Mihailov spor sa Satanom

U Judinoj poslanici nadahnuti pisac iznosi spor koji se odigrao između arhanđela Mihaila i Satane oko Mojsijevog tela:

„Slično, dakle, i ove sanjalice skvrnave tijelo i preziru Gospodstvo (Božije), a na slave hule. A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti!“ Judina 1:8-9, New Revised Standard Version (NRSV)

Ovo je mesto teško za tumačenje jer Juda navodi podatke kojih nema u kanonskim knjigama Svetog pisma, naročito pitanje Mihailovog prekoravanja Satane oko Mojsijevog tela — priču koja se ne nalazi u nadahnutim Pismima.

Sledeći komentari pomažu da se objasni poenta koju Juda želi da iznese i zašto je odlučio da pomene ovaj spor između arhanđela i đavola:

9 Primer koji Juda navodi nije starozavetna priča, već međuzavetno proširenje takve priče. Biblijska priča o Mojsijevoj smrti i sahrani u Ponovljenim zakonima 34:1-12 poznata je, ako već i nije sasvim bliska. Suštinski podaci nalaze se u prvih šest stihova te glave, konkretno u st. 1 i 4-6:

„Tada izide Mojsije iz polja Moavskoga na goru Navav, na vrh Fazge, koja je prema Jerihonu; i pokaza mu Gospod svu zemlju od Galada do Dana; I svu zemlju Neftalimovu, i zemlju Jefremovu i Manasijinu, i svu zemlju Judinu do mora zapadnoga, I južnu stranu, i ravnicu, dolinu pod Jerihonom, mjestom gdje ima mnogo palmovih drveta, do Sigora. I reče mu Gospod: Ovo je zemlja za koju sam se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu govoreći: Sjemenu tvojemu daću je. Pokazah ti je da je vidiš očima svojima, ali u nju nećeš ući. I umrije ondje Mojsije sluga Gospodnji u zemlji Moavskoj po riječi Gospodnjoj. A pogrebe ga Gospod u dolini u zemlji Moavskoj prema Vet-Fegoru; i niko ne dozna za grob njegov do današnjega dana.“

Jasno je da ta priča ne pominje ni „arhanđela Mihaila“ (u Starom zavetu se javlja samo u Danilo 10:13, 21; 12:1) ni đavola (grčki termin koji se u grčkom Starom zavetu javlja dvadeset dva puta, ali samo u prevodu poslezarobljeničkih knjiga, tj. Jestire, Jova i Zaharije, te po jednom u 1. Dnevnika, Psalmima [108:6], 1. Makavejskoj i Premudrostima Solomonovim; kada prevodi određeni jevrejski termin, obično prevodi „Satana“). Prema crkvenim ocima, počev od Klementa Aleksandrijskog (Fragmenti o Judinoj poslanici), razlog za to jeste taj što Juda ne citira Stari zavet, nego Uznesenje Mojsijevo. (Klement je napisao: „A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu“ Ovde on potvrđuje Uznesenje Mojsijevo. Ovde se naziva Mihailom, koji je preko anđela bliskog nama raspravljao sa đavolom.“) Postoji, dakle, opšta saglasnost da Juda citira apokrifno delo.

Problem nastaje pri pronalaženju tog dela, a time i konteksta na koji Juda upućuje. Iako nijedan sačuvan spis ne sadrži priču na koju se Juda poziva, takozvani milanski rukopis sadrži najveći deo dela iz prvog veka pod nazivom Zavet Mojsijev, a Bauckham tvrdi da upravo izgubljeni završetak te knjige čini osnovu Judine priče. Na osnovu drugih pominjanja tog dela izgubljeni završetak se može rekonstruisati: nakon Mojsijeve smrti Mihailo je došao da sahrani njegovo telo. Đavo (Samael, jedno od raznih jevrejskih imena za đavola) došao je i tvrdio da telo treba predati njemu, jer je Mojsije bio ubica (tj. ubio je Egipćanina, Izlazak 2:12-14) te stoga nije zaslužio častan pogreb. Kada se Mihailo pozvao na Božiji sud rečima „Gospod neka ti zaprijeti!“ đavo se povukao, znajući da će Bog presuditi u prilog Mojsijeve časti, a protiv njegove klevete.[1]

S obzirom na ovu pozadinu, sada možemo istražiti šta Juda pokušava da saopšti. Prvo, počev od Starog zaveta Mihailo se navodi kao anđeosko biće (u Danilu nazvano „knezom“) koje je zaštitnik Izrailja (Otkrivenje 12:7; 1 QM 17; up. b. Hagigah 12b; b. Menahot 110a za rabinske reference na Mihaila). Prepoznat je kao jedan od četiri ili sedam glavnih anđela (npr. 1. Enoh 20:5; 40:9), a često i kao poglavar te grupe. Termin „arhanđel“ javlja se u Novom zavetu samo ovde i u 1. Solunjanima 4:16; inače se javlja jedino u pseudoepigrafskim delima (trideset osam puta), kao što su grčki tekst 1. Enoha 20:7; Jub. 10:7; Život Adama i Eve 1; 22:1; 37:4; Test. Abr. 1:4, 6; 10:1. Javlja se i u kasnijim hrišćanskim spisima. „Arhanđel“ označava glavnog anđela i time je ekvivalent Danilovom „glavnom knezu“ ili rabinskim „anđelima prisustva“. Mihailo je, dakle, predstavljen kao lik poznat Judinim čitaocima, koji je jedan od glavnih Božijih anđela.[2]

Drugo, u našoj priči Mihailo je uključen u spor sa đavolom. Postoji duga tradicija sporova između đavola i anđela, počev od „anđela Gospodnjeg“ u Zahariji 3:2, pa sve do svitaka sa Mrtvog mora (CD 5:17-18; 1QS 3:18-25), pseudoepigrafa (T. Ash. 6:4-6) i ranohrišćanskih dela (Jerma, Man. 6:2:1). Ovaj konkretan spor tiče se Mojsijevog tela. Mojsije je, dakle, već mrtav, a sporno je šta će biti sa njegovim telom. Iako Ponovljeni zakoni 34:6 kažu da ga je Bog sahranio, do vremena grčkog prevoda ovog teksta to je tumačeno kao „sahranili su ga“, što verovatno ukazuje na anđele koji postupaju po Božijoj zapovesti. Stoga čitaoca grčkog Starog zaveta ne bi iznenadilo prisustvo Mihaila u ovom prizoru. Ono što bi ga možda pomalo iznenadilo jeste prisustvo đavola. Tačno pitanje spora između Mihaila i đavola nije navedeno; možemo pretpostaviti da je Juda očekivao da su njegovi čitaoci upoznati sa tom pričom. Uz to, samo to pitanje ne igra nikakvu ulogu u Judinoj poslanici, pa ga nije potrebno izričito pominjati.

Treće, poenta navoda jeste Mihailov odgovor. Taj odgovor ima dva dela. Prvi je ono što nije učinio, a drugi, nasuprot tome, ono što jeste učinio. Ono što nije učinio jeste: „ne usudi se izreći hulnoga suda“ Ovo je izuzetno težak izraz, koji treba raščlaniti. Glagol „usuditi se“ javlja se u Novom zavetu šesnaest puta. Označava preuzimanje rizika, i to naročito rizika u pogledu časti ili sramote. Tako u Mateju 22:46 (par. Marko 12:34; Luka 20:40) ljudi više nisu smeli da postavljaju Isusu pitanja (kojima su izazivali njegovu čast), jer su videli šta se dogodilo u prethodnom slučaju. U Marku 15:43 Josif rizikuje svoju čast time što ulazi i traži Isusovo telo od Pilata, kao što to čine i Filipljani propovedajući jevanđelje u Filipljanima 1:14. U svakom od ovih slučajeva ljudi su rizikovali sramotu prekoračivši granice društvene pristojnosti, ali su od pisaca odgovarajućih knjiga primili čast. U Delima apostolskim 7:32 Mojsije se ne usuđuje, što pokazuje da je zadržao svoje pravo mesto u odnosu prema Bogu. Isto tako, Pavle zadržava svoje pravo mesto u Rimljanima 15:18; up. 2. Korinćanima 10:2, 12; 11:21. Mihailo je, dakle, ovde prikazan kako zadržava svoje pravo mesto, što je u suprotnosti sa anđelima iz 6. stiha, koji nisu ostali na svom pravom mestu.

Izraz „izreći hulnoga suda“ (u bukvalnom prevodu) javlja se u Novom zavetu samo ovde i u 2. Petrova 2:11, za koje verujemo da zavisi od ovog mesta. Najbliže tome LXX dolazi u Isaiji 42:3, ali to mesto ne sadrži ključni termin „kleveta“ (blasphēmia). Stoga je malo verovatno da se Juda oslanja na tekst koji nam je poznat. Danas se zastupaju dva tumačenja ovog mesta kod Jude. Prvo, koje zastupa Kelly, jeste tumačenje NIV-a: „ne usudi se izreći hulnoga suda“ protiv đavola. Ono se uklapa u kontekst utoliko što bi bilo u suprotnosti sa postupcima lažnih učitelja koji „kleveću (blasphēmou sin) nebeska bića“. Problem sa tim jeste u tome što (1) teško je videti kako bi neko mogao da kleveće đavola, naročito u situaciji u kojoj se on suprotstavljao Božijoj zapovesti, i (2) nije svojstveno Svetom pismu da vodi računa o đavolovom ugledu (up. Jovan 8:44; Dela apostolska 13:10; 1. Jovanova 3:8; Otkrivenje 12:9, gde se svuda o đavolu govori negativno).

Drugo tumačenje, koje zastupaju Bauckham i Neyrey, jeste tumačenje NRSV-a: „izreći hulnoga suda“ To bi bilo paralelno Delima apostolskim 19:40, gde se pominje optužba za pobunu. Iako se ovo tumačenje ne uklapa toliko dobro u optužbe protiv uljeza iz prethodnih stihova — što bi značilo da su ti stihovi povezani vezom ključne reči — ono se ipak uklapa u tok argumenta. Lažni učitelji kleveću anđele, verovatno ih optužujući da su Mojsiju nametnuli zakon sa njegovim moralnim zahtevima. Nasuprot tome, Mihailo, čiji je položaj bio neosporan, kada je raspravljao sa đavolom u pripovesti u kojoj je đavo klevetao Mojsijev karakter, nije hteo da tog palog anđela, za koga se svi slažu da je zao, optuži za klevetu. Time je Mihailo ODBIO da prekorači svoje pravilne granice I DA ZAUZME BOŽIJE MESTO U SUĐENJU ZLU.

Čini se da upravo ovo drugo stanovište ima najviše dokaza u svoju korist. Prvo, ono izbegava problem odgonetanja kako bi neko mogao da kleveće đavola. Drugo, pruža uverljiv razlog zašto Juda navodi baš taj događaj, naime događaj u kome đavo kleveće Mojsija. Treće, pruža protivprimer lažnim učiteljima utoliko što Mihailo ne prekoračuje svoje granice u pitanju u kome bi njegova optužba bila opravdana, dok oni prekoračuju svoje u oblasti u kojoj njihove optužbe nisu opravdane.

Judina odrična izjava vodi ka opisu onoga što je Mihailo učinio; rekao je: „Gospod neka ti zaprijeti!“ Sam ovaj izraz jeste citat Zaharije 3:2. Tamo, u još jednom prizoru suda, Satana (član pokazuje da je kod Zaharije „satana“ naziv službe, a ne još uvek lično ime) stoji spreman da ispuni svoju funkciju tužioca Jošue (Isusa), koji je tamo prisutan u prljavoj odeći, što ukazuje bar na kultnu nečistotu, a možda i na moralnu krivicu. Prisutan je i „anđeo Gospodnji“, koji izgovara izraz „Gospod da te ukori“ a zatim obaveštava Jošuu da je njegova krivica uklonjena. Ovaj izraz je, dakle, poziv na Božiji sud. Umesto da nad Satanom potvrdi sopstveni autoritet, Mihailo priziva Boga da donese odgovarajući sud. Ne može se biti dalje od oholosti lažnih učitelja koji zauzimaju Božije mesto svojim klevetničkim optužbama protiv njegovih anđela. Očigledno je da Juda, kao i Jakov (4:11-12; 5:9), veruje da je suđenje drugima potpuno neprikladno ponašanje za Isusovog sledbenika. Oni treba da budu poput Mihaila, koji se uzdržava od takvog ponašanja.[3]

[1] Davids, P. H. (2006). The letters of 2 Peter and Jude (str. 59-60). Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans Pub. Co. [2] Davids, P. H. (2006). The letters of 2 Peter and Jude (str. 60-61). Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans Pub. Co. [3] Davids, P. H. (2006). The letters of 2 Peter and Jude (str. 61-63). Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans Pub. Co. (Michael Green, Tyndale New Testament Commentaries: 2 Peter and Jude – An Introduction and Commentary, glavni urednik: Leon Morris [Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 1987], tom 18; naglašavanje velikim slovima i podvlačenjem moje)

I:

9 Stih 9 je težak stih, pa na samom početku treba da iznesemo njegovu glavnu poentu. Protivnici su vređali slavne anđele koji su bili demoni, ali Mihailo je bio toliko ponizan da se nije usudio da osudi đavola, nego je zamolio Gospoda da ga prekori. Termin „arhanđel“ označava Mihailov autoritet i istaknutost. U Danilo 10:13, 21 označen je kao „knez“ (archōn) — kao „veliki knez“ (ho archōn ho megas, Teodotion) u Danilo 12:1. U Otkrivenju on predvodi bitku protiv aždaje i zlih anđela (Otkrivenje 12:7). Njegova istaknutost nastavlja se i u drugoj jevrejskoj literaturi (1QM 9:16; 1. Enoh 9:1; 10:11; 20:5; 24:6).

Iako Stari zavet kaže da je Gospod sahranio Mojsija (Ponovljeni zakoni 34:6), nastala su nagađanja o njegovoj sahrani jer nijedno ljudsko biće nije videlo mesto pogreba. Zbunjujući element kod Jude jeste pominjanje spora oko Mojsijevog tela između Mihaila i đavola. Upotrebljeni termini ukazuju na pravni spor oko Mojsijevog tela. Utvrđivanjem Mojsijeve krivice đavo bi ga lišio prava na častan pogreb i verovatno bi polagao pravo na njegovo telo. Činilo bi se da je Mihailo imao puno pravo da kritikuje đavola, budući da je đavo bio zao i da su njegovi motivi bili zli, ali Mihailo se nije usudio da kritikuje đavola i da protiv njega izgovori „pogrdni sud“ (krisin blasphēmias).

Reči koje je Mihailo izgovorio, „Gospod neka ti zaprijeti!“ aludiraju na Zahariju 3:2. Starozavetni kontekst kod Zaharije je značajan, jer izveštaj kod Zaharije predstavlja još jedan događaj u kome je Satana pokušao da utvrdi krivicu jednog od Jahveovih slugu. Jošua, prvosveštenik, bio je u Gospodnjem prisustvu, ali ga je Satana optuživao pred Gospodom (Zaharija 3:1). Mogli bismo pomisliti da je Satana s pravom optuživao Jošuu jer je njegova „prljava odeća“ predstavljala njegov greh (Zaharija 3:3-4). Ali Jahve je izrekao sud protiv Satane rekavši „Gospod da te ukori“ (Zaharija 3:2). Božija reč donosi oproštenje, što je prikazano čistim haljinama u koje je Jošua obučen. Kao što je Kee pokazao, Gospod nije samo ukoravao Satanu tako da se priča završava pukim usmenim prekorom. Naprotiv, Gospodnja presuda bila je delotvorna: zapečatila je Satanin poraz na sudu i objavila Jošuino opravdanje. Oni koje je Gospod izabrao opravdani su u njegovim očima (Zaharija 3:2, 4-5).

Mihailove reči kod Jude, slično tome, ne ukazuju samo na želju da Gospod usmeno ukori Satanu zbog iznošenja optužbe protiv Mojsija, kao da bi Satana dobio samo usmenu „grdnju“. Gospodnji prekor delovao bi kao delotvoran odgovor na Sataninu optužbu, tako da bi Mojsije bio opravdan, a to opravdanje obezbedilo bi mu dolikujući pogreb. Đavo je verovatno polagao pravo na Mojsijevo telo zbog Mojsijevog greha ubistva Egipćanina. Mihailo nije poricao da je Mojsije sagrešio niti je branio njegovo ponašanje. Pozvao se na Gospodnji prekor sa uverenjem da će Mojsije primiti oproštenje Božijom rečju, sa ishodom da će Bog ukloniti njegovu nečistotu (up. Zaharija 3:3-5).

Odakle je Juda izveo ovu priču? Nažalost, izveštaj nije sačuvan ni u jednom spisu koji je do nas došao. Predanja o tom izveštaju stigla su do nas, a ta predanja Bauckham pažljivo preispituje u jednom ekskursu. Za priču se pretpostavlja da potiče iz knjige pod naslovom Uznesenje Mojsijevo. Odnos između Uznesenja Mojsijevog i Zaveta Mojsijevog predmet je žustre rasprave. U svojoj temeljnoj studiji Bauckham smatra da su u ta dva različita dela posredi dva odvojena predanja. To pitanje ne mora biti razrešeno u ovom komentaru budući da više ne posedujemo izvornu verziju priče. Ono što iz predanja koja je Bauckham sakupio zaista saznajemo jeste da je đavo osporavao Mojsijevo „pravo na častan pogreb“, optužujući ga za ubistvo Egipćanina.57 Mihailo je zamolio Gospoda da prekori đavola, i đavo je pobegao tako da je Mihailo mogao da dovrši pogreb.

Moje tumačenje razlikuje se od Bauckhamovog u jednom značajnom pogledu. Bauckham odbacuje uobičajeno gledište da je Mihailo odbio da kleveće đavola. U svojoj pažljivoj i zanimljivoj studiji predanja o tom izveštaju on tvrdi da je priča na koju se Juda oslonio učila da je đavo klevetao Mojsija zato što je Mojsije ubio Egipćanina. Ključ za razumevanje onoga što je Juda mislio, sugeriše Bauckham, dolazi iz poznavanja predanja koje je on preuzeo. Otuda poenta priče, prema Bauckhamu, nije u tome da je Mihailo odbio da kleveće đavola. Mihailo se, prema Bauckhamu, nije usudio da odgovori na đavolovu optužbu protiv Mojsija, pozivajući se na Gospodnji sud, a ne na sopstveni autoritet poglavara anđela, kako bi se suprotstavio Satani. Bauckhamov predlog je intrigantan, ali ne verujem da je to najprirodniji način razumevanja ovog stiha.61 Kada se kaže da se Mihailo nije usudio da iznese „pogrdni sud“, čini se najverovatnijim da je reč o sudu protiv đavola, u smislu da se Mihailo nije usudio — iako se činilo da ima svako pravo na to — da govori protiv đavola. Iako je Bauckhamovo tumačenje domišljato, reči „ne usudi se izreći hulnoga suda“ najprirodnije se razumeju tako da kažu da je Mihailo odbio da izgovori reč suda protiv đavola. Stih, dakle, sadrži jednostavan kontrast. Mihailo se nije usudio da nad đavolom izrekne osuđujući sud. Sud nad Satanom ostavio je U BOŽIJIM RUKAMA, MOLEĆI BOGA DA MU NA KRAJU ON SUDI. Takvo čitanje stiha uklapa se i sa našim razumevanjem 2. Petrove 2:10-11.[1]

[1] Schreiner, T. R. (2003). 1, 2 Peter, Jude (tom 37, str. 458-460). Nashville: Broadman & Holman Publishers. (Thomas R. Schreiner, The New American Commentary: 1, 2 Peter, Jude [Nashville, TN 2003: Broadman & Holman Publishers], tom 37; naglašavanje podvlačenjem moje)

Za dalje čitanje

Da li je Isus Hristos arhanđel Mihailo? (https://answeringislam.net/authors/shamoun/jesus_not_michael.html)

Isus kao prvo stvorenje i iracionalnost arijanstva (https://answeringislam.net/authors/shamoun/jesus_arians.html)