Spasonosna vera = poslušnost
Bogonadahnuto Sveto pismo određuje istinsku spasonosnu veru kao poslušnost Bogu, koja nastaje vršenjem njegovih zapovesti:
„Kroz kojega primismo blagodat i apostolstvo, da radi Imena njegovog privedemo u poslušnost vjere sve neznabošce,“ Pročitaj celo poglavlje Rimljanima 1:5
Obratite pažnju na to kako razni tumači shvataju Pavlovu frazu „poslušnost vere“:
o. Rimljanima 1:5 tn Fraza ὑπακοὴν πίστεως razumevana je na razne načine: (1) kao objekatski genitiv (upućivanje na hrišćansku veru, „poslušnost [toj] veri“); (2) kao subjekatski genitiv („poslušnost koju vera proizvodi [ili zahteva]“); (3) kao atributivni genitiv („verujuća poslušnost“); ili (4) kao genitiv apozicije („poslušnost, [naime] vera“), u kojem „vera“ bliže određuje „poslušnost.“ Ove mogućnosti razmatra C. E. B. Cranfield, Romans (ICC), 1:66. Drugi tu frazu smatraju namerno dvosmislenom; vidi D. B. Garlington, „The Obedience of Faith in the Letter to the Romans: Part I: The Meaning of ὑπακοὴ πίστεως (Rimljanima 1:5; 16:26),“ WTJ 52 (1990): 201-24. (NET napomena)
1:5 Univerzalni domašaj jevanđelja izražen je u Pavlovom određenju sopstvenog zadatka kao „poziva[nja] ljudi iz svih neznabožačkih naroda na poslušnost koja proizlazi iz vere“ (st. 5). Obećani Mesija nije došao samo radi jevrejskog naroda. Jevanđelje je dobra vest za sve koji odgovore verom. Ali vera neizbežno rađa poslušnost****. Vera nije intelektualno pristajanje uz niz tvrdnji, nego predanje onome ko od nas traži da mu verujemo. Predati se znači poslušati. Biblijska vera nije mlako pristajanje uz zbirku etičkih načela, nego delatno predavanje sopstvenog života. Poslušnost je pravo merilo nečije vere. E. Best primećuje da „vera i poslušnost idu neraskidivo zajedno. Samo u poslušnosti postoji vera****, jer vera nije emotivno osećanje niti intelektualno prihvatanje, nego delatan odgovor jednoj ličnosti.“ Pavlova želja bila je da odnese jevanđelje celom svetu i da vidi kako se narodi obraćaju Bogu u veri koja menja ponašanje. Svaki drugi odgovor bio bi nedovoljan. Bez promenjenog života nema prave vere.
Kroz Isusa Hrista Pavle i ostali apostoli primili su svoj nalog. Uz apostolstvo došla je i milost koja ga je učinila mogućim.16 Kada ljudi iz svakog naroda ispovede Hrista i pokažu svoju veru poslušnošću koju ona rađa, tada će njegovo ime biti proslavljeno. (Robert H. Mounce, Romans, tom 27, The New American Commentary [Nashville: Broadman & Holman Publishers, 1995), str. 62–63; naglasak moj)
Pavle zatim prelazi na svrhu tog dara. Reč koja se prevodi kao poslušnost ne nalazi se u spisima nastalim pre hrišćanstva (osim jednog pojavljivanja u LXX i jednog kod Akile). Hrišćani, naravno, nisu doneli pojam poslušnosti na svet. Ta vrlina bila je poznata i cenjena mnogo pre toga, čak i ako se izražavala drugim rečima. Ali su joj hrišćani svakako dali novi naglasak. Poslušnost proizlazi iz istine koju je Pavle izrazio u svojoj uvodnoj rečenici, kada je sebe opisao kao „roba“ Hristovog. Vernici pripadaju Hristu bez ostatka. Zato mu duguju najpotpuniju poslušnost. Nije bez značaja to što ova poslanica, koja toliko naglašava besplatno spasenje izvojevano za nas Hristovim činom pomirenja, isto tako naglašava važnost poslušnog odgovora.
To se dalje ističe karakterističnim upućivanjem na veru. U Novom zavetu ova imenica obično označava stav poverenja, premda se ponekad odnosi na ono u šta se veruje, to jest na veru kao učenje (npr. Judina 3). U ovom odlomku izraz doslovno glasi „na poslušnost vere“, a on se ponovo javlja u 16:26 i može se shvatiti na više načina.
(a) Genitiv može biti objekatski, a vera označavati „veru“ kao skup učenja koja hrišćani drže. Tako Moffatt prevodi: „da bi se unapredila poslušnost veri“ (up. 6:17; Dela apostolska 6:7). Odsustvo člana govori protiv toga; stoga neki prihvataju varijantu „poslušnost autoritetu vere“, ili čak „poslušnost Božjoj vernosti“. Poslednja dva su moguća, ali se ne nameću sama od sebe.
(b) Genitiv može biti subjekatski i označavati poreklo, „poslušnost koja izvire iz vere“ (BAGD), ili „poslušnost koju vera zahteva“.74
(c) Genitiv bi mogao biti epegzegetski, u značenju „poslušnost koja se sastoji u veri“ (tako Murray, Cranfield i drugi).76 Odsustvo člana čini (a) manje verovatnim. Više se može reći u prilog (b), a to u svakom slučaju izražava jednu važnu istinu. Mnogi se opredeljuju za (c), ali problem je u tome što vera i poslušnost, iako idu zajedno, nisu istovetne. Zašto koristiti dve reči za jedno značenje? Pre izgleda da se jevanđelje shvata kao ono što zahteva odgovor vere. Prema tome, način da se posluša jeste da se poveruje. Ali poslušnost je više od vere, a vera je više od poslušnosti.
Kako god shvatili taj izraz, poslušnost nije stvar izbora (up. 1. Jovanova 3:23–24). Ona obavezuje sve hrišćane. „Poslušnost vere“ podseća nas da vera, kako ju je Pavle razumeo, nije lak izlaz za one kojima je stroga moralnost teret. Kada je neko spasen kroz veru, to je s ciljem poslušnosti. Život se predaje na službu Gospodu u koga je čovek poverovao. U nekim savremenim raspravama Pavle se prikazuje kao harizmatik nestrpljiv prema pravilima i ustanovama. Kakva god bila istina o tome, on je očigledno cenio poslušnost. Nije bio slobodan da uvodi novine tamo gde je Bog obznanio svoju volju. (Leon Morris, The Epistle to the Romans, The Pillar New Testament Commentary (Grand Rapids, MI; Leicester, England: W.B. Eerdmans; Inter-Varsity Press, 1988), str. 49–50; podebljani naglasak moj)
Treće, Pavle kaže da je primio milost i apostolstvo „da pozove sve neznabošce na poslušnost koja proizlazi iz vere“ (dosl. „radi poslušnosti vere među svim neznabošcima“). Kao apostol, trebalo je da ostvari „poslušnost vere“. Ta fraza podložna je većem broju prevoda/tumačenja.48 Dve glavne mogućnosti jesu da se „vere“ shvati (i) kao genitiv porekla i fraza tumači, kao što čini NIV, u značenju „poslušnost koja proizlazi iz vere“, ili (ii) kao genitiv apozicije i tumači u značenju „poslušnost koja se sastoji u veri“. Obe mogućnosti nalaze potvrdu u Pavlovim izjavama na drugim mestima. Prvu podupiru odlomci poput 6:16; Efescima 6:1, 5; Filipljanima 2:12; Kološanima 3:20, 22; i 2. Solunjanima 3:14, koji pretpostavljaju da poslušnost pobožnoj pouci treba da proistekne iz vere u Hrista. Druga nalazi potvrdu u odlomcima poput 6:17; 10:16; 15:18–20; 16:25–26; i 2. Solunjanima 1:8, koji o poslušnosti govore u smislu jevanđeoskog poziva da se poveruje u Božjeg Sina, to jest o poslušnosti koja se sastoji u veri. Pitanje je kako treba da tumačimo „poslušnost vere“ u 1:5.
Dobijamo izvesnu pomoć ako razmotrimo jedino drugo mesto na kojem se fraza „poslušnost vere“ javlja u Pavlovim spisima — u završnoj doksologiji Poslanice Rimljanima: „A onome koji je kadar da vas utvrdi po mome jevanđelju i propovedanju Isusa Hrista, po otkrivenju tajne koja je od davnih vekova bila prećutana, a sada je objavljena i, preko proročkih pisama, po zapovesti večnoga Boga, obznanjena svima neznabošcima za poslušnost vere—“ [dosl. „radi poslušnosti vere za sve narode“] — „jedinome premudrom Bogu, kroz Isusa Hrista, slava doveka! Amin“ (16:25–27). U neposrednom kontekstu, „poslušnost vere“ ovde je povezana s Pavlovim jevanđeljem i propovedanjem Isusa Hrista, što ukazuje na to da je poslušnost vere prvenstveno poslušnost koja se sastoji u veri u jevanđelje. U 15:18–19, iako ne koristi tačnu frazu „poslušnost vere“, Pavle može da govori o onome što je Hristos kroz njega izvršio „privodeći neznabošce poslušnosti Bogu“ (dosl. „radi poslušnosti neznabožaca“) svojim propovedanjem Hristovog jevanđelja. Ponovo se čini da je poslušnost prihvatanje jevanđeoskog poziva da se poveruje u Hrista, to jest poslušnost koja se sastoji u veri. Prema tome, odbijanje Pavlovih jevrejskih savremenika da poveruju u Hrista može se opisati kao neposlušnost, ili, kako Pavle kaže u 10:2–3, kao odbijanje da se pokore Božjoj pravednosti: „Jer im svjedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu. Jer ne poznajući pravde Božije i nastojeći da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se pravdi Božijoj.“ — pravednosti koja dolazi kroz veru u Hrista. Sve to podupire gledište da se „poslušnost vere“ najbolje razume u značenju „poslušnost koja se sastoji u veri“.
U svom neposrednom kontekstu, „poslušnost vere“ u 1:5 povezana je s milošću apostolstva koju je Pavle primio da bi propovedao jevanđelje, što ukazuje na to da poslušnost vere ovde treba razumeti prvenstveno kao poslušnost jevanđeoskom pozivu da se poveruje u Božjeg Sina, to jest kao poslušnost koja se sastoji u veri. Tome ide u prilog i činjenica da Pavle očigledno govori kao o istoznačnim stvarima kada kaže: „zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista za sve vas što se o vjeri vašoj govori po svemu svijetu.“ (1:8; kurziv dodat), i „A vaša se poslušnost razglasi svuda. Zato se radujem zbog vas“ (16:19; kurziv dodat).
Međutim, treba se čuvati pretpostavke da se vera koja se sastoji u poslušnosti može odvojiti od vere koja se izražava u poslušnosti. Kao što je gore napomenuto, u Pavlovim spisima, a naročito u Poslanici Rimljanima, ima mnogo mesta koja pokazuju da poslušnost pobožnoj pouci treba da proistekne iz vere u Hrista. Nije onda iznenađujuće što izvestan broj naučnika prihvata ono što se može opisati kao tumačenje poslušnosti vere po načelu „i jedno i drugo“. Garlington tvrdi da je Pavle izabrao dvosmislenu frazu kako bi istovremeno izrazio dve zamisli. On smatra da su i „poslušnost koja se sastoji u veri“ i „poslušnost koja proizlazi iz vere“ suviše uski da bi preneli Pavlovo značenje. Zaključuje da su „poslušnost vere“ ili „verujuća poslušnost“ bolji prevodi te fraze i da čuvaju nameravanu dvosmislenost. Schreiner kaže: „Malo je verovatno, međutim, da bi ‘poslušnost vere’ trebalo ograničiti na jedan jedini čin poslušnosti koji se dogodio kada se prvi put poverovalo u jevanđelje. Niti veru i poslušnost treba razdvajati kao da bi hrišćani mogli imati prvo bez drugog… Verovanje koje je najpre iskazano pri obraćenju potvrđuje se time što čovek nastavlja da veruje i sluša (11:20–22).“ Slično tome, Dunn primećuje: „Genitivnu konstrukciju verovatno treba shvatiti tako da obuhvata i smisao ‘odgovor koji jeste vera’ i ‘poslušnost koja potiče iz vere’ — ‘zamenljive zamisli’.“51
48 Cranfield, Romans, I, 66, navodi sledećih sedam mogućnosti: (i) „poslušnost veri“ (to jest veri u smislu fides quae creditur, prihvaćenog skupa učenja); (ii) „poslušnost veri“ (to jest autoritetu vere); (iii) „poslušnost Božjoj vernosti posvedočenoj u jevanđelju“; (iv) „poslušnost koju vera proizvodi“; (v) „poslušnost koju vera zahteva“; (vi) „verujuća poslušnost“; (vii) „poslušnost koja se sastoji u veri“. Cranfield napominje da „prva tri od ovih tumačenja pretpostavljaju da je genitiv objekatski, četvrto i peto da je subjekatski, šesto da je pridevski, a poslednje da je genitiv apozicije ili određenja“. (Colin G. Kruse, Paul’s Letter to the Romans, ur. D. A. Carson, The Pillar New Testament Commentary [Cambridge, U.K.; Nottingham, England; Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans Publishing Company; Apollos, 2012], str. 50–52; naglasak moj)
Među ostalim stihovima su i ovi:
„A pisah vam, braćo, malo smjelije, kao napominjući vam po blagodati koja mi je data od Boga, Da budem služitelj Isusa Hrista među neznabošcima sveštenoslužeći Jevanđelju Božijemu, da prinos neznabožaca bude blagougodan, osvećen Duhom Svetim. Imam, dakle, hvalu u Hristu Isusu u onome što je po Bogu; Jer se neću usuditi da govorim nešto što Hristos nije učinio kroza me riječju i djelom za poslušnost neznabožaca. U sili znakova i čudesa, u sili Duha Božijega; tako da sam od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika ispunio Jevanđeljem Hristovim.“ Rimljanima 15:15-19
„Onome pak koji je kadar da vas utvrdi po mome jevanđelju i propovedanju Isusa Hrista, po otkrivenju tajne koja je vekovima bila skrivena, a sada je objavljena i kroz proročka pisma obznanjena svim narodima, po zapovesti večnoga Boga, radi poslušnosti vere —“ Rimljanima 16:25-26
„I riječ Božija rastijaše i veoma se množaše broj učenika u Jerusalimu, i veliko mnoštvo sveštenika pokoravahu se vjeri.“ Dela apostolska 6:7
„I po tome znamo da smo ga poznali ako zapovijesti njegove držimo. Onaj koji govori: Poznao sam ga, a zapovijesti njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema; A koji drži riječ njegovu, zaista je u njemu ljubav Božija dostigla savršenstvo; po tome znamo da u Njemu jesmo.“ 1. Jovanova 2:3-5
„I što god ištemo, primamo od Njega, jer zapovijesti njegove držimo i činimo što je ugodno Njemu. A ovo je zapovijest njegova: da vjerujemo u ime Sina njegova Isusa Hrista, i da ljubimo jedni druge kao što nam je dao zapovijest. I onaj koji drži zapovijesti njegove u Njemu prebiva, i On u njemu. I po tome znamo da On prebiva u nama, po Duhu kojega nam je dao.“ 1. Jovanova 3:22-24
„Jer ovo je ljubav Božija – da zapovijesti njegove držimo; a zapovijesti njegove nisu teške.“ 1. Jovanova 5:3
„I razgnjevi se aždaja na ženu i otide da ratuje sa ostalima iz sjemena njezinog, koji drže zapovijesti Božije i imaju svjedočanstvo Isusa Hrista.“ Otkrivenje 12:17
„Ovdje je trpljenje svetih, koji drže zapovijesti Božije i vjeru Isusovu. I čuh glas sa neba koji mi govori: Napiši: Blaženi mrtvi koji od sada umiru u Gospodu! Da, govori Duh, neka počinu od trudova svojih, a djela njihova će slijediti za njima.“ Otkrivenje 14:12-13
Blaženi apostol Pavle isticao je potrebu da se umre grehovnosti tako što čovek svojom poslušnošću postaje rob Bogu i pravednosti:
„Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate: ili grijeha za smrt, ili poslušnosti za pravednost. Ali Bogu hvala što bijaste sluge grijehu pa poslušaste od srca pravilo nauke kojoj se predadoste; Oslobodivši se pak grijeha, postadoste sluge pravednosti. Kao čovjek govorim zbog nemoći vašega tijela. Jer kao što davaste ude svoje da robuju nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da služe pravdi za osvećenje. Jer kada bijaste robovi grijeha, slobodni bijaste od pravednosti. Kakav, dakle, plod imadoste tada od onoga čega se sada stidite? Jer je kraj onoga smrt. A sad, oslobodivši se od grijeha i postavši sluge Božije, imate plod svoj na osvećenje, a kraj – život vječni. Jer je plata za grijeh smrt, a dar Božiji je život vječni u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ Rimljanima 6:16-23
To objašnjava zašto nadahnuto Sveto pismo više puta poziva vernike da istraju u veri vršeći Božje zapovesti, jer će propust da to čine navući Božji gnev i propast:
„Ko vjeruje u Sina, ima život vječni; a ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu.“ Jovan 3:36 Legacy Standard Bible (LSB)
„Ko ima zapovijesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam. Reče mu Juda, ne Iskariotski: Gospode, šta je to da ćeš se javiti nama, a ne svijetu? Odgovori mu Isus i reče: Ako me neko ljubi, riječ moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti. Ko mene ne ljubi, riječi moje ne drži; a riječ koju čujete nije moja nego Oca koji me je poslao.“ Jovan 14:21-24
„Ja sam istinski čokot i Otac moj je vinogradar. Svaku lozu na meni koja ne rađa roda odsijeca je; a svaku koja rod rađa čisti je da više roda rodi. Vi ste već čisti zbog riječi koju sam vam govorio. Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti. Ako ostanete u meni i riječi moje u vama ostanu, što god hoćete ištite i biće vam. Ovim se proslavi Otac moj da rod mnogi donosite, i bićete moji učenici. Kao što Otac ljubi mene, i ja ljubim vas; ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovijesti Oca mojega i ostajem u ljubavi njegovoj.“ Jovan 15:1-10
„Kada se pak skup raziđe, mnogi od Judejaca i pobožnih obraćenika pođoše za Pavlom i Varnavom koji im govorahu i savjetovahu ih da ostanu u blagodati Božijoj.“ Dela apostolska 13:43
„Utvrđujući duše učenika i savjetujući ih da ostanu u vjeri, i da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije.“ Dela apostolska 14:22
„Život vječni onima koji istrajnošću u dobrim djelima traže slavu i čast i besmrtnost; A jarost i gnjev onima koji se uporno protive istini, a pokoravaju nepravdi. Nevolja i tuga na svaku dušu čovjeka koji čini zlo, a najprije Judejca i Jelina; A slava i čast i mir svakome koji čini dobro, a najprije Judejcu i Jelinu; Jer Bog ne gleda ko je ko. Jer koji bez zakona sagriješiše, bez zakona će i izginuti; a koji pod zakonom sagriješiše, po zakonu će se osuditi. Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju zakon.“ Rimljanima 2:7-13
„U ognju plamenome, koji će osuditi one koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se Jevanđelju Gospoda našega Isusa Hrista.“ 2. Solunjanima 1:8
„Dobro! Nevjerovanjem se odlomiše, a ti vjerom stojiš. Ne ponosi se, nego se boj. Jer kad Bog prirodne grane ne poštedje, neće možda ni tebe poštedjeti. Vidi, dakle, dobrotu i strogost Božiju: na onima što otpadoše strogost, a na tebi dobrotu, ako ostaneš u dobroti; inače ćeš i ti biti odsječen. A i oni, ako ne ostanu u nevjerovanju, biće pricijepljeni, jer je Bog moćan da ih opet pricijepi. Jer kad si ti odsječen od masline, po prirodi divlje, i pricijepio se, ne po prirodi, na pitomu maslinu, koliko će se prije, ovi koji su po prirodi, pricijepiti na svoju maslinu?“ Rimljanima 11:20-24
„Sada vas izmiri smrću njegovog ljudskog tijela da vas izvede preda se svete, neporočne i nevine, Ako samo ostanete u vjeri utemeljeni i postojani, i ne odvajajući se od nade Jevanđelja, koje čuste, koje je propovijedano svoj tvari pod nebom, kojemu ja, Pavle, postadoh služitelj.“ Kološanima 1:22-23
Ako nije drugačije naznačeno, citiram iz prevoda Svetog pisma New English Translation (NET).
DALJE ČITANJE
PRAVA VERA JESTE VERNOST I POSLUŠNOST, 1. DEO
HRISTOVA VERNOST KAO PRIMER SPASONOSNE VERE
BIBLIJSKI STIHOVI O VERNOSTI/POSLUŠNOSTI