verovatno najdrevnije; nalazi se u teoforičnim imenima koja datiraju iz ranog prvog milenijuma pre n. e. Al-ʿUzza se takođe susreće u natpisima, ali je njeno obožavanje bilo ograničenije. U safaitskim i hismaičkim natpisima ograničena je na teoforična imena, ali je bila naročito popularna među Nabatejcima (Healey 2001: 114 i dalje), i nalazi se u teoforičnim imenima u Dadanu sa članom hn, to jest, hn–ʿzy.

Nakon pomnog proučavanja distribucije Lt i ʾlʿzy/ʾ u nabatejskim natpisima, Healey sugeriše da je potonje bilo epitet Allāt, sa značenjem ‘najmoćnija’ (Healey 2001: 114). Postoje i izvesni pokazatelji da je Lt bila boginja majka, ako je Healeyjevo tumačenje natpisa na oltaru Lt (CIS II, 185) kao ʾm ʾlhy dy m ʾrn ʾrbʾl ‘majka bogova našeg gospoda, Rabela’ ispravno (Healey 2001: 109–10). U safaitskom, Allāt se smatrala kćerkom Rdw/y, obogotvorenog ‘zadovoljstva’ (AWS 283, 291). (Isto, str. 124)

PREDISLAMSKA BASMALA

Jednako je izuzetno otkriće formule Basmale pronađene u jednom predislamskom natpisu:

Deo I: Natpis, njegovo čitanje i tumačenje 1.1

Izvorno izdanje

Grafit u dva reda urezan je vertikalno na strani litice u blizini male pećine. Za razliku od većine natpisa u steni, tekst je pisan minuskulnom varijantom južnoarabijskog pisma, rukom koja je obično bila rezervisana za pisanje svakodnevnih dokumenata na štapićima.5 ed.pro. sadrži temeljnu raspravu o paleografiji natpisa; dovoljno je reći da oblici slova u tekstu **datiraju iz najkasnije faze južnoarabijske dokumentacije, negde posle 5. veka n. e.**6 Na pitanje datovanja vratićemo se nakon rasprave o sadržaju natpisa, koji na kraju mora imati uticaja na to pitanje.

Editio princeps ( ed. pro. ) čita tekst na sledeći način i nudi dva tumačenja.7

Red 1: bsmlh | rḥmn | rḥmn | rb | s’mwt

Red 2: r(z)(q)n | mf ḍlk | wʾṯrn | mḫh | s’kmt ʾymn (Predislamska basmala: razmatranja o njenoj prvoj epigrafskoj potvrdi i njenom izvornom značenju, [2020], str. 1-2)

Al-Džalad ukazuje na to da ovaj natpis sasvim sigurno potiče iz perioda pre uspona i širenja islama:

Pismo, u kombinaciji sa jezikom, podržava datovanje pri samom kraju južnoarabijske dokumentacije. Njegov sadržaj, prilično različit od standardizovane arapske frazeologije islamskog perioda, **govori u prilog kasnom predislamskom ili možda čak paleoislamskom datovanju, to jest kasnom 6. ili ranom 7. veku n. e.**52 Istovremeno, ove nepravilnosti govore protiv datovanja u sredinu ili kraj 7. veka n. e., budući da tekst odstupa od izrazito standardizovanog pietističkog jezika tog razdoblja.

1.5 Žanr i konfesionalna pozadina

Sadržaj, kao što je gore sugerisano, najverovatnije odražava lokalnu monoteističku tradiciju pre nego strogo jevrejsku ili hrišćansku pozadinu. Prizivi su jasno nadahnuti Psaltirom, ali su prerađeni i parafrazirani na lokalnom narodnom govoru. Stil priziva podseća na duʿāʾ literaturu islamskog perioda, kakva se nalazi u gore citiranoj hadiskoj građi, i može joj biti prethodnik (Isto, str. 12; isticanje moje)

Al-Džalad čak smatra da kuranska trodelna formula Basmale može biti direktna polemika protiv hrišćanskog Trojstva:

Najranija potvrda trodelne arapske basmale javlja se u Kuranu, gde ima oblik bismi llāhi r-raḥmāni r-raḥīm. Tradicionalni egzegete razumeju poslednja dva elementa kao prideve koji objašnjavaju milostive osobine božanstva.54 Jomier, međutim, problematizuje razumevanje ar-raḥmān kao pridevskog božanskog epiteta u Kuranu.55 Kroz pomno proučavanje teksta, on sugeriše da je al-Raḥmān ostalo vlastito ime. Zaista, to je bilo ime božanstva Maslame, jamamskog proroka i Muhamedovog suparnika.56 Ovo razumevanje potkrepljuje širi arabijski kontekst, gde je raḥmānān – što se na arapskom prenosi kao ar-raḥmān – bilo ime monoteističkog božanstva drevnog Ḥimjara. Imajući to u vidu, možemo se zapitati kakvo svetlo ovde posvedočena dvodelna basmalah može baciti na pozadinu i izvorni smisao tog priziva.

Ostavljajući po strani kasnije tradicije islamskog perioda i pristupajući ovom tekstu iz onoga što mu je prethodilo, čini se da je zajednički priziv lh i rḥmn imao drugačiji značaj. “Raḥmān” je bio mnogo više od epiteta – to je bilo vlastito ime Ḥimjarovog božanstva, i nije se koristilo u severnoj Arabiji. Gajda ističe ovu razliku, čak i u monoteističkom periodu, u svojoj raspravi o CIH 543:

[b]rk w-tbrk s¹m Rḥmnn ḏ -b-s¹myn w-Ys³ rʾl w – ʾlh -hmw Rb-Yhd ḏ – hrdʾ ʿbd -hmwS²hrm w- ʾm -hw Bdm w-hs²kt-hw S²ms¹m w- ʾwld -hmy. . . .

‘Blagosloveno i hvaljeno neka je ime Raḥmānāna koji je na Nebu, i Izrailja (Yisrāʾīl) i njihovog Boga, Gospoda Jevreja (Rb -Yhd), koji je pomogao Šahrumu, njegovoj majci Budumi, njegovoj ženi Šamsumi i njihovoj deci. . . . ’ (Isto, str. 13; isticanje moje)

57 Ovo pisanje nalazi se, na primer, u hrišćanskim arapskim natpisima iz Ḥime; videti Robin i dr. “Ḥimà”; natpis iz Zebeda; hrišćanski arapski natpis iz Dūmat al-Džandala; videti Nehmé, “Dumah”; i u natpisu Yazīd; videti Shdeifat i dr. “Yazīd”. Pisanje sa dva lāma posvedočeno je u jednom neobjavljenom natpisu iz Hidžaza – neformalno poznatom kao natpis ʿAbd-Shams, po imenu njegovog autora – u prizivu bismika llāhumma, koji je poznat iz tradicionalnih islamskih izvora kao i alternativna uvodna formula koju su koristile Kurejšije; videti Nöldeke, “the Basmala”. Pisanje ylh posvedočeno je jednom u neobjavljenom predislamskom natpisu arapskim pismom iz oblasti Tabūka, u frazi: lʾ ʾwṣ km b-br ylh ‘zaista vas pozivam da se pokoravate Bogu’. To pisanje verovatno odražava fonetsko beleženje izgovora bi-birri illāh, gde je hijat između oba vokala i prenet slovom y. Tekst je monoteistički, ali više se od toga ne može reći. O etimološkom odnosu između al-ʾilāh i allāh, videti Testen, “Definiteness”. (Isto, str. 14)

Konačno:

Islamska inovacija je, dakle, dodavanje epiteta raḥīm ‘milostivi’, čime nastaje: U ime Allāha, (koji je) Raḥmān, milostivi. Pridev raḥīm se stoga odnosi na oba božanska imena, koja stoje u apoziciji.62 Dodavanje trećeg elementa možda je bilo motivisano hrišćanskim prizivanjima Trojstva, a možda se čak i smatralo odgovorom na njih. Takvi prizivi bili bi široko poznati, budući da su istaknuti na javnim kraljevskim natpisima. Trodelni oblik je možda bio odgovor na južnoarabijsko: b s¹m Rḥmnn w-bn-hw krs³ts³ ġ lbn w-mnfs qds ‘U ime Raḥmāna, njegovog sina Hrista, pobedonosnog, i Svetog Duha’ ili b- ḫ ylw-r dʾ w -rḥmt Rḥmnn w-Ms¹ ḥ -hw w-Rḥ qds¹ ‘silom, pomoću i milošću Raḥmāna, njegovog Mesije i Svetog Duha’. Vremenom je ovaj kulturni kontekst zaboravljen i “Raḥmān” je reinterpretiran kao pridev, iz čega je proisteklo uobičajeno tumačenje tog priziva u islamskom periodu. (Isto, str. 16; isticanje moje)

Dodatna literatura

Ahad: monoteizam nasuprot rečitosti Kurana

As-Samad: kuransko učenje o islamskom monoteizmu

Rahmanan (RHMNN) – drevni južnoarabijski bog meseca?

Ar-Rahman iz Kurana: pagansko božanstvo ili Bog Biblije?

Da li su Mekanci verovali u Alaha kao Svevišnjeg?

Da li je mekanski politeista verovao da je Alah vrhovno biće?

Obožavanje istog ili drugog Boga?

Da li je Kuran prećutno odobravanje i nastavak arapskog paganstva?